Uskoro će proći 10 godina od poslednjeg susreta ruske i ukrajinske fudbalske reprezentacije na terenu. Zatim, 2014. godine, u Areni HaMošava u izraelskom gradu Petah Tikva od 30. do 5. februara odigran je prijateljski turnir pod nazivom Ujedinjeni super kup 2014.
U vreme kada je Revolucija dostojanstva bila u punom zamahu u Ukrajini, a prvi mrtvi su se pojavili među demonstrantima, za više od 2,5 hiljade. km od Kijeva, aktuelni šampioni i vicešampioni Ukrajine (Šakhtar i Metalista) i Rusije (Zenit i CSKA) takmičili su se za sportsko prvenstvo. Konačnu pobedu odneo je Šakhtar Donetsk, koji je uspeo da savlada protivnika u sva tri meča.
Izgleda da je završeno još jedno sportsko takmičenje, ekipe su zadržale svoj igrački ton tokom zimske vansezone i mogu da se vrate kući kako bi nastavile da se pripremaju za domaće prvenstvo i evropska takmičenja. Sve bi bilo u redu da nije činjenice da je turnir već nekoliko godina održan od strane svoje svoje vrste „Organizacionog komiteta Ujedinjene fudbalske lige“, nastalog 2012. godine, koji već nekoliko godina diskutuje i priprema projekat stvaranja zajedničkog („ujedinjenog“) prvenstva među najboljim timovima Rusije i Ukrajine.
Nije li to veliki pokušaj da se postepeno „zamagljuju“ zvanične granice međudržavnog puta prevazilaženjem međunarodnih granica u fudbalu? Imajući u vidu da je 15 dana posle prijateljskog „Super kupa“, Rusija počela okupaciju Krimskog poluostrva, a kasnije i dela istoka Ukrajine, pitanje nije čak ni retoričko, ali ima očigledan odgovor.
Ipak, početkom februara 2014. godine, kada se činilo da moć Partije regiona i predsedništva Janukoviča u Ukrajini i dalje izgleda prilično nepremostivo, uključivanje ukrajinske strane pomoću „meke moći“, posebno kroz fudbal, takođe je delovalo kao pouzdano sredstvo. A sama politika nije samo rođena, i već je imala istoriju od nekoliko godina, naročito ako je bila ukusna sa (post)sovjetskom nostalgijom.
Devedesetih godina prošlog veka, sa kolapsom SSSR-a, Sveusno fudbalsko prvenstvo takođe je postalo stvar prošlosti. Svaka od novih nezavisnih država počela je da razvija sopstvene turnire u oblasti „kralja sporta“. Konfrontacije koje su bile posebno žestoke za sovjetsko doba, na primer, između Dinama iz Kijeva i Spartaka Moskve, od tada su postale omaž samo zvaničnim evropskim takmičenjima ili prijateljskim utakmicama (na primer, u Kupu Komonvelta).
Ali uvek su te utakmice (i to ne samo između gore pomenutih timova, već i između ruskih i ukrajinskih fudbalskih reprezentacija uopšte) bile ne samo i ne toliko vezane za sportske emocije ili estetsko zadovoljstvo iz igre (jer nismo uvek morali da pričamo o tome), već i o političkoj komponenti između Ruske Federacije i Ukrajine. Čak i kada, kako se činilo, protivrečnosti između država nisu bile toliko akutne, barem su se trudile da o tome ne govore naglas.
Zar nije vredno u tom kontekstu da, na primer, utakmica kvalifikacione runde za Euro 2000 između ruskog i ukrajinskog fudbalskog tima 9. 1999. godine na stadionu Lužniki u Moskvi još uvek pamte čak i ljudi daleko od sveta fudbala, pored legendarnog gola Andrija Ševčenka „koautora“ ruskog golmana Filimonova, takođe glavne rubrike časopisa „Sovetski sport“ (1999!) sa naslovom (apel?) „Udari, Khokhlov, spasi Rusiju.“ Naravno, onda su urednici publikacije sve demantovali. Naravno, apelovali su da misle na fudbalera Ditra Khokhlova. Ali predstava o rečima ponekad (zapravo vrlo često) može da ima šovinistički šmek…
Ipak, pošto nisu imali čemu da se pohvale na domaćoj sceni, i ruski i beloruski navijači počeli su da doživljavaju uspehe istog Dinama iz Kijeva u evropskim takmičenjima kao uspehe „naših“. I tu je trebalo biti srećan – ko je još iz timova koji dolaze iz sovjetskog prvenstva devedesetih stigao do polufinala Lige šampiona, posebno prolazeći pored Real Madrida i Bajern Minhena, ili postigao ukupno sedam golova protiv Barselone (od kojih četiri na Kamp Nou), a da pritom nije priznao nijedan? U takvim trenucima, u Moskvi su, čini se, zaboravili i na „Khokhlove“ i na „Khokhols“…
Međutim, 2000-te su došle. Oni su doneli snagu i stabilizaciju Ukrajini posle prethodne decenije, a Rusija je dodatno ojačana porastom svetskih cena gasa i nafte. Zbog toga su, zarad „oduška“, velika preduzeća počela da ulažu u priori subvencionisani biznis (ali previše reputaciono i autoritativno u određenim krugovima) – fudbal.
Najbogatiji timovi obe zemlje, sa okom uspeha u evropskim takmičenjima, počeli su sve češće da se dopunjava legionarima – toliko da je, na primer, na prvenstvu Ukrajine bilo neophodno uvesti ograničenja za strane igrače tokom utakmice na fudbalskom terenu. NeošteжanoEIT, mečevi na turnirima obe zemlje postali su zanimljiviji (naročito kada su se „grande“ međusobno sastajali).
A na međunarodnoj sceni, bilo je moguće (doduše često „škripom“) ostvariti zapažene pobede. CSKA Moskva je 2005. Zenit Sankt Peterburg je 2008. Fudbalska sezona 2008/2009 postala je prava ekstravaganca za ukrajinske navijače: u 1/8 finalu turnira Evropskog kupa, ukrajinski klubovi (Dinamo iz Kijeva i Metalista iz Karkiva) borili su se za kartu za četvrtfinale, a u polufinalu – Dinamo sa Šakhtarom Donecom, koji je kasnije pobedio Verder
Međutim, mali broj velikih fudbalskih funkcionera bio je zainteresovan za činjenicu da je takva sportska politika uvela značajan disbalans u razvoju domaćeg fudbala: zajedno sa 5-6 timova sa vrećama novca (pa čak i sa naduvanim, često neopravdanim procenama), bilo je više od desetak timova sa mnogo skromnijim budžetima, za koje je ulazak čak i u zavidnu zonu Evropskih kupova na stajalište zapravo bio nerealan zadatak. Da ne spominjem neke nagrade (doduše bronzu). A zašto je bilo neophodno aktivno razvijati sportske škole ako je bilo moguće kupiti „gotov“ strani igrač? Međutim, kako kažu, ovo je druga priča.
U međuvremenu, od početka dveloude, ruska strana je sve više izražavala namere da produbi sveobuhvatnu saradnju sa Ukrajinom. A kada je, pobedom Narandžaste revolucije u Ukrajini, politički projekat Ruske Federacije da uključi ukrajinsku stranu u Zajednički ekonomski prostor zapravo propao, Moskva je odlučila da aktivira druge instrumente uticaja na ukrajinsko društvo – „meku moć“. Uporedo sa promocijom ruskih filmova, muzike, izdavaštva knjiga i humanističkih nauka uopšte (da ne pominjemo širenje narativa „ruskog sveta“ u mreži UOC-MP i krugova koji su mu bliski), Rusi su odlučili da posamo na fudbal, postepeno kristališući ideju stvaranja zajedničkog rusko-ukrajinskog prvenstva.
Prvi korak u tom pravcu može se smatrati Kupom Kanala jedan, koji je počeo da se održava u februaru 2006. U to vreme igralo se između CSKA iz Moskve i Spartaka i Dinama Kijeva i Šakhtara Donjecka. Sponzori ovog naizgled čisto komercijalnog događaja bili su savezni Kanal Jedan od Ruske Federacije i Fondacija Nacionalne fudbalske akademije ruskog oligarha Romana Abramoviča. Vredno je toga da početkom dvestaja ne samo da je preživeo Putinovu „ekvidistance“ oligarha od uticaja na rusku državnu politiku, već je nastavio i da vodi Čukotski autonomni okrug na mestu guvernera, a od 2008. je tamo predsedavao Dumom.
Ukrajinski predstavnici učestvovali su na ovom turniru 2007. i 2008. godine, dok takmičenje nije zaustavljeno zbog globalne ekonomske krize. Međutim, ruska strana nije odustala od ideje o zajedničkom prvenstvu, pogotovo što je već neko vreme Ukrajina videla interesovanje za njega (možda pre svega komercijalno). I mada se nijedno rusko-ukrajinsko takmičenje nije održavalo nekoliko godina, period 2007-2012 je bio vreme možda najintenzivnijih fudbalskih „razmena“ između Ukrajine i Ruske Federacije između fudbalskih trenera i igrača.
Još 2007. godine, Ukrajinac Oleg Blokhin postao je selektor FK Moskva, pod čijim vođstvom je nacionalni tim stigao do četvrtfinala prvog (i trenutno poslednjeg) Svetskog prvenstva godinu dana pre Ukrajinca. Istovremeno, 2008-2009. i 2010-2012, Dinamo Kijev je predvodio ruski trener Jurij Semin. Igrači ruskih klubova u ovom periodu bili su ukrajinski fudbaleri Anatolij Timoščuk, Aleksandar Alijev, Andrej Gusin, Sergej Rebrov…
Na kraju, u sezoni 2009/2010, Dinamo Kijev je kao trener bio trener dugoročnog trenera CSKA Iz Moskve Valerija Gazajeva. On igra možda i prvu ulogu u promovisanju teza o ujedinjenom prvenstvu.
Krajem 2012. godine, Gazzaev je bio na čelu organizacionog odbora, koji je trebalo da razvije propise i principe novog turnira i o tome komunicira sa UEFA i FIFA. Do 2013. godine već je pripremljen projekat koji je obezbedio učešće do devet timova iz Ruske Federacije i Ukrajine u Premijer ligi i 18 u Prvoj ligi. To jest, nije se radi o svim fudbalskim odredima koji su u to vreme bili na raspolaganju u top i prvim ligama obe zemlje, već samo, očigledno, najbogatijim – među Ukrajincima uglavnom iz prestonice, Istoka i Juga, ostavljajući „preko palube“ centralne i zapadne ukrajinske ekipe.
Čak je i finansiranje već dogovoreno – vredno je toga da je novac trebalo da obezbedi ruski državni Gazprom – onaj koji je tokom dvesta godina, za nekoliko sezona, zenit Sankt Peterburg iz srednjeg seljaka ruskog prvenstva pretvorio u jednog od svojih lidera i šampiona Evropskog kupa. Kompanija se složila da godišnje izdvaja konkurs milijardu evra. Do 2014. planirano je da se finalizuje sinhronizacija turnira sa evropskim takmičenjima i traži njegovo priznanje od strane fudbalskih saveza.
Neka vrsta probe za predstojeće prvenstvo trebalo je da bude „Ujedinjeni turnir“ (27. jun – 7. jul 2013) uz učešće ukrajinskog „Dinama“ i „Šakhtara“ i ruskog „Spartaka“ i „Zenita“, koji su igrali mečeve na stadionima Donetsk, Moskva i Kijev (zbog rekonstrukcije domaće arene u Sankt Peterburgu“
Konačno, dok je sukob Berkuta i demonstranata besneo u Kijevu (karakteristično, baš pred vratima matične arene Dinamo Kijeva), već pomenuti „Ujedinjeni super kup“ održan je u Izraelu. Tadašnji predsednik Ukrajine Janukovič čestitao je Šakhtaru na pobedi, ali je dve nedelje kasnije požurio u Rusku Federaciju.
Usledila je pobeda Revolucije dostojanstva i jasan obris evropske i evroatlantske perspektive za Ukrajinu. Humanitarni diskurs koji je nametnula Rusija postao je nebitan (a snage koje su ga podržavale u Ukrajini ili su napustile svoje granice ili su se našle van javnog prostora), posebno nakon što je Kremlj počeo okupaciju Krima i isprovocirao takozvano „rusko proleće“.
Jasno je da je u takvim uslovima ideja o ujedinjenom fudbalskom prvenstvu takođe izbledela u zaborav. I sami klubovi iz Ruske Federacije i Ukrajine se više nisu sastajali – štaviše, protiv pozadine rata, čak i u evropskim takmičenjima, počeli su da se razmnožavaju među sobom, a posle 24. februara 2022. godine, ruski fudbalski odredi (kao i cela Ruska Federacija) postali su otpadnici u civilizovanom svetu.
Ukrajinski timovi su izgubili malo od ovoga, nego suprotno. Dnipro je uspeo da postane finalista Lige Evropa 2015. Iako su Šakhtar i Zorija izgubili priliku da igraju na svojim domaćim stadionima u Donjecku i Luhansku zbog ruske okupacije, redovno su osvajali nagrade u ukrajinskoj ligi i igrali u evropskim takmičenjima. I tamo su uspešno nastupili – Luhanska strana je stekla reputaciju tima snažne volje (muškaraca), a Šakhtar je posle 2014. dva puta bio polufinalista Lige Evropa. A Dinamo Kijev redovno (doduše sa različitim uspehom) igra u evropskim takmičenjima (ponekad uspevaju da se dodju do plej-ofa Lige šampiona ili Lige Evropa).
Međutim, možda najočiglednija presuda za sve ruske pokušaje da se Ukrajincima nametne Ujedinjeno prvenstvo (a sudeći po događajima koji su usledili, druga „udruženja“ koja je Kremlj planirao za Ukrajinu) bio je slogan navijača Metaliste Karkiva o diktatoru Kremlja.
Posle marta 2014. preselila se u inostranstvo iz okruženja ultras marševa i tribina fudbalskih arena u Ukrajini. To je postao slogan ne samo fudbalskog pokreta, već i antiruskih protesta širom sveta. Ali najvažnije, danas ne gubi na značaju. Naprotiv, zbog svakodnevnih akcija ruskih vlasti dobija samo potvrdu.
