„U predsudskom pritvorskom centru u Rostov-on-Donu, aktivista je mučen do smrti. To je bilo u junu. On je priveden zbog distribucije letaka koji kritikuju rusku invaziju na Ukrajinu. Bio je mučen u istom predsudnom pritvoru kao i ja“, kaže ruska javna aktivistkinja Vera Oleynikova.
Bacila je upaljač. Zapalio je još jednu cigaretu. Duboko stegnut. Za dva sata popušiće najmanje osamnaest njih. Kada puši, ruke joj se tresu malo manje.
Umesto toga, njen glas je kontrolisan, često mehanički. Ona nepristrasno daje anegdote, govori o svojim sledećim hapšenjima, o bežanju iz Rusije. Izgleda da ovu priču priča neko drugi, kao da je to zaplet filma i ona glumi u njemu.
Gleda napred. Tamne, skoro crne oиi. Sjajno i dosadno u isto vreme. Crna jakna, crne pantalone, crna kosa. Strah prerušen smehom, trauma pod slojem daljine. To je bio prvi put da je toliko dugo priиala o sebi. Ovo je prvi put da ga neko toliko dugo sluљa.
Ona živi u Džordžiji više od godinu dana, ali se tamo ne oseća bezbedno. Tamo ima mnogo oficira FSB-a, mnogo Rusa.
Kada vidi policijski auto, uspaniиi se. Isto tako, kada joj neko pokuca na vrata. „Mislim da to nikada neću zaboraviti. Mislim da nigde neću moći da se osećam bezbedno posle onoga što mi se desilo i onoga što se dešava meni i mojim prijateljima, poznanicima i drugim ljudima“, kaže ona.
Vera ne poznaje Rusiju bez Putina. Rođena je 2000. Majka ju je odvela na prvi protest. Tada je imala dve godine. Kao petogodišnjakinja, stajala je u centru Rostov-on-Dona sa velikim – kako joj se tada činilo – kartonskim plakatom „Rusija bez Putina“. Seća se ubistva novinarke Ane Politkovskaje 2006. Ona tvrdi da je i tada bila svesna šta se dešava u zemlji.
Ono što sledi su uspomene iz osnovne škole. Vera ima devet godina, a FSB je traži tokom časova. Protraжio. Zato što je njena mama stisla na vreme. Odnela ga je kuжi.
Vera preskače deset godina u svojoj autobiografiji i već je odrasla osoba. Ona učestvuje u izboru podrške Navaljnom. Po završetku mitinga, ona ne ide kući. Zajedno sa stotinu drugih ljudi, ona ide na Puškin trg. U jedan sat ujutru provokatori pokušavaju da rasteraju demonstrante. Ali niko se ne razilazi. Samo menjaju mesta. Provedu noж u centru Moskve. Ovako se rađa „Večni protest“. Aktivisti traže ostavku vlade i predsednika i protive se antidruštvenoj politici ruskih vlasti. U manifestu navode neke od simptoma bolesti nazvane „neefikasna vlada“: „Jarovaja paket“ – takozvani „antiteroristički paket“, koji je zapravo pokriće za odmazdu opozicije; Član 282 Krivičnog zakonika o podsticanjem na mržnju, koji predviđa strogu kaznu čak i zbog lajkovanja mimika kritičnog prema Kremlju. Pored toga, postoji potpuna korupcija, policijska proizvoljnost i zabrana mirnih protesta.
Istovremeno se vodi kampanja „Zelena traka“ – svi oni koji podržavaju Večiti protest, ali iz raznih razloga ne izlažu na ulice, takođe mogu da izraze svoje neslaganje. Vera kaže: „Sve što treba da uradiš je da nosiš zelenu traku na ruci, na odeći, na rancu, gde god da se osećaš najpuštenije.“
Četvrtog dana protesta, u noći 12. septembra 2018. godine, policija je uhapsila Veru i još trojicu aktivista.
„Većina njih je uspela da pobegne.
„Zar nisi pokušao da pobegneš?“
„Šta će mi ovo?“ Na kraju svega, nisam uradio ništa loše, nisam kršio zakon. Upravo sam bio tamo. Sedeo sam na travnjaku i jeo hranu iz Mekdonaldsa. Iznenada, bili smo okruženi pripadnicima obezbeđenja i običnim policajcima. I poиeli su da nas hapse.
Za Veru je to bio prvi put u policijskoj stanici.
„Samo љest sati. To su još uvek bila blaga vremena. Pušten sam, ali sam stigao tamo još tri puta tokom nedelje. Bio sam pod prismotrom. Znaš, bukvalno svašta može da ti se desi u Rusiji. Ali nisam se plašila. Nisam se stvarno plaљio.
„Kako si se onda osećao?“
–Tiљina.
Vera razmišlja na trenutak.
– To je teško pitanje. Osećao sam se kao da radim pravu stvar. Samo sam širio informacije koje bi ljudi trebalo da znaju.
Verina majka je još uvek bila živa u to vreme. Valerija Ivanovna je rođena u Groznom. Kada je imala oko 23 godine, koliko vera sada ima tačno godina, odvela je celu svoju porodicu iz ratom razorene Čečenije. Zavrљili su u Rostov-on-Donu. Mogli su da priušte sebi samo malu, otrcanu kuću. „Nismo imali tekuću vodu niti komunalne usluge. Tako sam živeo do petnaeste godine, kada sam išao da studiram na Akademiji za muziku u Moskvi. Igram od svoje pete godine. Mama je insistirala. Ona je po obrazovanju violončelista“, kaže Vira.
Devojka je 2013. godine već nastupala na džez festival na Krimu. Godinu dana kasnije odbila je da učestvuje na koncertu iz političkih razloga. Rusija je već okupirala Krim. „Znala sam da je to potpuna besmislica“, kaže ona.
Vera nije krila svoje stavove. Ni na internetu ni u љkoli. Zbog toga se sukobila sa nastavnicima koji su podržavali režim. Ona kaћe: „Deprimirali su me, i nisam htela da im pružim to zadovoljstvo.“
Tako je bilo i na univerzitetu. Priseća se: „Čak me je proganjao i poznati ruski džez muzičar Igor Butman. On je neverovatno pro-Putin. Uvredio me je na Fejsbuku. Napisao je da ne znam šta radim, da se fokusiram na pogrešne stvari.“
U jesen 2018. vera je podnela ostavku na univerzitet. Ona ima i druge namere osim poboljšanja saksofona i sviranja trube.
I ovde počinje najinteresantniji deo priče: izlazak sam, ili samostalno izdvajanje.
Na Verin aktivistički Telegram kanal pod nazivom „Cveće za Volodya» Pronalazim dosta fotografija sa ovih akcija. U jednoj od njih, ona stoji u beetroot down jakni, umotana u maramu. Veče. U rukama drži beli transparent sa krvavo crvenim natpisom: „Mnogo godina u zatvoru, ćelavi pacove.“ Na drugoj fotografiji, noseći istu jaknu i patike, pozirala je, smejući se, sa drugim plakatom: „Sloboda za zatvorenike savesti“.
Ona uopšte nije kao Vera, koju sam upoznao u Tbilisiju; Vera, koja je srknula Aperol i napuhla cigaretu kao da joj je to poslednja cigareta. Razgovarao sam sa ženom preko koje je patnja progovorila. Ne sa bezbrižnom devojkom koja se „ničega ne plaši“.
Vera kaže: „Ovo je zaista apsurdno vreme za političke aktiviste. Ne prelamaju se ni od иega. Moja majka je kažnjena sa nekoliko hiljada dolara, možda četiri. Takođe sam kažnjen i pritvoren dok sam radio novinarski posao za svoj Telegram kanal.“
14. marta 2020. svi koji mogu da se mobilišu. Aktivisti formiraju ljudski lanac oko zgrade FSB-a. Zašto protestuju? „Amandman na Ustav koji je Duma usvojila 10. Ona objašnjava: „Svi su svesni da mogu da završe na mestu izmučenih. Da u zemlji u kojoj nema pravde, gde policajci nemaju šta da rade, gde praktično nema istraga i nema oslobađajućih presuda, možete samo da dobijete „desetku“ i vratite se kući invalidi godinama kasnije.“
Tokom pretresa policija je uhapsila Leva Ponomareva. „Ovo je zaista poznata osoba. Borio se za ljudska prava dugi niz godina. On je lider pokreta za ljudska prava. Policija ga je potom pretukla. I star je! Tada je imao oko osamdeset godina. Tada sam bila užasno iznervirana“, kaže Vira.
Posle početka ruske potpune invazije na Ukrajinu, Ponomarev će prikupiti potpise za antiratnu peticiju. Za nekoliko dana, skoro milion trista hiljada ljudi жe govoriti protiv rata. Ponomarev će podneti peticiju predsedničkoj administraciji Rusije. Za nekoliko nedelja biće primoran da napusti zemlju. Prvih šest nedelja provešće u Tbilisiju. Posle toga će živeti u Parizu, jer će mu Francuska dati politički azil.
Ponomarev nema nameru da se vrati u „fašističku, represivnu“ Rusiju. On kaže da će se vratiti tek posle denazifikacije zemlje. Pitam se da li će uspeti u svom životu.
Vera nije uspela da se sastane sa Ponomarevim u Tbilisiju. Prolazili su jedno pored drugog. U Džordžiju je stigla u junu. Na Dan Rusije, 12. Nije želela da napusti Rusiju, ali je smatrala da je to poslednji trenutak da napusti zemlju. Ona je svoje postupke objasnila na sledeći način: „Dima Ivanov, aktivistkinja Večitog protesta, upravo je puštena iz još jedne zatvorske kazne. On je upozorio prijatelje da će oni verovatno biti sledeći, jer su se istražitelji raspitiiti za njih. Završio je u zatvoru zbog širenja istih postova o masakru u Buhi i drugim zločinima koje su počinili ruski okupatori kao i ja.“
Vreme ističe. Posle dana razmišljanja, Vera donosi odluku. Ona kupuje avionsku kartu za Jermeniju, ali je zaustavljena na aerodromu. On deli svoja sećanja: „Bio sam sa prijateljem iz Večnog protesta. Puštena je bez ikakvih problema. A FSB mi je zabranio da napustim zemlju. Bila sam šokirana, kao i moja majka.“
Šta da radim? Vera kontaktira sve organizacije koje poznaje: one koje brane ljudska prava i one koje pomažu aktivistima da napuste Rusiju. Saznaje da ima 50% љanse ako pokuљa da pobegne kroz Belorusiju. Odluиuje da pokuљa. Kupuje „preterano skupu kartu“ od Minska do Tbilisija. Majka je vodi na aerodrom. U Tbilisiju sleće bez dinara u džepu, bez ikakvih veza. Skloništa su pretrpana, niko može da joj pomogne.
Mesec dana kasnije, 15. juna, primila je vest o majčinoj smrti. „I obećali smo sebi da ćemo nadživeti Putina“, tužno kaže Vera.
Ne moћe da se vrati u Rusiju da sahrani majku. Osim bake, nije joj ostala nikakav rodjak. Prvi dan je u stanju apsolutnog љoka.
Ako bi se Vera vratila u Rusiju, verovatno bi završila iza rešetaka kao 21-godišnja Dima Ivanov. On je 7. marta ove godine osuđen na osam i po godina zatvora zbog „širenje svesno lažnih informacija o ruskim oružanim snagama motivisanim političkom ili ideološkom mržnjom“. U 2022. godini na osnovu ovog novog članka pokrenuto je skoro dve stotine krivičnih predmeta, uvedenih u Krivični zakon Rusije posle početka ruske invazije na Ukrajinu.
„Opozicija je bila prirodna za Dima: nije razumeo kako to može da bude drugačije. On je aktuelnu vladu nazvao varvarskom i nepravednom“, piše Sergej Smirnov, glavni i odgovorni urednik nezavisnog portala Medijazona. On je 2021. bio u istoj ćeliji sa Ivanovim nakon što je priveden tokom protesta. „Dima je u sudnici rekao da su milioni ljudi u Rusiji protiv rata. Istina je. Ali glas ovih miliona se ne čuje ni u zemlji ni u inostranstvu. A ljudi poput Dima izgledaju kao heroji koji deluju u izolaciji.“
„Ima nas mnogo. Video sam antiratne grafite na različitim mestima u Rusiji. Svaki put kada vidim nekoga sa zelenom trakom, znam da nisam sama“, kaže Vira. „Deprimira me kada čujem da su svi Rusi saučesnici. Ali razumem razlog za ovo. Samo je teško kada vas istovremeno napadnu proratni Rusi i neruskinje. Takođe, sa našim pasošem je tako teško ući u Evropsku uniju. Evropski mediji me retko pitaju za intervjue. Moћda ne ћele da priиaju o tome. Možda im je to neudobno.“
Vera bi želela da zatraži međunarodnu zaštitu. Možda u Nemačkoj, možda negde drugde. Još uvek ne zna. Ali ona nema dovoljno snage da započne proceduru. Bori se sa depresijom, posttraumatskim stresnim poremećajem i anksioznošću. Dugo nije mogla ni da igra. Pored toga, početkom avgusta ukradena joj je i cev.
„Teško je naći posao u ovakvom stanju. Teško je oporaviti se od ovoga. Situacija u Rusiji ne pomaћe. Osećam se nemoćno. Kada čitam vesti, moj bes raste. Oni muče mlade ljude koji ne rade ništa loše, već jednostavno protestuju protiv režima. Bojim se da se to neće promeniti u skorije vreme“, kaže Vira.
Vratimo se na 14. mart 2020. Uveče, posle mitinga u blizini zgrade FSB-a, Vera započinje izbor za jednu osobu. Ona, između ostalog, drži kartonsku kutiju sa natpisom „Putin je klovn“. U 19:36 policija je vodi u policijsku stanicu. Tamo жe provesti иetiri sata. Izaći će odatle sa povredama lica, modricama na rukama, kontuzijom čeonog područja, kontuzijom mekog tkiva glave i prelomom čeone kosti. To će reći neurohirurg moskovske bolnice, kome će se Vera okrenuti sa pritužbama na bol i vrtoglavicu, opštu slabost i bol i u rukama i u frontalnoj regiji.
U ćeliji, Vera i njen kolega pritvoreni sa njom pevali su „Putin je x-lo“ i „Đubre je sramota Rusije“. Na Verinim društvenim mrežama nalazim nekoliko fotografija sa majicom sa natpisom „Đubre je gore od đubreta“. U ovoj majici Vera je na sudsko ročište došla u slučaju Anastasije Ševčenko, poznate javne aktivistkinje i koordinatorke rostovskog ogranka organizacije Otvorena Rusija, koju je osnovao prognani ruski biznismen Mihail Khodorkovsky. Organizacija je na nišanu ruskih vlasti od 2017. godine. Tada je Kancelarija glavnog tužioca Rusije prepoznala kao „nepoželjno“ postojanje Otvorene Rusije i Instituta moderne Rusije, koji u Sjedinjenim Državama vodi sin Mihaila Kudorkovskog. Ruske vlasti tvrde da su aktivnosti tih organizacija „usmerene na podsticanje protesta i destabilizaciju unutrašnje političke situacije“. Učešće u radu takve „nepoželjne organizacije“ kažnjava se zatvorom do šest godina.
Ševčenko je osuđen na četiri godine uslovnom kaznom. Presuda je izrečena u februaru 2021. nakon što je ruska Državna duma pooštrila zakon o „nepoželjnim organizacijama“. Ševčenko je postao prva osoba osuđena po novom zakonu.
Do tada je već bio u kućnom pritvoru dve godine. Dana 31. januara 2019. godine, dva dana nakon odluke o kućnom pritvoru, najstarija ćerka preminula je u bolnici. Istražitelj dozvoljava posetu samo nekoliko sati pre njene smrti.
Dok sud razmatra slučaj Ševčenko, Vira štrajkuje glađu i sastaje se sa svojim advokatom – protiv nje je pokrenut administrativni postupak zbog širenje informacija koje vređaju ljudsko dostojanstvo, društvo i državu. „Ovo je zaista apsurdno. Na kraju svega, musara zvanično nije društvena grupa“, rekla je ona.
Od tada Veru prati crni automobil sa zatamnjenim prozorima. „PrineAimna, nisam se osećao usamljeno. Gde god da sam išla, pratili su me“, ponovo pokušava da se našali. Kao i pre, kada je ispričala kako je zanimljiv život proživela. Kao starija žena koja se priseća godina svoje mladosti: „Dodelili su mi lične oficire FSB-a, pisali o meni u svojim Telegram kanalima. Mora da su me voleli. Bio je to dobar osećaj, osećao sam se kao zvezda.“
Ona govori o bekstvu iz bolnice kao da su epizode serije o špijunu koga su razotkrile tajne službe: „Priča o prvoj ambulantnim kolima? Bila je 2019. Moja majka i ja smo zaustavljeni, iako smo učestvovali na deklarisani i dogovorenom skupu. Kako to moћe da bude nelegalno? Ali to nije bitno. Gurnuli su nas u kombi. Maltretirali su nas. Udarili su me glavom o stepenice kombija. Srećom, vozilo hitne pomoći je prošlo. Bolničari su hteli da me pokupe zajedno sa mojim dokumentima. Insistirali su. Musor se konaиno sloћio. Odveo sam hitnu pomoć u bolnicu. FSB mi, naravno, nije dozvolio da иekam dugo. Samo sam izašao da pušim i čuo stražara kako govori nešto o meni. Znao sam da жe uskoro biti tamo. Brzo sam se vratila unutra i pitala sestru sa koju sam ranije razgovarala za pomoć. Pustila me je na zadnja vrata.“
Koliko je ukupno bilo hapšenja? Ne pitam te. Slušam. Ponekad te zamolim da ispričaš detalje, objasniš zamršenost i preokrete u njenom životu. Ali ne postavljam mnogo pitanja. Samo sam sluљao: „Znaљ, nisam ih se plaљio. Jednom sam čak napravio selfi sa đubretarima koji su pokušavali da me zaustave. To je kao strah od paukova. U stvari, pauk te se više plaši nego ti njega. Dakle, ako vas jure, ako pokušavaju da vas zaustave, to znači da vas se plaše.“
Vera uzima duboku naduvenost. Ona silom oduva dim: „To znači da je sve bilo sa razlogom, znači da sam sve uradila kako treba. Ako sam toliko zainteresovan za njih. Pored toga, nisu zaista razumeli šta rade. Imali su nalog za hapšenje. Ali zbog иime? Zaљto? Niko nije razumeo zašto.“
Verin strah raste dok nasilje nad onima koji se protive režimu postaje oštrije. Progon se intenzivirao od usvajanja ustavnih amandmana u julu 2020.
„Smešan“ deo njene priče završava se 24. februara 2022. godine: „Znala sam da je Putin jebeno sranje, ali nisam razmišljao u toj meri. Međutim, generalno gledano, s obzirom na mučenje i pritvor koji se dešava sve ovo vreme, mogli smo to da očekujemo.“
Ujutru 24. februara, prijatelj po imenu Vera:
„Ona kaže da će biti mitinga za sat vremena. Pa šta? Odem tamo i imam napad panike. Jednostavno rečeno, na nišanu snaga bezbednosti i policajaca.
– Da li je to bio prvi put?
– Ne, i ranije sam imao napade panike, ali oni su se desili iz drugog razloga.
U prvom mesecu potpune invazije, Vira postaje depresivna. Uprkos krizi, ona i dalje pokušava da nastavi svoje političke aktivnosti na društvenim mrežama, kako bi uticala na ljude. Ali sve je teže. Zakon se ponovo menja. Ljudi su pritvoreni čak i zbog nošenja žute i plave odeće ili kesa za kupovinu u ovim bojama.
Sve više Z i V se pojavljuje na zidovima moskovskih kuća, što Veru potpuno izbacuje iz ravnoteže: „Do sada sam pokušavala nekako da se pomirim sa tom novom realnošću. Nisam htela da odem. Jer ako svi kritični ljudi odu, šta će biti sa zemljom? Tako sam i mislio. Ali neљto je puklo u meni. Plašila sam se da napustim kuću, prizor policije na ulicama me je prestravio.“
U aprilu 2023, Memorijal, organizacija u kojoj je radio Lev Ponomarev, izbrojao je 558 političkih zatvorenika u Rusiji. U 2018. bilo ih je 183.
– Znamo priиe tih ljudi, ali ih brzo zaboravljamo. Veoma je važno ispričati priče ljudi koji su uspeli da pobegnu od režima i finansijski ih podrže. Ako ljudi širom sveta prestanu da žmure na sve te katastrofe, kako u Rusiji, tako i u inostranstvu, ako ljudi prestanu da se plaše, onda se nešto može promeniti. Mada иak i ja veж poиinjem da sumnjam.
Plašim se da uopšte pomislim šta će sutra doneti. Plašim se da se probudim i sretnem novi dan, jer svaki dan ruska vojska muči, ubija, čini zločine nad ljudima u okupiranim regionima i ostaje potpuno nekažnjena.
Dok sva nada nije izbledela, razmišljao sam o povratku u Rusiju. Bar da vidim baku.
„Koliko ima godina?“
„Osamdeset tri.“ Ћivi u predgraрu Moskve.
Venu. Umrla je 8. avgusta 2023. Uvek je čitala Novaju Gazetu, slušala Navaljnog, maštala o preživljavanju rata, baš kao i Verina majka.
„Postala sam ono što jesam zahvaljujući majci i baki. Nemam nikog drugog. Plašim se“, priznaje Vera.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektno ogledalo: Ukrajina – EU: Vruća završnica pregovora, Ukrajina – Bežanje od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, u iskrivljenom ogledalu, prezreno, Lukašenka ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin u galijama, Poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo otkriće Da popričamo o istoriji, zastoju u Minsku
Originalni naslov članka: Obiecywałyśmy sob, że przeżyjemy Putina
