Krajem 2023. godine sociolozi su zabeležili jasan silazni trend u rejtingu aktuelne ukrajinske vlade. Pad poverenja u predsednika, vladu, parlament i većinu institucija odvija se u pozadini neuspešne kontraofanzivne, problema sa spoljnom finansijskom pomoći i žestokih rasprava oko mobilizacije. Ukrajinci imaju dobre razloge da budu kritični prema radu vlade. Previše je pitanja koja treba rešiti i pristupi radikalno promenjeni. Međutim, posle talasa nezadovoljstva, važno je ne preći opasnu granicu preko koje počinju nekontrolisani procesi koji ugrožavaju ukrajinsku državnost.
Rezultati decembarskog istraživanja KIIS-a Potvrdite promene javnog osećanja u Ukrajini. U poređenju sa decembrom 2022. godine, sve je veći kritički odnos prema radu vlasti. Udeo onih koji veruju Verkhovna Rada smanjen je sa 35 na 15 odsto, a udeo onih koji ne veruju povećan je sa 34 na 61 odsto. Poverenje u vladu smanjilo se sa 52 na 26 odsto, nepoverenje se povećalo sa 19 na 44 odsto. Predsednik Volodymyr Zelensky je do sada održavao pozitivan balans poverenja. Međutim, on nije bio pošteđen talasa razočarenja javnosti. Trenutno 62 odsto veruje šefu države, a 18 odsto mu ne veruje. U decembru 2022. godine 84 odsto je verovalo predsedniku, pet odsto mu nije verovalo. Analitičari predviđaju da će poverenje u predsednika nastaviti da pada.
Zašto Su Ukrajinci sve kritičniji prema radu vlade? Objašnjenje da je to posledica uticaja ruskih informativnih i psiholoških operacija osmišljenih da destabilizuju situaciju u državi deluje logično. Međutim, to uglavnom ne odražava stvarnost. Naravno, Kremlj radi na seju sumnje u sposobnost Ukrajine da se efikasno odupre invaziji ruske vojske. Moskva takođe širi lažne i lažne signale zapadnoj publici. Kremlj će možda pokušati da manipuliše raspoloženjem u Ukrajini. Ali ne moraš da ga činiš svemoćnim i svemogućim. Pre svega, postoji mnogo unutrašnjih objektivnih razloga za rast nezadovoljstva građana.
Ukrajinci su navikli da kritikuju bilo koju vladu i tretiraju je sa nepoverenjem. Verovatno, ovo je mentalna osobina naše nacije, koja dugo nije imala svoju državu. Mnogo je pitanja aktuelnoj vladi. Ali iz nekog razloga, posle talasa kritika, društvo zaboravlja da je i sam izabrao ovu vladu. I, s pravom zamerajući zvaničnicima za korupciju, neuspelu kadrovsku politiku, suviše sporo raspoređivanje sopstvenog vojno-industrijskog kompleksa, narod zaboravlja da deo odgovornosti leži na njima.
Ukrajinci su skloni emotivnim ljuljaškama. Vrlo često se prilikom donošenja odluka ne oslanjaju na hladnu računicu i analitički motivisane zaključke, već na kratkoročni emotivni impuls. Ali emocije nisu inherentno stabilne. Imaju sposobnost da se menjaju i blede. Ili da idemo na suprotno. Kada je osoba vođena emocijama, on vidi samo jedan deo stvarnosti. Njeno viđenje stanja stvari ne obuhvata raznolikost trenutne situacije. Takvom osobom se lako manipuliše nudeći mu činjenice koje kao da pojačavaju već formiranu, ali površnu i jednostranu sliku sveta.
Ista stvar se dešava i sa Zelenskim sada kao i sa Porošenkom. Još 2014. godine Ukrajinci su izabrali Petro Porošenka za predsednika, verujući u njegovo obećanje da će brzo završiti antiterorističku operaciju u Donbasu. Naravno, takvo obećanje je bilo nepravedno prema biračima. Na kraju svega, želja Ukrajine da okonča rat sa Rusijom nije dovoljna. Potrebna je želja druge strane. A Rusija nije imala nameru da okonča neprijateljstva. Putin nije planirao da vrati Krim i okupirane delove Donbasa u Ukrajinu. Naprotiv, planirao je da zauzme nove teritorije. I protiv te pozadine, u društvu su se proširile apsurdne glasine da nije toliko Rusija koliko ukrajinska vlada kriva za rat. Kažu da huksteri profitiraju i da ne žele da postignu mir. Zbog toga, kada su u novembru 2018. godine Rusi zaplenili tri ukrajinska broda u Kerčkom moreuzu, bilo je mnogo onih koji su za ovaj incident okrivili ukrajinske vlasti. Navodno, podmukli Porošenko je namerno organizovao provokaciju kako ne bi održao izbore na kojima bi mogao da izgubi.
Naravno, mnogo je pitanja o petom predsedniku. Ali tu su i pitanja o infantilnom ukrajinskom društvu, koje je iz nekog razloga, u naletu kritika, zaboravilo ko je pravi neprijatelj Ukrajine.
Ukrajinci su 2019. izabrali predsednika Zelenskog, posebno verujući u njegova obećanja da će okončati rat u Donbasu u roku od godinu dana. U stvari, čak i sa najvećom željom, Zelenski to nije mogao sam da uradi. Jer kljuиevi rata i mira leћe u Moskvi. Rusija nije promenila svoje planove za Ukrajinu. Njen cilj je uništenje ukrajinske države, ukrajinski identitet i povratak Ukrajine u orbitu „ruskog sveta“. Međutim, pre potpune invazije, značajan deo društva je iz nekog razloga zaboravio na to. Uključujući ukrajinske vlasti, koje su potcenile rusku pretnju.
S pravom kritikujući ukrajinsku vladu danas i zahtevajući veću efikasnost od nje, nema potrebe da se prelazi opasna linija. U kojoj se kritika pretvara u destruktivnu. Onda je slika pravog neprijatelja sravnjena i zamagljena. Glavni predmet mržnje i nezadovoljstva nije agresor i okupator, ne Rusija, već sopstvena vlada. Ovo može imati veoma loše posledice.
Podsetimo se događaja od pre 100 godina. U to vreme, Ukrajinci su takođe bili veoma sumnjičavi prema svojoj vladi. Ukrajinska vlada u doba nacionalnoooslobodilačke borbe bila je zaista neefikasna, nespretna i slaba. Ali to je bila sopstvena moж. I da je ukrajinska državnost sačuvana početkom dvadesetog veka, bilo bi moguće promeniti lidere. Izaberi druge. Ili da ga nateram da evoluira i razvija se. Ali to se nije desilo.
Tokom nacionalne oslobodilačke borbe 1917-1920, najmanje nekoliko miliona Ukrajinaca imalo je vojno iskustvo. Godine 1914. mobilisane su za službu od strane ruskog i austrougarskog carstva i učestvovale su u Prvom svetskom ratu. Tada se oko 5 miliona Ukrajinaca borilo za strane države i strane interese, ubijajući, posebno, jedni druge. Međutim, kada se, nekoliko godina kasnije, pojavila istorijska prilika da se obnovi ukrajinska nezavisnost, od ove višemilionske vojske nije ostalo gotovo ništa.
U narednim godinama, Ukrajinci uglavnom nisu aktivno podržavali ukrajinske vlasti i nisu želeli da se masovno mobilišu u odbrani UPR-a. Više ih je zabrinulo takvo pitanje kao što je raspodela zemljišta stanodavaca nego formiranje i zaštita sopstvene države. Iako je ukrajinska nacija od 1917. bila prilično brojna i brojala je do 35-40 miliona ljudi, veličina ukrajinske vojske bila je jedna od najmanjih među državama Evrope u to vreme. Ne više od nekoliko desetina hiljada ljudi redovno se borilo u trupama Ukrajinske Narodne Republike. Naravno, sa toliko vojnika, bilo je nerealno održati nezavisnost. Istovremeno, u prvoj polovini 1919. boljševici su uspeli da mobilišu do 185.000 vojnika u takozvanu „ukrajinsku sovjetsku vojsku“. Osoba. Neprijatelji Ukrajine nisu se stideli potpune mobilizacije ukrajinskog stanovništva. I nisu obraćali pažnju na njegovu želju ili nespremnost da učestvuje u neprijateljstvima.
Tužna istina ne leži samo u činjenici da su Centralna Rada ili Direktorijum pokazali lošu efikasnost u razvoju državnog aparata. Ali i u činjenici da je većina od više miliona Ukrajinaca radije čekala i da nije aktivno učestvovala u borbi za nacionalno oslobođenje. Ali posle gubitka nezavisnosti, niko zapravo nije pitao Ukrajince o njihovim željama, snovima ili interesima. Tada su milioni Ukrajinaca postali žrtve gladi i represije. Zato, kada danas kritikujemo vlasti, moramo da se setimo ko je glavni neprijatelj Ukrajine. Pošto su izgubili nezavisnost, neće biti nikoga da kritikuje.
