Letnja platforma za skrining mentalnog zdravlja Anima.ua objavio rezultate istraživanja u kojem je bilo 42 hiljade ljudi. Ukrajinci o svom mentalnom stanju. Rezultati su razočaravajući: skoro 40 odsto ispitanika se oseća umorno ili ima smanjenje energije svakog dana, 37 odsto gubi interesovanje i zadovoljstvo u poslu, a više od trećine ima problema sa spavanjem. Ispitanici su govorili i o poteškoćama u koncentraciji, negativnim osećanjima prema sebi, depresiji i drugim znacima mentalnih poremećaja. 11 odsto ispitanika reklo je da svakodnevno razmišlja o smrti ili samopovređivanju.
Razgovarali smo sa šefom odeljenja za psihološku rehabilitaciju centra „Neprekinuto“, psihijatrom Olehom Berezijukom, o tome šta se dešava sa našom psihom u drugoj godini rata punih razmera, kako da pomognemo sebi i našim rođacima da izbegnemo komplikacije mentalnih poremećaja, kao i o posledicama po naše mentalno zdravlje nakon završetka rata.
Šta kažu brojevi
S jedne strane, kaže Oleh Berezijuk, ljudska psiha je u stanju da se brzo prilagodi okolnostima, jer je istorija čovečanstva istorija ratova, a ne mira. Većina Ukrajinaca starosti preko 35-40 godina definitivno je čula za užase rata od babe i dede, o njihovom iskustvu preživljavanja. S druge strane, ovo znanje ne može uvek da zaštiti našu psihu od traume, jer znanje nije isto što i doživljavanje.
Posle Drugog svetskog rata, specijalisti su počeli aktivno da proučavaju mentalne traume izazvane ratom i gubicima. Nakon niza studija i zapažanja, danas su zaključci sledeći: oko 10 odsto svih ljudi koji su preživeli rat razvija kliničke oblike reakcija na stres – posttraumatski stresni poremećaj i druge poremećaje.
Najveća verovatnoća da će imati teške mentalne poremećaje je kod ljudi koji su direktno ušli u ratnu zonu, patili od granatiranja i bili povređeni. Među njima se povećava na 30-40 odsto. Te cifre, kaže Oleh Berezijuk, potvrđuju zapažanja specijalista centra „Neprekinut“.
„Ispitali smo sve ljude koje su doveli vozovi za evakuaciju sa istoka Ukrajine. Otprilike 30 odsto njih imalo je posttraumatski stresni poremećaj“, kaže psihijatar.
Što je povreda složenija ili fizička trauma, dodaje on, veća je verovatnoća razvoja mentalnih poremećaja. Na primer, ako osoba ima prodornu ranu na stomaku ili grudnoj kosti, onda se verovatnoća PTSP povećava na 40-60%, ako postoji i rana na glavi – do 80-90%.
Važno je da su simptomi PTSP u vojsci i civilima različiti. U vojsci je PTSP donekle lakše dijagnostikovati, jer se manifestuje kroz anksioznost, napetost, agresiju, noćne strahove, flešbekove – primetno je. Kod civila koji su u ratnoj zoni, doživeli su povrede ili gubitak, PTSP se manifestuje kroz depresivne simptome, koje je teže primetiti, jer osoba ćuti i izbegava komunikaciju.
„To je prirodan odgovor na mnogo stresa. Pored zdravlja, ovi ljudi su izgubili sve – rođake koji su umrli ili otišli u inostranstvo, kod kuće, na posao, na zemlju, društvene odnose koje su razvijali tokom celog života. Zato svaka bolnica u kojoj se leče ranjenici takođe treba da pruži stručnu psihološku pomoć kako bi se na vreme primetio problem i izbegle njegove komplikacije. To je od kritičnog značaja za budućnost“, kaže Oleh Berezijuk.
Još je teže dijagnostikovati PTSP kod dece. Istovremeno, deca mogu da izbegnu frustraciju jer, zbog nedostatka iskustva, reaguju na jedinstven način. Prvo, deca kopiraju reakciju roditelja, a drugo, deca vole igrice.
„Postoji dobar film „Život je lep“. Tamo su, otac i sin, Jevreji poslati u koncentracioni logor tokom Drugog svetskog rata u Italiji. Otac je sinu rekao da je sve to velika igra, i to je pomoglo detetu da preživi. Ovo je dobar primer. Ali ako dete ponovo stvori istu traumatičnu situaciju koju su on ili ona iskusili svakog dana u igri, stvara svoju bajku okolo, to je loš simptom, jer se izoluje“, kaže Oleh Berezijuk.
Među ljudima koji nisu bili bliski frontu i nisu se direktno suočili sa užasom rata, licem u lice, može doći i do poremećaja mentalnog zdravlja. Na kraju svega, mentalna trauma može biti ne samo stvarna, već i zamišljena – naš mozak ne pravi razliku između stvarnosti i fantazije. Ovaj rizik se povećava ako osoba ima istoriju problema sa fizičkim ili mentalnim zdravljem.
„Postoji teorija pripisivanja – osoba pridaje traumatičan događaj sebi i tako počinje da funkcioniše u traumatičnom režimu“, kaže psihijatar.
Ono što je nevidljivo
Problem je u tome što, iako je PTSP istaknutiji, omogućavajući mu bržu dijagnozu, depresivni poremećaji su i dalje nevidljivi kod mnogih ljudi.
„Tokom rata mnogi depresivni poremećaji se ne dijagnostikuju, jer osoba mobiliše sve sile. Sada otkrivamo više anksioznih poremećaja. Ali kada se rat završi, broj depresivnih država povezanih sa njim počeće da raste. Videćemo. za 2-5 godina“, kaže Oleh Berezijuk.
Pored toga, stalni stres, napetost, anksioznost mogu dovesti za nekoliko godina ne samo do povećanja slučajeva depresivnih poremećaja, već i do psihosomatskih bolesti – od astme i alergije do raka štitne žlezde, nadbubrežnih žlezda i želuca.
„Ljudi se prilagođavaju, ali neki – efikasno, dok drugi – po visokoj ceni, pojava bolesti“, dodaje doktor.
Osobi je potrebna osoba (čak i ako to ne želi)
Neki od osnovnih simptoma traumatskog stresnog poremećaja su astenija (ogroman umor) i apatija (nevoljnost da se nešto uradi). Ukazuju na iscrpljenost tela. Dobra vest je da će ovi simptomi verovatno dovesti do toga da osoba poseti profesionalca za mentalno zdravlje. Loša vest je da astenija i apatija kasne sa „crvenim zastavama“ i ukazuju na to da su stvari otišle predaleko.
Neophodno je da se obratite specijalisti ili porodičnom lekaru ili samo drugoj osobi sa kojom možete da razgovarate odmah nakon pravog ili zamišljenog traumatičnog događaja, čak i onog koji nam deluje poznato, ali ipak snažno utiče na emocije.
„Egzistencijalna, egzistencijalna, psihička trauma je veoma štetna jer nas izoluje od drugih ljudi. Ako je neko izgubio rodbinu, tužan je i odbija pomoć ili prisustvo drugih, govoreći da želim da budem sam, ovo je loš simptom. Izolacija u traumi je poljubac smrti. Svi treba da budemo svesni toga i da ne ostavljamo jedni druge u traumatičnim situacijama. To je od kritičnog značaja“, kaže Oleh Berezijuk.
Što smo više zajedno i delimo emocije, manja je verovatnoća da ćemo razviti mentalne poremećaje, njihove komplikacije i pojavu psihosomatskih bolesti.
Društveni interes, interesovanje da se bude sa drugim ljudima, znak je mentalnog zdravlja. Gubitak ovog interesovanja je znak mentalnog poremećaja. Da biste sprečili traumu i frustraciju da izolujete osobu i pogoršate njeno stanje, neophodno je da delite svoje emocije. Ne obavezno sa profesionalcem za mentalno zdravlje. Možete razgovarati sa svima kojima verujete i koji mogu da slušaju – to može biti prijatelj, neko iz starije porodice koji ima iskustva oporavka od traume.
„Ponekad ne želite nikome da kažete – to je toliko strašno, da može da boli itd. Različite priče nastaju u mojoj glavi. Ali ne smeš da ćutiš. Ako saznate užasne vesti, vidite strašne vesti, emocije proključaju – odmah pričajte o tome. Onda postoji mogućnost da reakcija neće biti tako jaka i bolna“, kaže Oleh Berezijuk.
Volonteri, medicinari, železničari evakuacionih vozova, itd. Vide previše tuge. Za njih je govor od vitalnog značaja.
Još jednom o higijeni informacija
Da biste održali svoje mentalno zdravlje, trebalo bi da održavate psihološku higijenu i higijenu informacija.
„Naravno, potrebno je da imate informacije. Ali nije potrebno da ponovo čitate istu stvar u interpretacijama različitih ljudi na Fejsbuku, koji dolaze do fantastičnih naslova i dodiruju emocije zarad lajkova i pogleda. Na to trošimo katastrofalno mnogo vremena“, kaže doktorka.
Trauma se svodi na suočavanje sa emocijama, a ne na umu, dodaje on. Kada dođe do potencijalno traumatičnog događaja, cerebralni korteks odgovoran za razmišljanje se gasi kako bi se omogućio instinkt samoodržanja.
„Kada te procese uključimo/isključimo kroz izmišljene događaje ili posmatranje događaja putem medija, nanosimo štetu isključivo sebi. Kada se silujemo ovim čitanjem, pa čak i prelišamo, izazivamo stresne reakcije koje dovode do razvoja poremećaja. Razmislite o tome“, kaže Oleh Berezijuk.
Koristi sve alatke
Verske organizacije takođe mogu da pomognu u borbi za očuvanje mentalnog zdravlja, kaže Oleh Berezijuk. Ne moraš da budeš vernik da bi ovo uradio.
„Biblija i verske prakse nastale su sa razlogom. Evoluirali su hiljadama godina da bi ljudima dali sredstvo da se nose sa stresom zbog pretnje smrću. Imam prijatelja koji je učenjak iz Biblije. On kaže da je svaka priča iz Biblije priča o traumi i kako se ona može prevazići“, kaže Oleh Berezijuk.
Pored toga, većina sveštenika ili pastora danas je obučena da pruži adekvatnu psihološku prvu pomoć. U najmanju ruku, uvek mogu da slušaju šta povređuje osobu i tako podele taj bol.
„Ne bi trebalo da izbegavate ovu alatku. U ratu je svako sredstvo koje će voditi računa o našem mentalnom zdravlju važno i korisno“, dodaje Oleh Berezijuk.
