EU je u martu 2023. odlučila da Ukrajini isporuči Ukrajini milion granata od 155 milimetara. Naredba je trebalo da bude završena za godinu dana. Međutim, kasnije se ispostavilo da se Evropa katastrofalno nije uklopila u raspored. Ukrajina je uspela da primi samo 300 thousa. od obećanih milion komada municije. Zbog toga postoje ozbiljne sumnje da će početkom proleća 2024. godine obaveze EU biti ispunjene.
Slični problemi primećuju se i u Sjedinjenim Državama. Američka industrija nema vremena da proizvede dovoljno municije zbog velike potražnje koja je nastala posle ruske invazije na Ukrajinu. Zbog toga su prinuđeni da grozničavo traže razne opcije za ubrzavanje proizvodnje oružja. U međuvremenu, samo Severna Koreja je uspela da pošalje oko milion artiljerijskih granata u Rusiju za manje od tri meseca. Trenutno fabrike u DPRK rade punim kapacitetom kako bi zadovoljile potrebe zemlje agresora.
Razočaravajući rezultati povećanja proizvodnje municije i drugih vrsta oružja u demokratskim zemljama stvaraju iluziju njihove nesposobnosti da se efikasno odupru diktaturama. Dok Rusija, Iran i Severna Koreja aktivno proizvode značajne količine oružja i skaliraju ovaj proces, Zapad znatno zaostaje. Izgleda da su zapadne političke elite u polusnu i da i dalje ne žele da napuste zamišljenu zonu komfora u kojoj su živeli proteklih decenija. Poludugi, neodlučni koraci nisu u stanju da promene opšte stanje stvari.
Čini se da su autoritarni režimi poput Rusije u stanju da koncentrišu svoje napore i mnogo efikasnije skale vojnu proizvodnju. I zaista, agresor je nedavno pokazao značajan porast napora i povećanje obima proizvodnje oružja – od bespilotnih letelica do raketa. Takođe, ruska ekonomija stiče sve više karakteristika vojne ekonomije. A centralizovano upravljanje omogućava brže donošenje odluka. Fabrike koje posluju u tri smene, nove zgrade vojno-industrijskih kompleksnih preduzeća i velike grupe granata i bespilotnih letelica diktatorskih prijatelja delimično su vratile Putinovo poverenje u njegove sposobnosti. Lider Kremlja se još jednom nada da će uspeti u svojoj agresivnoj avanturi. Da li su zapadne demokratije osuđene na propast i ne mogu da pobede u trci u naoružanju sa svetom diktature? Primer Drugog svetskog rata pokazuje da to nije slučaj.
Prvi svetski rat i brojne ljudske žrtve imale su dubok uticaj na društva zemalja koje su učestvovale u njemu. Tridesetih godina prošlog veka, kada je Treći Rajh krenuo putem naoružavanja, Britanci, Amerikanci i Francuzi nisu bili voljni da se upuste u novi rat. Trauma je bila suviše bolna. To je dovelo do širenja izolacionističkih osećanja, pokušaja da se izbegne rat politikom umirivanja i nevoljnosti zapadnih demokratija da troše novac na proširenje vojne proizvodnje. Krajem tridesetih, Hitler je uspeo da stvori moćnu oružanu silu sa hiljadama tenkova i aviona. SSSR i Japan su aktivno povećali svoju militarističku moć. Japan je 1939. potrošio 49 odsto svog BDP-a na vojsku, Treći rajh – 18,8 odsto. Dok je Velika Britanija potrošila samo 4,2 odsto BDP-a na vojsku u istoj godini, Francuska 6 odsto, Velika Britanija 4,4 odsto i SAD 1,2 odsto. Zapadne demokratije su izgledale beznadežno iza autoritarnih režima u novoj trci u naoružanju.
Uoči Drugog svetskog rata, američka vojska nije bila ni nalik najmoćnijoj vojsci na svetu. Na rang listi oružanih snaga zauzela je 17. Amerikanci su mogli da se pohvale samo relativno jakom mornaricom. Raspoloženje izolacionizma i nemešanje u poslove Evrope bilo je snažno u zemlji. Međutim, politička elita Sjedinjenih Država bila je svesna pretnje koju predstavlja politika Japana i Nemačke.
Posle Minhenske zavere 29-30. septembra 1938. godine, američki ambasador u Francuskoj, Vilijam Bulit, doputovao je u Vašington. On je na sastanku sa američkim predsednikom Frenklinom Ruzveltom ubedio šefa Bele kuće da započne hitno nagomilavanje američkih vazduhoplovnih snaga, s obzirom na preteću situaciju u svetu. Amerika je tada proizvodila 100 aviona mesečno. Posle konsultacija sa članovima njegove administracije i vodećim vojnim generalima, Ruzvelt je naredio povećanje proizvodnje aviona na 15.000. Godišnje. Da bi se to uradilo, odlučeno je da se izgradi osam novih fabrika aviona u regionima sa visokom stopom nezaposlenosti. Slične mere preduzete su i na polju brodogradnje, proizvodnje protivavionog oružja i artiljerije. Ruzvelt je lično poslao dopis sekretaru mornarice tražeći da se regrutuje maksimalan broj ljudi za rad na novim brodovima u dve ili tri smene. Prisustvo političke volje i postavljanje jasnih ciljeva pomogli su zapadnim demokratijama da postepeno uhvate korak sa Trećim rajhom i njegovim saveznicima u broju oružja, a potom su značajno nadmašili svoje protivnike.
Od 1938. do 1944. BDP Sjedinjenih Država porastao je sa 90 na 200 milijardi dolara. Amerika je samouvereno zauzela mesto svetske supersileNa primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, Sjedinjenih Američkih Država i Sjedinjenih Američkih Država, Nezaposlenost je praktično nestala tokom rata. Američka industrija obezbedila je skoro dve trećine sve savezničke vojne opreme proizvedene tokom rata: 297.000 jedinica. aviona, 193 thous. artiljerijske komade, 86 thous. tenkovi i 2 miliona vojnih kamiona. U roku od četiri godine, američka industrijska proizvodnja, koja je već bila najveća na svetu, se udvostručila.
U pokušaju da koordinira vladine vojne agencije, Ruzvelt je 1942. Da bi prikupila novac za odbranu, vlada se oslanjala na brojne metode – pozivajući američki narod da sleduje određenu robu, generišući veće poreske prihode smanjenjem ličnih beneficija i prodajom državnih ratnih obveznica pojedincima i finansijskim institucijama.
Američka automobilska industrija doživela je duboke transformacije. Krajsler je proizvodio trup aviona umesto automobila. Dženeral Motors je proizvodio motore za lovce i bombardere, protivaviontske pištolje, kamione i tenkove. Pakard je proizveo Rols-Rojsove motore za britansko vazduhoplovstvo. A Ford Motor je snabdevao oružane snage bombarderima dugog dometa B-24 Liberator.
Amerika je 1941. lansirala više brodova nego Japan u celom ratu. Brodogradilišta su radila toliko brzo da su do jeseni 1943. Samo 1944. godine Sjedinjene Države su napravile više aviona nego Japanci od 1939. do 1945. godine.
Da bi nadoknadile nedostatak muškaraca, mnoge žene su se zaletele. Prema rečima predsednika Ruzvelta, žrtve civila koji rade na domaćem frontu nisu bile ništa manje važne za pobedu od herojstva vojnika na frontu. Simbol rada Amerike tokom Drugog svetskog rata bila je Rozi riveter, kumulativna slika Amerikanki.
Velika Britanija je takođe vrlo brzo prešla na ratno uporište. Britanska vlada je mobilisala civile efikasnije od bilo koje druge ratoborne nacije. Do 1944. Sekretar za rad Ernest Bevin bio je odgovoran za ljudske resurse Velike Britanije. Uveo je Osnovni radni poredak (EWO), koji je postao zakon u martu 1941. EWO je povezala radnike za poslove za koje se smatra da su od suštinskog značaja za ratne napore i nije dozvolila poslodavcima da otpuštaju radnike bez dozvole Ministarstva rada. Od 1939. do 1944. proizvodnja aviona u Velikoj Britaniji povećana je 3,4 puta.
Iskustvo iz Drugog svetskog rata pokazuje da su Sjedinjene Države i Velika Britanija uspele brzo da uhvate korak i nadmaše Treći rajh i Japan po broju proizvodnje velikog naoružanja. Hitler i japanska vlada i vojska potcenili su industrijsku moć Amerike. Međutim, pobeda saveznika nad silama Osovine bila je moguća prisustvom političke volje elita. Bez organizacionih akcija vlada Sjedinjenih Država i Velike Britanije usmerenih na ubrzavanje raspoređivanja vojnih sposobnosti i mobilizaciju ekonomije za potrebe vojske, pobeda nad Nemačkom i Japanom nije mogla da se dogodi. Ovi primeri su korisni i poučni za Ukrajinu, čija vlada ima značajne probleme sa raspoređivanjem masovne vojne proizvodnje i još uvek se previše oslanja na spoljnu pomoć u suprotstavljanju agresoru.
