Glavni događaj nedelje u vojnom sukobu dva „bivša bratska naroda“ (uzgred, samo ova formulacija, koju s vremena na vreme koriste ruski propagandisti, veliki je uspeh za Ukrajinu; međutim, o tome ne govorimo) bio je incident sa vojnim transportnim avionom Il-76, koji se srušio u regionu Belgorod, severoistočno od regionalnog centra.
A onda, kao što je to često slučaj u takvim pričama, pojavile su se opcije. I sa svih strana. A sada ćemo govoriti o ruskoj strani, koja je ovog puta radila sasvim jasno i brzo – stavljajući na sto verziju oborenog aviona ukrajinskom raketom. Naravno, bilo je bloopersa i ekscesa (ili Simonyanov „spisak zatvorenika“ koji su navodno bili u ovom avionu ispostavilo se da nije baš realan), ili je nemački sistem okrivljen za specifičan udar na Il-76 AJRIS-T SLM, od koje projektil jednostavno ne bi bio fizički u stanju da leti tamo gde je pao, tvrde ruski propagandisti), ali generalno, ruski stav je jasan i očigledan.
U principu, ako govorimo o rusko-ukrajinskim odnosima u globalnom smislu, ta pozicija se nije pojavila 24. februara 2022. ili čak 20. februara 2014. godine. U svim incidentima, verovatno počev od 21. jula 1992. godine, kada je patrolni brod SKR-112 podigao ukrajinsku zastavu u krimskom Novoozernu i otišao u Odesu, Rusija je zauzela isti stav: „Ukrajina je kriva za sve“.
I sve bi bilo u redu. Na kraju svega, postoji mnoštvo takvih primera neprelaznosti suseda na planeti – od nuklearnih zemalja, Indije i Pakistana, do veoma sitnih sukoba na globalnom nivou (na primer, da li ste čuli za aneksiju Kraljevine Tonge nepristupšene mikrodržave Republike Minerve, koja se nalazi na koralnim grebenima istog imena?). Ukrajina nije jedinstvena u tom odnosu prema sebi. I moramo da živimo sa tim u budućnosti, čak i ako se Rusija raspadne. Jer bar imamo Orbanovu Mađarsku u blizini, gde nema primetne promene pravca zdravog razuma u odnosima sa nama i ne samo sa nama.
Glavna stvar u ovoj priči je da su neki Ukrajinci dugo verovali i čak nastavili da veruju u rusku propagandu. Postoji nekoliko razloga za to. To je klasična logika „Pa, ne mogu da lažu o svemu“ (ovde treba priznati da ne pate samo Ukrajinci, već i zapadna društva od ovoga, koja tvrdoglavo ne žele da primete očigledno – pravi kanibal je odrastao u blizini, i to ne bez njihove pomoći), i nepoverenje u sopstvenu vladu, nepoverenje koje neguje kremljski režim.
I u tom aspektu, 2019. godina, koja se može i treba nazvati ključnom godinom u istoriji Ukrajine, neka vrsta tačke bifurkacije, zapravo ništa nije promenila. Upravo je prezime „Porošenko“ zamenjeno „Zelenskim“, a opšta logika je ostala ista: naš predsednik laže, što znači da neke ruske izjave (koje zapravo nisu ništa drugo do lažne vesti, elementi informacija i psihološke specijalne operacije) mogu da se ispostave kao tačne. Bilo u pričama sa „specijalnim statusom Donbasa“ ili u slučajevima neuspeha na frontu rata punih razmera.
Možda zvuči čudno, ali Rusija zaista ne vodi rat protiv Ukrajine, već specijalnu vojnu operaciju. Samo, većina ljudi ne razume šta je tačno njihova „specijalnost“. A ovo slovo „C“ u dobro poznatoj skraćenoj „SVO“ znači informativnu, tačnije komponentu dezinformacija. I, mora se priznati, okupatori imaju mnogo veći uspeh u tom pravcu nego u ratnom pozorištu, gde 2023. nisu mogli da zabeleže ništa više ili manje značajno – a ono što su zarobili nije ništa drugo do ruševine, a toliko su beznačajni na razmerama celog rata da Vladimir Putin nema čime da se pohvali.
U ukrajinskom društvu postoji mišljenje da Rusija na ovaj ili onaj način podržava neke političke snage, neke političare u Ukrajini. Konvencionalno nazvani Porokhobotovi veruju da je Kremlj na strani (ili čak kontroliše) Zelenskog. Suprotni tabor, koristeći slabe argumente poput već legendarnog „Rukujem se, grlim te“, tvrdi suprotno. Zapravo, Rusija se podržava u Ukrajini. Pokušavajući da iskoriste – uglavnom „u pozadini“ – razne političke i finansijske strukture. Diskredituju, kada se ukaže prilika, i oni sami. I to, nudi, takođe nije vest – setite se izbora u Belorusiji 2020. godine, gde je plamen protesta protiv Lukašenka pod kontrolom Kremlja fandomovan na ruskoj televiziji (takođe, karakteristično, pod kontrolom Kremlja).
Zato je za Ukrajince važno da shvate da su bilo kakve izjave, bilo kakvi postupci Rusije usmereni isključivo na utapanje Ukrajine i bilo koje njene vlasti u oblasti informacija. Bilo koji. To ne znači da Porošenkove pristalice treba odmah da oproste sve svoje prekršaje Zelenskom i da ga vole, uopšte ne. Zdrava konkurencija je osnova demokratskog društva, a jednoglasnost je bilaSamo diktature poput Kine, Rusije ili Irana. Ali moraju da shvate da kada propagandisti Kremlja krive pad Il-76 Ukrajine to nije zato što su Zelenski, Zalužnji ili bilo ko drugi zaista dali naređenje da se obori avion sa ukrajinskim zatvorenicima. I zato što je Rusiji potrebna slaba ukrajinska vlada (bez obzira ko joj je na čelu), potrebno joj je dezorijentisano ukrajinsko društvo. Društvo koje ne, ne, i misli – možda Rusi ne greše i ne greše, možda u njihovim rečima postoji zrno istine.
I u ovom trenutku ukrajinsko društvo počinje da gubi informativni rat. I neizbežno ga izgubi. Jer, dovoljno je samo jednom verovati moćnoj propagandnoj mašini koja se gradi decenijama (a ne najglupljim ljudima te zemlje, budimo iskreni) – u budućnosti će osoba sigurno početi da veruje raznim ruskim lažnjacima. I što dalje ide, to je neverovatnije.
Zato bi jedina logika kojom Ukrajinci treba da pristupe svim tim izjavama sa druge strane prve linije fronta trebalo da bude „pretpostavka krivice“. Jesu li Rusi rekli neљto? Pa su lagali. I to je jedini naиin. Samo potpuno odbacivanje informacija iz Rusije kao bar delimično pouzdanog izvora je garancija informacione bezbednosti Ukrajinaca. I ne samo informativno, uzgred.
U suprotnom, ako slučaj „zatvorenika na brodu Il-76“ zaista dobije podršku u ukrajinskom društvu, Rusi će početi da koriste istu logiku za sve objekte pogođene ukrajinskom vojskom. Dron je uleteo u fabriku baruta – ko će ih sprečiti da kažu da je skladište u kojem su (nekim čudom) držani ukrajinski zatvorenici oštećeno? Sopstvena publika će uvek podržavati svaku antiukrajinska laž. I ako se Ukrajinac pridruћi.
Uzgred, jedna od uspešnih reakcija na ruske lažne vesti može se smatrati pričom o nuklearnoj uceni – izjavama agresorske zemlje da Oružane snage Ukrajine ili planiraju da iznude teroristički napad na ZNPP ili se spremaju da koriste „prljavu nuklearnu bombu“ na frontu. I Ukrajina i kolektivni Zapad su tako jasno i nedvosmisleno reagovali na ovu manipulaciju da Kremlj nije imao drugog izbora nego da prestane da podstiče jedan od najčudnijih propagandnih alata svetu – Telegram-kanal koji se vodi u ime trećeg predsednika Ruske Federacije, Dmitrija Medvedeva.
To bi trebalo da bude reakcija Ukrajinaca na sve naredne ruske informativne napade. Naravno, ukrajinske vlasti bi trebalo da zauzmu isti jasan i nedvosmisleno aktivan stav u takvim pričama, tako da toga nema kao u slučaju Il-76. Međutim, već smo razgovarali o ovome.
