Očigledno je da će mnogi čitaoci biti iznenađeni ili čak ogorčeni naslovom članka. Ni ja lično nisam zadovoljan činjenicom da je poslednji ovogodišnji tekst morao da se tako zove, a ne, na primer, „Godina Zalužnija“, „Godina Budanova“ ili „Godina Tarnavskog“. Ali realnost u poslednjih 365 dana me je naterala da izaberem ovo ime.
Neko će razumno primetiti, kažu, čekaj, kakav Surovikin? Putin ga je takođe smenio sa mesta komandanta Združene grupe snaga u Ukrajini, čim se božićni mamurluk u januaru 2023. raspršio u Rusiji. I biжe u pravu. Zaista, Surovikin kao komandant ove godine zapravo nije imao nikakav opipljiv uticaj na rusko-ukrajinski rat. Međutim, neverovatan uticaj na događaje na prvoj liniji fronta (i to ne samo na njih, o čemu će se kasnije pričati) bila je njegova mozgalica – „Surovikina linija“.
Još u novembru 2022. godine, čim je Kerson (jedini regionalni centar Ukrajine koga su Rusi zarobili tokom invazije punih razmera) ponovo uhvaćen od ruskih okupatora, a sami osvajači oterani izvan Dnjepera, general vojske Sergej Surovikin, koji je komandovao svim okupacionim snagama u to vreme, predložio je svoj strateški odbrambeni plan najvišem vojnom i političkom rukovodstvu Rusije. Ovaj čin je bio prilično smeo, jer je bio u suprotnosti sa Putinovim deklarisanim planovima da zapleni sve teritorije formalno aneksirane i čak odobrene Ustavom Ruske Federacije. Da ne spominjem činjenicu da je šef Kremlja sanjao da zapleni celu Ukrajinu i uništi je kao državu. I ovde mu je ponuđeno da ukloni svoje ambicije daleko i duboko i, umesto ofanzive, počne da gradi grandiozi sistem odbrambenih struktura.
I, na našu žalost, Putin tada nije oterao dražeg čoveka daleko, ali je ipak pristao na svoj plan. I počela je „velika konstrukcija“ moćnog sistema rovova, dugougaonika i uporišta. Tri linije odbrane koje se protežu stotinama kilometara. Minska polja su neverovatna u svojoj gustini (kažu oko tri rudnika po kvadratnom metru). Dva meseca ranije najavljena je mobilizacija u Rusiji, pa je postojao neko ko je ispunio sve te rovove.
A љta je sa Ukrajinom? Početkom godine Ukrajinci su bili u neverovatnom usponu. Svi su očekivali snažnu kontraofanziju. Nekoliko sastanaka u Ramštajnovom formatu dodalo je optimizam. Već je formirana „tenkovska koalicija“, a razgovaralo se i o pripremama za „vazduhoplovnu koaliciju“. Bakhmutska tvrđava se držala, neprijatelj je pokušao da je ujede, ali im je samo slomio zube. Sećate li se očaravajuće pobede u blizini Vuhledara početkom februara, kada su naši herojski branioci uspeli da unište 130 jedinica opreme (uključujući 36 jedinica tenkova) i eliminišu stotine ruskih marinaca i specijalnih snaga GRU?
Optimistični izveštaji čuli su se iz sedišta vrhovnog komandanta. Glavni obaveštajac Kirilo Budanov uveravao je da ćemo do leta već biti na Krimu. Ukrajinsko društvo je bilo spremno da uskoro čuje vest da je okupator potpuno proteran sa naše zemlje. Barem vozite do linije 23. februara 2022. Ili bar uleteo na Krim i uhvatio Mariupola.
Međunarodne manifestacije takođe su se dobro razvile. Finska je 4. aprila 2023. postala punopravni član NATO-a. Kao rezultat toga, granica Rusije sa Alijansom povećana je za skoro 1300 km.
Podsetimo se ultimatuma Kremlja izdatog u decembru 2021. Rusija je tražila ne samo da Ukrajina odbije da se pridruži NATO-u, već da se Severnoatlantska alijansa vrati u 1998. Tako je ostalo ne samo bez bivših sovjetskih republika (Litvanija, Letonija i Estonija), već i bez bivših članica Varšavskog pakta (Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska). Razumljivo, niko na Zapadu nije ozbiljno shvatio ove zahteve.
Zaista, suverene zemlje nisu sendvič: ako želite, uzimate, ako želite, dajete. To se može rekao, parafrazirajući čuvenu izjavu jednog ruskog opozicionara o Krimu. Kremlj ne shvata jednostavnu činjenicu da proširenje NATO-a nije ekspanzija. Sasvim suprotno: same suverene države odlučuju da postanu članice NATO-a i, prema konsolidovanom mišljenju društva, podnose odgovarajući zahtev za članstvo. Pored toga, ova molba još uvek prolazi kroz brojna odobrenja u vladi i parlamentu.
Dakle, Finska je članica NATO- a, Švedska se sprema da joj se pridruži u bliskoj budućnosti. Nadležni izvori tvrde da je bilo moguće postići načelni sporazum sa Turskom, koji je dugo blokirao pridruživanje Stokholma Alijansi. A posle toga, Mađarska će biti primorana da da svoje svetlo. Kao rezultat toga, situacija na Baltiku će se radikalno promeniti, more će se zapravo pretvoriti u „unutrašnje jezero“ NATO-a, a ruska flota će biti stisnuta sa svih strana.
Ali vratimo se Ukrajini. Setite se, početkom godine, nadali smo se da će ofanziva početi na proleće, to smo tada zvali „prolećna ofanziva“. Međutim, vojnoj komandi se nije žurilo. Mnogo sila je bačeno na za odbranu Bakhmuta, iako je, prema rečima vojnih analitičara, apsolutno uzalud. Grad je već odigrao ulogu u brušenju ruskog ofanzivnog potencijala, pa je vredelo predati ga još u martu i povući na povoljnije pozicije. Međutim, rukovodstvo zemlje odlučilo je da se održi, tako da su se borbe nastavile još dva meseca, preusmeravajući snage i resurse.
Iako to nije jedini razlog što je očekivana ofanziva odložena. Oružje i oprema koju je obećao Zapad stigla je kasno. Neka vozila su stigla nespremna za bitku i bila su im potrebna popravka. Odluka o letelici je odložena, a na kraju je postalo jasno da više neće moći da učestvuju u ovogodišnjim vojnim operacijama. Zbog toga će ofanziva morati da se sprovede bez vazdušne podrške. Štaviše, u situaciji kada nebo kontrolišu ruski borbeni avioni i helikopteri.
Kada su se manje-više detaljni opisi „Surovikinove linije“ pojavili u izveštajima vojnih analitičara, pojavilo se razumno pitanje: kako je moguće proći kroz tu moćnu odbranu u prisustvu relativnog pariteta snaga? Da, naši branioci su uspeli da izvode smele vojne operacije, koristeći svoju manevarnost i neočekivane poteze. Ali na poljima razbacanim minama i „zmajevim zubima“, dugougaonicima i betoniranim rovovima, ne možete mnogo manevrisati. Osim ako naša komanda nema neki veoma lukav plan.
Mnogi od „eksperata iz fotelje“ su čak pretpostavljali da će glavna ofanziva biti usmerena preko loše branjenih ruskih teritorija. Da su, kažu, u tu svrhu izvedene probne ofanzivne operacije uz učešće Ruskog dobrovoljačkih korpusa i Legije slobode Rusije. Pa, ideja je interesantna i smela u isto vreme. Sećate li se kako je u jednom trenutku vojska Nestora Makna zaista osigurala poraz Denikinove dobrovoljačke vojske oštrim marširanjem kroz njenu pozadinu? Da li je bilo nečeg sličnog u planovima Generalštaba? Da li je bilo signala iz Vašingtona: Nema prepada na teritoriju Rusije? Trenutno možemo samo da nagađamo o ovome.
Možda je postojao još jedan odvažan plan: da pređemo Dnjeper i dostignemo mnogo manje zaštićene pozicije u okupiranom delu regiona Kerson. Ali ovo nikada nije sprovedeno. Verovatno zbog eksplozije brane Kahovka od strane Rusa. Međutim, čak je i jesenje zarobljavanje mostotoja na levoj obali pokazalo koliko je ovaj pravac obećavao.
U svakom slučaju, 8. juna, frontalni napad u pravcu Zaporožja počeo je ukrajinsku ofanzivu. Odmah je omanuo. Konačno je postalo jasno da „Surovikina linija“ ne može da se uzme „konjičkim nabojom“. Naša komanda je odmah promenila format ofanzive, napadajući u malim pešadijskim grupama sa pokrićem nekoliko oklopnih vozila.
Napredovanje je bilo teљko i krvavo. Za nekoliko meseci uspeli smo da odemo dublje samo nekoliko kilometara. Čak ni prodor prve linije ruske odbrane na nekoliko mesta nije omogućio razmeštanje oklopne pesnice za snažniji napad.
Još uvek je postojala nada da će se ruska odbrana srušiti zbog unutrašnjih ruskih problema. I bili su priliиni. Jevgenij Prigožin, koga su još uvek zvali „Putinov kuvar“, organizovao je prave nerede i vodio Vagnerov PMC, koji je stvorio i finansirao, u Moskvu. Dok smo gledali ovaj marš, trljali smo ruke. Nadali smo se da će Prigožini „vukovi rata“ i regrutovani kriminalci organizovati pravi masakr u ruskoj prestonici. Rusko vojno i političko rukovodstvo pobeglo je iz prestonice u vanrednom stanju. I sam Putin je uskočio u avion i odleteo u svoj bunker u Valdaiju. Ali, nažalost, to se nije desilo onako kako se očekivalo. I, kako se peva u odmetnutoj ruskoj pesmi, „pržionik je uzvratio“. Prigožin je rasporedio svoju vojsku, već na periferiji Moskve. Ili sam se nečega plašila, ili sam uspela da se složim oko nečega.
Bilo je jasno da je Prigožin tada napravio najgubliju grešku u svom životu. Na kraju svega, Putin mu nikada neće oprostiti sramotu, strah. I nije bitno koje će bezbednosne garancije dati „buntovnom kuvaru“. Zbog toga je dva meseca kasnije ceo svet bio svedok demonstrativnog masakra u Prigožinu i celokupnom rukovodstvu PMC-a. Da znam kako da se pobunim.
Uzgred, tokom nereda u Prigožinu, pojavilo se i ime Surovikin, koji je u to vreme bio na čelu Ruskih vazduhoplovnih snaga. On je optužen ili za saučesništvo u zaveri ili posedovanje informacija o tome i prikrivanje njegovih saznanja od višeg rukovodstva. U svakom slučaju, Surovikin je smenjen sa funkcije, zatvoren negde i dugo ga ispituju.
Ali „Surovikin linija“ je radila bez njega i nanela nam priliиnu tugu. I ne radi se samo o stvarnom neuspehu ukrajinske ofanzive, već o političkim posledicama koje je ona izazvala. I to se osetilo početkom jula tokom samita NATO-a, kada je Ukrajina bila prilično grubo ušivena, ne samo bez davanja članstva, već bez imenovanja stvarnih uslova.
Zapadni saveznici su poиeli da pokreжu nos da mi obezbeрimo Ukrajincima gomilu oruћja. I nisu mogli ništa da urade povodom toga. Da li bi trebalo da im daљ viљe? Možda je bolje naterati ih da pregovaraju sa Putinom?
Naši zapadni prijatelji su nekako potpuno zaboravili kako je ovo oružje stiglo do nas. Kako su Nemci odlagali obezbeđivanje Leoparda dok Britanci nisu obezbedili Čelendžera, a oni su čekali američkog Abramsa. Nemci su se opirali raketama TAURUS- a, Amerikanci su odbili da daju ATACMS i svi zajedno su se stidljivo okrenuli kada je reč o lovcima F-16. Obećanje Zapada da će obezbediti Ukrajini milion granata je potpuno propalo. Plan da se Oružanim snagama Ukrajine obezbedi sve što im je potrebno dok pobeda nad ruscistima nekako ne ode u nemušto.
Do Božića je bilo sporova u Vašingtonu i Briselu oko pružanja finansijske pomoći Ukrajini. Političari su otišli na odmor bez rešavanja tog pitanja. Jedina utešna nagrada za Ukrajinu bila je odluka da se počnu pregovori o članstvu u Evropskoj uniji.
Rat u pojasu Gaze je takođe izbio ovde posle Krvavog napada Hamasa na izraelska naselja. To je usmerilo pažnju međunarodne zajednice na Izrael. Događaji u tamo pomerili su Ukrajinu sa naslovnih strana. To je takođe imalo negativan uticaj na vojnu pomoć.
Neuspesi na frontu takođe nisu ostavili ukrajinske političare ravnodušnim. Njeni stalni gosti nisu oklevali da se posvađaju, kao da su u mirnodopsko vreme. Niko ne želi da bude otac poraza, pa su ga bacili kao vruć krompir. Sukob vrhovnog komandanta Volodymyra Zelenskog i vrhovnog komandanta Valerija Zalužnija, o kojem se pričalo pre godinu dana, sada se manifestovao u svoj svojoj slavi. Već možemo da vidimo kampanju koju je pokrenulo „ko zna kome“ da diskredituje Zalužnija. Nadamo se da će zdrav razum prevladati i da će strane uspeti da se pomire, ugasivši svoje ambicije. Jer pre pesimizma na ivici depresije u kojoj je sada ukrajinsko društvo, nedostajali su nam samo unutrašnji sukobi.
I još jednom o Surovikinu, pošto sam već nazvao godinu po njemu. Činjenica da nije bilo velikih raketnih napada na ukrajinske gradove, i što je najvažnije, na kritičnu infrastrukturu, dala je nadu da su Rusi odustali od ove prakse. Možda zato što su videli njegovu neefikasnost, ili jednostavno zato što je postojao nedostatak odgovarajućih sredstava. Sugerisano je da je i Surovikin kriv ovde. Uprkos svemu, njegova ideja je bila prošle godine da pokrene raketne udare na mirne gradove. A pošto je sada zapao u sramotu, onda, kao što smo se nadali, svi njegovi poduhvati su diskreditovani, zajedno sa velikim granatiranjem. Međutim, prerano smo se radovali, jer su u noći između petka, 29. decembra, ruski neljudi pokrenuli tako snažan raketni i šahoviti napad na ukrajinske gradove, što do sada nismo videli. Gori u paklu, Surovikin i celo vojno-političko rukovodstvo Rusije!
