Od samog početka svog predsedničkog mandata, Volodymyr Zelensky nije bio zapažen zbog posvećenosti demokratskim procedurama i jasnim pravilima. Možemo da se prisetimo sumnjivih vanrednih parlamentarnih izbora u leto 2019. sa stanovišta Ustava, imenovanja „insajdera“ na razne pozicije, demonstrativnog „grđenja“ funkcionera u duhu „beži odavde, pljačkašu“, pritisku na opozicione političke snage, pokušajima da dominiraju medijskim prostorom, i još mnogo toga. Neka vrsta „jake ruke“ koja je (navodno) konačno došla u red.
Takav imidž je bio u velikoj liniji sa željama značajnog broja Ukrajinaca. A ne radi se čak ni o zloglasnoj TV seriji „Sluga naroda“, gde je lik koji je igrao Zelenski snimao poslanike u parlamentu tako da „postoji red“. Poreklo ideje o ovoj vrsti „jake ruke“ datira bar iz devetnaestog veka sa naivnim verovanjem miliona seljaka u „dobrog cara/cara“ koji bi obuzdao proizvoljnost zvaničnika/lordova, raspodelio zemlju svima i uredio univerzalnu sreću. Takve težnje su imale svoje varijacije u sovjetsko vreme.
Ne bi trebalo to da zaboravimo do skoro. Najpopularnijih strani lider među Ukrajincima bio je beloruski diktator Lukašenko – „red“ koji je dogovorio sa niskim cenama i glatkim putevima oglasio se u ustima nekih naših sugrađana kao moderna reinkarnacija „kobasica za 2.20“. Dakle, nema ničeg novog pod ukrajinskim suncem – mnogi od nas i dalje veruju u čarobnjaka koji će, uz talas čarobnog štapića, u trenutku pretvoriti bundevu u magičnu kočiju.
Skoro dve godine potpune ruske invazije dovele su do još veće koncentracije moći u rukama predsednika i njegovog kabineta. Nije tajna da se sve ključne odluke, uključujući i one o pitanjima koja su veoma daleko od delokruga njegovih ovlašćenja, donose u kabinetu predsednika. Koga treba imenovati na koju poziciju i koga treba smeniti, o čemu i kako govoriti u medijima, za koje odluke glasati u parlamentu – o svemu tome odlučuju ne oni koji bi u skladu sa svojim stavovima i kompetentnošću, već Meseri. Jermak, Tatarov i kompanija.
Američki novinar Sajmon Šuster u svojoj novoj knjizi o Volodimiru Zelenskom i počecima ruske ofanzive opisuje kako je narađen teleton Junajted njuza – neverovatna šansa za vlasti da stvore informativni monopol. Autor se posebno priseća kako je tadašnji zamenik šefa kabineta predsednika Kirila Timošenka direktno rekao urednicima šta i kako da pokriju.
Možda nigde koncentracija vlasti u rukama Kabineta predsednika nije primetnija nego na primeru degradacije uloge Verkhovne Rade. Tokom tri decenije nezavisnosti, parlament je bio daleko od savršenog, ali je i dalje bio mesto gde su postojale različite tačke gledišta i politička konkurencija (mada su ponekad njegove metode i ciljevi učesnika bili veoma sumnjivi). Na kraju svega, odluke zakonodavnog tela bile su te koje su odigrale ključnu ulogu u rešavanju krize tokom Narandžaste revolucije (takozvane Ustavne reforme) i tokom Revolucije dostojanstva, kada je Verkhovna Rada eliminisala begunca Janukoviča.
Sada je parlament izgubio svaku nezavisnu ulogu. Iako mono-većina „Sluge naroda“ često ne uspeva sama da prikupi glasove za određene glasove (jer i tamo ima savesnih i profesionalnih ljudi), OPFL ili niz oligarhijskih grupa će uvek priskočiti u pomoć. Mala opozicija namerno marginalizovati, ograničavajući ga, između ostalog, mogućnost da učestvuje u stranim poslovnim putovanjima. A nedavno je predsedavajući Stefančuk, skromni izvršilac naređenja Kabineta predsednika, izdao dokument u sovjetskom duhu, prema kojem svi poslanici moraju da govore i deluju strogo u okviru instrukcija primljenih unapred tokom stranih poslovnih putovanja (ako im je tamo dozvoljeno, naravno). Jednom rečju, bez kritike na račun „partijske linije“, jer više nećete ići na poslovni put. Ukrajina je takođe postala skoro prva zemlja koja je prekršila ključni princip formiranja parlamentarnih delegacija u PSSE – proporcionalnu zastupljenost svih parlamentarnih frakcija, od kojih svaka bira sopstvene delegate. Voljom predsednika skupštine (mada je zapravo jasno da je uredba došla iz viših instanci), frakcije ukrajinskog parlamenta sada su lišene takve prilike.
Teoretski, moguće je pronaći objašnjenje i opravdanje za takve korake za koncentrisanje moći. Sa potpunom invazijom neprijatelja, često nema vremena za sve demokratske procedure, cenzura je neophodna za borbu protiv neprijateljske propagande i promovisanje sopstvene pozicije, kritike vlasti od strane opozicije mogu da izazovu konfuziju u redovima naših saveznika na međunarodnoj sceni i odlože finansijsku i vojnu pomoć, i još mnogo toga. Međutim, vlasti, uz brojne nedemokratske i koruptivne korake, odlično rade svoj posao.
Istorija zna mnoge primere kada se, u trenutku krize, ispostavilo da je to bila „jaka ruka“ za koju se ispostavilo da je odgovarajuća i delotvorna. Čak i u Velikoj Britaniji tokom Drugog svetskog rata, postojala je jaka cenzura, i ovlašćenja premijera Rad Vinstona Čerčila je bio nečuven u mirnodopsko vreme. Iako je poređenje Zelenskog sa Čerčilom bilo u vogu neko vreme, sada je potpuno kompromitovano. Jer što dalje idemo, sve je očiglednije da naš predsednik i njegova pratnja nikako nisu britanska politička elita od pre 80 godina. Iako sa velikim silama, Čerčil je bio na čelu vlade iz doba rata, gde su, pored predstavnika vladajuće Konzervativne partije, predstavnici laburističke opozicije takođe bili na ključnim pozicijama. Kritike na račun vladinih postupaka i premijera lično nisu bili tabu tema. Štaviše, tokom rata, Čerčilu je čak stavljeno glasanje o poverenju u parlamentu (doduše bezuspešno).
Čerčil je bio sposoban da prihvati kritiku. U odnosu na ovu pozadinu, još jedna epizoda iz Šusterove knjige stvara poseban kontrast. Gore pomenuti Kirilo Timošenko je više puta zvao urednike kanala koji učestvuju u teletonu i optuživao ih da uznemiravaju predsednika.
Čerčil ili drugi jaki lideri koji su u prošlosti dobro koristili velike sile imali su jednu zajedničku stvar: nisu se plašili odgovornosti. Aktuelna ukrajinska vlada na čelu sa predsednikom je referentni strah od odgovornosti i pridruženi pad izbornih simpatija. A uz to, žar za onima koji su spremni da preuzmu ovu odgovornost. Na primer, general Zaluћni. Možemo se setiti Zelenskijevih obećanja o „roštiljanjima za majski praznik“ u vreme kada su zapadni partneri upozoravali na neminovnu invaziju. Sajmon Šuster piše da je pre invazije Zelenski odbacio Predloge Zalužnija da se ojačaju granice i mobilišu rezerve kako bi se izbegla panika. Koliko je hiljada života Ukrajinaca koštalo zbog predsednikovog straha od preuzimanja odgovornosti je pitanje sa užasnim odgovorom.
Najsvežiji i najbolniji primer je zakon o mobilizaciji. Neuspeh vladinog predloga zakona, koji nije stigao ni do sale za sednice, bolno je primer straha od odgovornosti i gubitka rejtinga. Pojačana mobilizacija je prinudni i neizbežni korak ako Ukrajina želi da pobedi u ratu. Ovaj korak je veoma nepopularan među mnogim Ukrajincima, uključujući i one kojima su „stručnjaci“ teletona prvo obećali kraj rata za 2-3 nedelje, a potom i blickrig u leto 2023. godine.
Usvajanje zakona o mobilizaciji trebalo bi da pokaže jedinstvo političkog i vojnog rukovodstva, koje je toliko važno za zemlju i sposobnost političara da preduzmu nepopularne, ali vitalne korake. Umesto toga, u početku, Bankova nasrće na Zalužnija rukama poslanika Bezuhle, a sada gura odgovornost za mobilizaciju u vojsku svom svojom moжi, posebno kroz usta Dejvida Arakhamije. Iz reči ovog drugog sledi da je loša vojska bila ta koja je napisala još gori zakon, za koji su im političari već izrazili svoje „fe“. Iako je autor predloga zakona bila vlada. Sam vrhovni komandant, Volodymyr Zelenskyy, da sve od sebe da izbegne da govori o nepopularnim pitanjima, uključujući mobilizaciju. Ocene su iznad svega. Stoga vojna komanda ne mora da se fokusira na zaštitu zemlje od neprijatelja, već da dodatno radi posao umesto neodgovornih političara.
Teoretski, Volodymyr Zelensky bi mogao da postane primer „jake ruke“ koja je, doduše po cenu bar dela demokratije, vodila zemlju i narod do novih dostignuća – poput Čerčila, Napoleona i mnogih drugih istaknutih ličnosti iz prošlosti. Međutim, kada se varljivi dim začaranih utisaka iz Zelenskog dobrih govora širom sveta raspršio, ispostavilo se da će, ako se ispostavilo da je Napoleon, to biti onaj koji je lično igrao u filmu „Rževski protiv Napoleona“ – slaba parodija koja nema nikakve veze sa originalom. Stoga, u vreme kada sudbina svega ukrajinskog zavisi od sposobnosti lidera da preuzme odgovornost, umesto kvalitativnog skoka napred kroz snažnu volju i ispravne odluke, bavimo se diktaturom neodgovornosti.
