Farma Lajman Koza, koju su osnovali Olena i Valentin Belozorenko iz Kersona na stanislavskim liticama, preživela je 8,5 meseci ruske okupacije, a potom je skoro godinu dana živela pod stalnim granatiranjem. U septembru nam je ispričao kako je par pokrivao koze tokom eksplozija, gasio požare i obnavljao hostesu, nastavljajući da pravi ekskluzivne sireve.
U roku od mesec dana, Lajman koza je u punoj snazi uspela da se preseli na bezbednije mesto u regionu Kijeva – više od 20 koza, 11 pasa i 10 mačaka. Govorimo o čudu selidbe i o tome kako farma opstaje na novom mestu zahvaljujući brižnim ljudima.
Elena Belozorenko na novom mestu
Zovi posle poziva
Nakon objavljivanja o farmi, aktivno smo naručili zanatske kozje sireve, rekla je Olena Belozorenko. Tokom oktobra pojavilo se dvadeset novih klijenata, što je ženu bilo srećno, jer su joj bila potrebna sredstva za obnovu hostese nakon granatiranja. Mesec dana kasnije, Limanska koza saopštila je da se seli u selo Hvozdiv u regionu Kijeva.
„Nijedna zajednica nije mogla da nas prihvati u punoj snazi, tako da smo čak zaboravili da razmislimo o tome. A onda se desilo čudo – samo nedelju dana kasnije, preselili smo se sa svim životinjama. Bilo je teško, ali uspeli smo“, kaže Olena Belozorenko.
Dvadesetog oktobra žena je bila na putu za Kijev da poseti ćerku. Onda ju je pozvala nepoznata devojka i rekla da je čitala o „Liman kozi“, pratila je na društvenim mrežama i želela da pomogne: da joj ponudi dahu blizu Kijeva za preseljenje. „Pošto idem u Kijev, odmah mogu da ga vidim“, pomislila je Olena.
Odmah nakon toga, Olena je dobila poziv i od stare koleginice koja je rekla da njena sestra ima poznanike u regionu Kijeva koji poseduju praznu farmu. „Pozovi ih odmah!“, poručila je njena prijateljica. Olena Belozorenko je to uradila, a sutradan je bila na putu da vidi svoj budući novi dom.
Vlasnici farme su Elena i Aleksandar Smolijanski. Olena je IDP iz Donbasa od 2014. godine, pa je odmah shvatila „Liman kozu“ i bila zabrinuta za svoju sudbinu.
„Video sam farmu i shvatio da je to raj za koze. Da ju je i moj muž video, odvezao bi koze tamo peške. Kada sam se vratila u Stanislav i sve mu ispričala, činilo se da se vratio u život. Odmah sam otišla sa prijateljem da sve izviđam na licu mesta“, kaže Olena Belozorenko. Smoljanski su takođe ponudili Belozorencima malu jednosobnu kuću u kojoj bi mogli da žive, kao i prostorije za fabriku sira.
Kada je Olena bila kod kuće, a njen muž bio u regionu Kijeva, pozvao ju je drugi poznanik. Posle razgovora, obećao je da će potražiti nosač za životinje. Iste večeri Olena je dobila kontakte organizacije „Jaka jer slobodna“, gde su je pitali koliko i koje životinje, i zamolila da se javi sutradan ujutru.
„Istog dana došlo je do teškog granatiranja Stanislava. Moj voljeni pas i ja smo otrčali na drugi kraj dvorišta. Bio je napad, upali smo u seno. Na kraju, uzeli smo kolica sa senom i otkotrljali je do koza – bio je još jedan štrajk, seli smo na licu mesta. Eksplodirala je negde u blizini. Tako smo pet puta padali i čučali – bilo blizu ruža, ili blizu koza, ili blizu ograde. Kada smo konačno ušli u kuću i zatvorili vrata, dogodila se još jedna eksplozija – ogroman fragment proleteo je tačno ispod tajh vrata“, priseća se Olena.
Sledećeg dana, u nedelju, Olena je bila zauzeta kozama, a muž joj se vraćao iz Kijeva. Jučerašnji sagovornik je pozvao i rekao da će životinje pokupiti u sredu u 8 sati ujutru.
„Rekao sam: ‘Kako? Neću imati vremena ni za šta, moj muž se još nije ni vratio. I kaže da ga se to ne tiče, našao je nosač aviona. Onda sam shvatila da, očigledno, sve to kontroliše Bog“, kaže Olena Belozorenko.
Postojao je još jedan problem – Olena i Valentyn sami nisu imali prevoz. Olena je o ovome ispričala svojim prijateljima volonterima u Kersonu, sa kojima je otišla da se pozdravi i počasti ih sirom. Tamo su, za nekoliko minuta, bila dva čoveka sa autobusima, a prijatelj je predao novac za benzin.
Na dan polaska Stanislav je ponovo granatiran od strane Rusa, pa je britanskim dobrovoljcima koji su se dobrovoljno javili da prevoze životinje bilo zabranjeno da idu na farmu – čekali su koze i kompaniju u regionu Mikolaiv.
„Vodili smo životinje kod njih minibusovima na udaru, uradili smo nekoliko događaja. Bilo je teško, ali uzeli smo sve – koze, mačke, pse. 27. oktobra, svi smo bili na novom mestu. Prošlo je samo nedelju dana od prvog poziva“, priseća se Olena.
I dobro i jako
„To je ovde veoma lepo mesto, takođe brda – samo ne stepa, već žlebovi. Je Čist vazduh! Toliko vegetacije, toliko prostora. Kozama se sviрa, kao i mi. A meštani su nam vratili veru u ljude. Tokom okupacije Stanislava i kasnije, videli smo kako su se neki ljudi promenili, promenili cipele u letu. Mi ih ne osuđujemo – svako ima drugačije okolnosti. Ali to nas je mnogo povredilo“, kaže Olena Belozorenko.
Sada su koze trudne, i zato ne daju mleko i od toga nema od čega da se kuva sir. „Uopšte nemamo prihode ili novac“, kaže Olena. Živeti do marta, kada se pojave deca i mleko, ponovo pomaže čudo.
„Tu su prijatelji, prijatelji prijatelja – pomagali su oko hranjenja za koze, jer nismo mogli sami da se izvučemo iz Stanislava. Relativno smo bezbedni. Inspirisani smo ljudima kojima smo podelili našu decu posle okupacije – oni šalju fotografije, dele vesti, zahvaljuju se i kažu da zahvaljujući kozama mogu da žive punim životom uprkos ratu“, kaže suvlasnica Lymanske Koze.
Još jedno čudo dogodilo se Belozorencima kada su tražili veterinara na novom mestu. Pronašli su lekara udaljenog 30 kilometara, ali se ispostavilo da ona ne razume koze. Umesto toga, donela je seno, krompir i obrte da podrži.
„A onda je, iznenada, zvao šef veterinarskog odeljenja sa Agrarnog univerziteta u Bili Ćerkvi. Kaže da je za nas saznao iz članka i da je želeo da pomogne u pregledu koza i drugih životinja. Poslao nam je dva diplomirana studenta, koji su uradili testove od svih, pregledali i vakcinisali sve. Sve ovo je besplatno. Takođe će davati vitamine kozama. To je čudo!“, kaže Olena Belozorenko.
Sada je „Lyman Goatu“ takođe potrebno čudo. Na novoj farmi je potrebno napraviti ogradu i opremiti mesta gde koze mogu da rađaju. Nakon što je ranjen u Stanislavu, Valentyn ne može sam da radi sav posao, kao ni da nađe radnike.
Takođe, farmi je potrebna hrana za pse i mačke, fileri za poslužavnike, kao i malo snabdevanja hranom za koze, jer ono što je dostupno dovoljno je samo mesec dana.
„Ponovo smo na ivici, potrebna nam je fizička pomoć. Sve što smo godinama sređivali ostalo je u Stanislavu. Nadam se da će se sve slegne, jer su Ukrajinci naše sve. Trebalo bi da znate da imamo puno pravih ljudi“, kaže Olena.
Jedan san
Olena Belozorenko kaže da ne pravi planove za budućnost para – preživela bi narednih meseci. Ipak, „Lyman Goat“ ima jedan san.
„Jedino što greje dušu je san o postavljanju farme za posete, kao što je to bilo u Stanislavu. Videli smo kako se ozbiljni odrasli pored dece pretvaraju u decu, opuštaju se i raduju. Inspirisani smo da ljudima pružimo svetle emocije“, kaže Olena.
Sve životinje koje je par spasao ostaće na restauriranoj farmi. S jedne strane, trebalo bi da bude manje koza i vredelo bi ih poklanjati, ali ni Olena ni Valentyn ne mogu da daju nijednu – toliko ih vole.
„U poodmaklim godinama, suprug i ja smo konačno pronašli sopstveni biznis. Ne vidimo ništa drugo osim toga. Ne mogu da se rastanem ni sa jednom kozom. Odlučili smo da svi preživeli, oni koji su se preselili, budu sa nama do kraja“, kaže Olena Belozorenko.
P.S. Ako želite da podržite farmu lajmanskih koza, pomoć možete preneti na karticu Olene Belozorenko na broj 5375414126297422.
