Mihail Љiљkin, ruski pisac, autor eseja „Mir ili rat? Rusija i Zapad – zbližavanje“, dala je Stasia Budzish intervju. Autor analizira odnose Rusije i Zapada. On otkriva osnovne uzroke aktuelnog rata, optužujući zapadne političare za nedelovanje u vezi sa postupcima Vladimira Putina. Šiškin naglašava potrebu da se pomogne Ukrajini kao ključni korak u oslobađanju Rusa od autoritarnog režima.
„Mir ili rat? Rusija i Zapad – zbližavanje“ napisali ste na nemačkom, za jednog zapadnog čitaoca, da objasniTe Rusiju, da objasnite njen način razmišljanja. Po vašem mišljenju, Zapad to uopšte ne razume. Međutim, esej sadrži i optužbe. Kažete da su dugi niz godina zapadni političari žmurili na Putinove postupke i da je to, između ostalog, dovelo do toga da imamo rat. U intervjuu kažete da zapad treba da pomogne Rusima da se oslobode cara. Zašto Rusi to ne mogu sami da urade?
– Pre svega, Zapad treba da pomogne Ukrajini da pobedi u ratu, to bi istovremeno pomoglo Rusima da se oslobode cara. Moram da priznam da smo taoci u sopstvenoj zemlji i izgleda da želimo da se oslobodimo onih koji nas terorišu, ali istovremeno ne možemo ili ne znamo kako to da uradimo. Samo moramo da ћivimo sa tim ili da odemo. U psihologiji, ovo se zove Stokholmski sindrom. I od toga Rusija pati. Imamo ljude na vlasti kojih se ne moћemo otarasiti, tako da da bismo ћiveli u ovoj zemlji, moramo se prilagoditi sistemu dok se ne zaljubimo u one koji su nas oteli u zarobljeniљtvu.
Da li Zapad ћeli da ti pomogne?
Da je u njegovu korist, verovatno bi to uradio, ali mu nije bitno da li Putin, Patrušev ili bilo koji drugi političar vlada Rusijom. Zapad je zabrinut samo za sopstvenu bezbednost. I ona je taj koji je ugrožen od strane Rusije, ili bolje rečeno haos u koji može da utone. Rusija ima nuklearno oružje, tako da je mirno i snažnom lideru na čelu zemlje zagarantovano održavanje statusa kvo. Zapad se neće mešati u unutrašnje stvari Rusije i tamo neće pokušavati ništa da promeni. On je to već jednom pokušao da uradi odmah posle raspada Sovjetskog Saveza, ali nije uspeo. Naprotiv, nastao je masovni haos. Danas smo svedoci promene narativa Zapada o tome šta se dešava u Ukrajini. Pre godinu dana, na talasu entuzijazma i solidarnosti, nadao sam se da se nešto može promeniti. Sada ga više nemam. Čini se da je sada veći problem za Zapad Zelenski, koji ne želi da pravi ustupke, od Putina, koji je započeo rat. Ovo je izdaja Ukrajine.
Zašto je Zapadu potrebna Rusija?
„Apsolutno ništa. Ako bi nestao, ћivot bi se nastavio bez mnogo promena. Za Zapad je Rusija opasna jer ima nuklearnu bombu koja bi mogla da padne u pogrešne ruke u vreme previranja.
– A šta je sa Zapadom Rusije?
„Ona ne može da živi bez njega, a to je evidentno iz sankcija koje su došle na snagu. Avioni ne lete, vozovi ne saobraćaju, police prodavnica su prazne, inflacija raste. Sada postoje problemi sa dostupnošću jaja, na nekim mestima, čak i u Moskvi, ljudi se smrzavaju u svojim domovima jer nema grejanja. Problemi sa dostupnošću novih tehnologija, automobila, rezervnih delova.
„Pa, ne mislim da je toliko loše. Ako pogledate ruski voz i red letenja, nema naročite stagnacije. Nije tajna da Kina i Turska, na primer, pomažu Rusiji da zaobiđe sankcije. Automobili i neophodni delovi idu na njega iz Gruzije. Nema problema sa pristupom najnovijim modelima telefona, računara. Police prodavnica pucaju od robe. Sankcije ne funkcionišu, jer Rusija i dalje ima novca za oružje i ima od čega da ih proizvede. Rat je rat, ali posao je posao.
Rusija sama ne proizvodi ništa, tako da zavisi od ostatka sveta. Nemamo telefone, nemamo kompjutere, moglo bi se reći da nemamo svoje automobile. Generalno, ono što je rusko nije povezano sa dobrim kvalitetom. Sve dolazi spolja. Cene su skočile, a prosečan Rus krivi Zapad, a ne sopstvenu vladu. U Rusiji ne postoji kolektivna odgovornost. Stoga će, kako bi se objasnila trenutna situacija, tema, od koje ionako ništa ne zavisi, tražiti krivca spolja. Neće ga videti u čoveku svog kralja, jer je kralj moć, a moć se ne može uvrediti.
– Da li su Rusi žrtve?
– Ovako razmišljaju o sebi, posebno u kontekstu ovog rata. Oni su pasivni, ne mogu da preuzmu inicijativu, jer su vlasti to uvek činile za njih. Oni se povinuje njenim odlukama. Osećaju se kao žrtve pred svetom, svet ih povređuje. Ovo je robovski mentalitet. Kažem „oni“ jer se ni ja ne osećam tako.
– Mnogo pišete o tišini i lažima kao uslovu za opstanak, o paralelnim životima koje Rusi vode – jedno je, kako kažete, u javnosti, drugo kod kuće, u kuhinji. Ali u isto vreme, u svemu ovome leži carski ponos za moju zemlju, jaNa primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, Sjedinjenih Američkih Država i I imam utisak da to nije pretvaranje.
– Rob mora da se oseća ponosnim na nešto u svom životu, jer je nemoguće živeti život u potpunom poniženju. Kmet, ako nema ništa, biće ponosan bar na veličinu svog gospodara, ali će ga se istovremeno plašiti. Strah je sastavni deo života robova. Navikneš se. Navikneš se. Pored toga, to je nešto što vas uče da radite od ranog uzrasta. Važnu ulogu u ovom procesu igra škola, koja vas, s jedne strane, uči da govorite istinu, a sa druge strane pokazuje kako da preživite laganjem. Izađeš odatle i znaš da je uslov za preživljavanje da ćutiš, da se ne saginješ i da budeš kao i svi ostali. Ponos se takođe uči. Od obdaništa pa nadalje, stvoreni smo da shvatimo u kakvoj velikoj i lepoj zemlji živimo. Najbolji na celom svetu.
– Posle početka punog rata u Ukrajini, mnogi Rusi su pobegli iz zemlje, posebno na Južni Kavka. Intervjuisao sam ih, i u mnogim slučajevima sam imao osećaj da je imperijalizam skoro urezan i u jeziku i u ponašanju: biti primoran da govoriš ruski, ponašati se kao kod kuće, tretirati sebe kao majstora. To je izazvalo polemiku među stanovnicima bivših ruskih kolonija. Jedan Rus mi je čak rekao da ga spremnost da nesebično pomogne i osmesi na gruzijskim licima čine nepoverljivim, pa ih doživljava kao slabe i ima refleks da ih iskoristi. Kako se to moћe objasniti?
„Odrastao sam u zemlji u kojoj se niko nikome nije smešio na ulici, a ljudi nisu bili prijateljski nastrojeni jedni prema drugima, a kamoli od pomoći. To je bila moja norma. Mnogo godina kasnije, shvatio sam da je takvo ponašanje prebačeno na ruske ulice iz zatvora i da mi je jednostavno postalo navika. U kaznenim kolonijama osmeh ne dolazi u obzir, to znači skrivenu agresiju i ukazuje na to da neko želi nešto od vas. I to nikad nije dobro. Mi, Rusi, nosimo ovaj sistem ponaљanja kao bolest, ali se moћe izleиiti. Znamo kako da se prilagodimo novim uslovima i u stanju smo da živimo drugačije od onoga što nas je naučilo. Samo treba da shvatimo ovo. Milioni Rusa koji žive van svoje zemlje dokaz su za to.
– Pišete da je četvrtina stanovništva Rusije bila ili u zatvoru, ili se to iskustvo tiče jednog od članova njihove porodice. Čak koristite i termin „zonizacija“, to jest život u zoni, sa kojim se teško ne slažete kada pogledate mapu kazneno-popravnih kolonija u Rusiji. Međutim, ljudi koji su bili dirnuti ovim iskustvom imaju tendenciju da se o njima govori ne kao o kriminalcima, već kao o nesrećnom, „nesrećnom“. U vašem eseju, Rusija je zemlja koja živi po gangsterskim pravilima, po principu po kojem se banditima daje posebno poštovanje. Zaљto?
Istorija Rusije je istorija nasilja. Iz generacije u generaciju, ona živi u skladu sa zakonom sile, prema pravilima kriminalnog sveta. Štaviše, vodi ga najvažniji razbojnik, kome su ostali podređeni. Jasno je da u Rusiji postoje dva pravna naloga: pisana i nenapisana. Pisani zakon je divan, uvek je bilo tako. Lično, voleo bih da živim po staljinističkom ustavu Velikog terora ako se toga pridržava. Ali pisani zakon nije bitan, jer ako želite da preživite u Rusiji, morate delovati u skladu sa važnijim nepisanim zakonom. Da ilustrujem ovo, da vam dam jednostavan primer. U ruskoj ulici, pravo jaиe vladavine. Uopšte nije važno što šetate pešačkim prelazom na zelenom svetlu i vi ste, na primer, žena sa kolicima za bebe, jer ako se pojavi džip, onda put prvenstveno pripada njemu. I živeti tamo, to vrlo dobro znaš, tako da nećeš gurati u traku ispred džipa. U Rusiji se poštuju samo oni koji imaju vlast. Samo on moћe da bude voрa. Ostali su kmetovi. Takođe rađa nasilje, jer kmetu nije potrebna sloboda, potrebni su mu sopstveni kmetovi. Ovo je zakon koji Rusi pokušavaju da ne krše. Ali ako želiš da ga prekršiš, uništiće te. Ako želiš da živiš, moraš da prihvatiš gangsterska pravila igre. Tek tada ćete imati mir i neku vrstu surogat majke za stabilnost. Ako ne, postaćeš niko. Bićete izvađeni iz zagrada, lišeni dostojanstva. Jer samo snaga jednako poštuje. U Italiji, na primer, mafija deluje paralelno sa državom, oni ratuju jedni sa drugima. U Rusiji, mafija i država su jedna ista struktura, ista kriminalna organizacija. Ako ste policajac, to ne znači da se borite sa banditima, već da ste i sami bandit.
– Ne čini se da će biti moguće izmaći Rusiju iz ovog začaranog kruga.
– Ja sam optimista, verujem da će svaka zemlja na kraju doći do tačke kada želi da bude demokratska. U ovom trenutku, teško je zamisliti da će ruska država štititi slabe, ali možda malim koracima to može da se postigne. Prvi bi mogao da bude kolaps federacije. U svakom slučaju, ako želimo da demokratizujemo Rusiju, propast imperije je preduslov. Tek tada će biti moguće početi da gradimo nešto novo na njegovim ruševinama. Biće moguće daNa primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, Sjedinjenih Američkih Država i Sjedinjenih Država To se ne može uraditi iznutra. Potrebna je katastrofa da bi se to uradilo.
– Ako se to desi, gde ćemo na mapi tražiti Rusiju?
Ne zanima me mnogo šta postaje Rusija od onoga što je geografski Ruska Federacija danas, jer se nikada nisam poistovetio sa celom teritorijom ove velike zemlje. Ne ponosim se njenim prostorima. Jedino što bih voleo je da mogu da živim tamo dostojanstveno. Naravno, danas je teško zamisliti da će se federacija ras rasuti, ali ne tako davno propast Sovjetskog Saveza takođe je delovala kao nešto besmisleno. A ipak se desilo. Mislim da kada se raspadne, biće isto kao i tada. Proces će verovatno početi severnim Kavasom i pokrenuće ga Čečenija, a zatim Tatarstan, a ostale republike će leteti kao domine. Može se pretpostaviti da će veliki deo Sibira postati Kinez.
– Ko će onda biti „Ruski čovek“?
– A ko je on danas: onaj koji podržava rat, ili onaj koji mu se protivi? Mislim da će Ruskinja biti ono što je oduvek bio – kmet. I pod potpuno istim uslovima, on жe nastaviti.
– Želim da se pozabavim veoma važnim pitanjem – ruskim jezikom, i onim što se desilo sa njegovom percepcijom posle 24. februara 2022. godine, ne samo u Ukrajini, već i – donekle – u Poljskoj. Govore o jeziku imperijalista, ubica, fašista, lažova. Na sastanku varšavih autora rekli ste da slavisti širom sveta treba da urade sve da vrate dostojanstvo jezika kako ne bi postao žrtva Putinove politike. Zašto oni?
„Ono što se desilo ruskom jeziku je neosporna tragedija i za jezik i za kulturu. Istorija zna takve situacije, na kraju, ista stvar se desila i sa nemačkim jezikom posle Drugog svetskog rata. Moj otac nije mogao da sluša ovaj govor, a kada sam pokušala da ga ubedim, rekao je da jezik fašista ne može biti lep. Sada mi, maternji govornici ruskog jezika, moramo da nosimo ovaj prtljag i živimo sa njim. Međutim, verujem da nemamo pravo da odustanemo i naša je dužnost da učinimo sve što je u našoj moći da je zaštitimo kao deo svetske kulture. Nesumnjivo, bez toga, biće siromašnija. To znači da zaštitom ruskog jezika štitimo svetsku kulturu. Ali treba nam pomoж. Da bi jezik opstao i ne postao samo sredstvo svakodnevne komunikacije, potrebna mu je zvanična podrška. Sada to treba braniti van Rusije, a to bi trebalo da urade finansirana odeljenja za slovenske studije na javnim univerzitetima širom sveta. Trebalo bi da postanu ostrva koja će stvoriti arhipelag ruske kulture u svetu. Oni su ti koji treba da podrže rusku kulturu i jezik. Kao iseljenici, pokuљavamo da uradimo ovo, ali to nije dovoljno. Potrebna nam je podrška stabilnih institucija.
Vaša književnost, koju nazivate delom svetske kulture, krije ogroman broj imperijalističkih tema. Uzmimo, na primer, Lermontov „Heroj našeg vremena“. Pre nekoliko godina, držao sam kurs o književnosti iz devetnaestog veka studentima ruske filologije. Među njima su bili Poljaci, Ukrajinci, Belorusi i Rusi. Kada sam pitao šta ruski oficir Pešorin radi na Kavkau sredinom 19. veka, rečeno mi je da je putovao. Kolonijalni diskurs uopšte nije postojao, štaviše, neki ljudi su bili šokirani time. U to vreme, činilo se da Rusi više vole verziju da su nacija turista, a ne kolonizatori. Otuda i moje pitanje: Da li ste vi, ruski pisci koji žive u izgnanstvu, već počeli ponovo da čitate klasike vaše književnosti i stavljate ih u nove kontekste?
„To treba da se reši što je pre moguće. Mi smo u trenutku kada je ruska književnost u krizi. Do sada je uvršten samo jednom – 1917. godine, kada su boljševici došli na vlast. Onda je revidirano, ponovo smo ga proиitali. Isto bi trebalo da se desi i sada. Pisci koje smatramo najvećim, čak i ako su pisali u znak protivljenja carstvu, udisala su isti vazduh. Kada ponovo čitam Tolstoja, Dostojevskog ili Gogolja, otkrivam mnoge stvari na koje ranije nisam obraćao pažnju. Moramo da napišemo novu istoriju ruske književnosti. To je naљa duћnost.
Može li književnost da utiče na Ruse da priznaju svoju nacionalnu krivicu? Imati nešto kao što je kolektivna odgovornost? Da budeš spreman da se pokaješ, da se izviniš?
– Precenjujete ulogu književnosti. Ona nema tu moć jer utiče samo na mali procenat ljudi i ima šansu da utiče na njih. Ostali će biti spremni da se pokaju samo kada im kralj kaže da kleknu i izvine se. Ali nijedan kralj ne bi rekao tako nešto, jer to nije kraljevsko. U njihovim oиima, pokazao bi se kao laћni kralj. U očima Rusa, pravi car može samo da kaže da ustao sa kolena i pobedio svakoga.
– To ne zvuči optimistično. Zar stvarno nema nade?
„Svi žele da čuju od mene da ima neke nade. Ja Takođe želim da čujem ovo od nekoga. Ali niko to ne ћeli da kaћe.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektno ogledalo: Ukrajina – EU: Vruća završnica pregovora, Ukrajina – Bežanje od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, u iskrivljenom ogledalu, prezreno, Lukašenka ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin u galijama, Poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo otkriće Da popričamo o istoriji, zastoju u Minsku
Originalni naslov članka: „Jesteśmy zakładnikami we własnym kraju“
