„Šta ako Putin pobedi? Saveznici SAD strahuju da je poraz kao pomoć Ukrajini poremećen“, objavila je novinska agencija članak sa tako šokantnim naslovom ove nedelje Blumberg. Ovaj tekst oterao je mnoge Ukrajince ne samo u pesimizam, već čak i u depresiju. Mnogi su na Tajmošenkov način izustili: „Sve je prapala!“ Zaista, izjave o čak i hipotetičkoj perspektivi Putinove pobede u Ukrajini ne doprinose dobrom raspoloženju.
Mada je bilo i onih (a ja sam među njima) koji su sa velikim entuzijazmom dobili ovaj i druge tekstove upozorenja u zapadnoj štampi. Kažu da su naši saveznici konačno razmislili o ovom scenariju. Opcija je sasvim realna, ako Brisel i Vašington ne nastave da se češu po glavi, ako sprovode međuvladine prepirke oko budžeta, ako ne odbiju marginalne pro-moskovske sledbenike u svojim redovima.
Da budem iskren, pre godinu dana bio sam malo zaslepljen našim uspesima – grandiozne pobede na frontu i diplomatske pobede u kontekstu jačanja vojne pomoći. Izgleda da je sve došlo na svoje mesto, Zapad se više ne igra mačke i miša sa nama i Rusijom, već jasno brani ukrajinske i istovremeno sopstvene interese. To znači da je kao svoj cilj postavio ne poraz Ukrajine, već njenu pobedu nad strašnim, agresivnim protivnikom.
Sjedinjene Države, Evropska unija, Velika Britanija, Australija, Japan i sve druge demokratije treba da zavise od opstanka svetskog poretka. Tako da globalna bezbednosna arhitektura ne bude potkopana jednom zemljom koja je prekinula lanac. Jasno je da čak i ako Ukrajina ne izgubi, ali Rusija zadrži bar centimetar zaplenjene ukrajinske zemlje pod svojom okupacijom, neće biti moguće govoriti o pobedi svetskog poretka nad haosom. Zato što će osnovna norma globalnog bezbednosnog sistema biti prekršena. Tako je Putinov teroristički režim pobedio svetske gigante, čiji je ekonomski potencijal mnogo puta veći od ruskog. To znači da je Moskva nametnula svoju volju, svoja pravila igre Briselu, Vašingtonu, Londonu itd. Putin bi tradicionalno mogao da se pohvali: „Mi Rusi smo najbolji šahisti!“
Pre godinu dana činilo se da kolektivni Zapad neće dati nikakav razlog da se uteše redovni gosti Kremlja. Na sastancima u Ramštajnovom formatu čuli su se prilično trezveni govori, a Ukrajini je obećano „dragi-plavi“. Tenkovi, oruћje, sistemi protivraиne odbrane, avioni, rakete. Sve za front, sve za pobedu.
Čak su se i u Moskvi, u početku, uplašili i počeli da psuju predstojeću ukrajinsku ofanzivu, koja je trebalo da dijametralno preokrene situaciju u ratu. Međutim, ubrzo su se smirili, jer su videli da, kako izreka kaže, obećanje ne znači i venčanje.
Ispostavilo se da je realnost uz vojnu pomoć mnogo prozaičnija, sve je snabdeveno u manjim količinama, sa kašnjenjima koja su postala fatalna za ukrajinsku odbrambenu vojsku, jer su rusima pružili priliku da se dobro pripreme za našu ofanzivu. I ukrajinski propagandni kanali takođe su neizmerno podstakli situaciju. Uzmimo Melitopolj, Berdjansk, Marijupolj, oslobodimo Krim. Ofanziva sa grandiozne namere je propala. Nije bilo moguće ni stići do Tokmaka.
Glavni problem je nedostatak vazdušne podrške za kopnenu ofanzivnu operaciju. Bez nadmoći ili bar pariteta u vazduhu, jednostavno nije bilo šanse da se probije neprijateljske tri guste linije odbrane. To je bilo dobro poznato generalima NATO-a, koji sada kritikuju taktiku vrhovnog komandanta Valerija Zalužnja, da on navodno nije bacio sve svoje snage u proboj. Iako je jasno da bi, da je odustao, napravio nepopravljivu grešku – potpuno bi uništio čitav vojni potencijal Oružanih snaga Ukrajine. A onda bi bilo samo pitanje vremena kada će ruski okupatori gurnuti bespomoćnu ukrajinsku vojsku nazad u Dnjeper, ili još dalje.
Da, nismo uspeli u kopnenoj operaciji, ali ne možemo reći da je ova godina bila uzaludna da bi se stekla strateška prednost. Uz pomoć raketa dugog dometa i UAV-a, ukrajinska vojska je uspela da uništi mnoge ruske avione i helikoptere. Uz pomoć mornaričkih bespilotnih letelica, zapravo smo oslobodili zapadni deo Crnog mora od Rusa, vozeći agresorozove brodove sve do Novorosijska. Tako je čak bilo moguće otvoriti trgovinski koridor za civilne brodove iz ukrajinskih luka. Zbog toga je još uvek bilo uspeha, i po znatanh.
Koji je razlog pesimizma? Pre svega, Zapad je umoran od rata u Ukrajini, uprkos uveravanjima da nema umora. Najupečatljivija manifestacija toga je nemogućnost Kongresa SAD i Saveta EU da glasaju za pomoć Ukrajini u ukupnom iznosu od 111 milijardi dolara. Malo je verovatno da su političari sa obe strane Atlantika promenili svoj stav i da ne žele da Ukrajina više pobeđuje. Umesto toga, drugi faktori su ovde igrali ulogu. Pretpostavljam kakvo je bilo njihovo rezonovanje uopšte. Kažu da je ukrajinskoj vojsci veoma teško da krene napred (dobro, bez obećanjaZadatak oslobađanja Krima i dolaska do granica 2013. Na kraju svega, povratak na granice 2021. godine trenutno ne izgleda previše realno. Međutim, ukrajinski vojnici su prilično dobro ukorenjeni na sadašnjim granicama, agresoru praktično nije dozvoljen ulazak u zemlju. Moћda bi trebalo da popravimo ovaj status kvo? Da, to bi bilo malo suprotno našim principima nepovredivosti granica. Ali jednostavno nećemo priznati teritorije koje je anektirala Rusija, kao u situaciji sa Abhazijom, Južnom Osecijom, Pridnjestrovrijom ili Krimom. Mi ćemo se tome suprotstaviti u Savetu bezbednosti UN i predložiti još jednu rezoluciju kojom se osuđuju agresivni postupci Putinovog režima. Na taj način će pravni sukob biti uklonjen. Neka Ukrajina stekne uporište na trenutnim linijama odbrane, izgradi rovove, dugougaonike, uporišta kako bi ojačala svoj odbrambeni potencijal. Nastavićemo da pomažemo, ali u mnogo manjim količinama, jer odbrana nije napad, vojno-tehnički troškovi su mnogo manji.
Ovo, naravno, nagađam, pretpostavljajući najgore. Do sada se niko od uglednih zapadnih političara nije tako javno izražavao. Mada, pogledajte samo novu frazu američkog predsednika Džoa Bajdena o pomaganju Ukrajini „koliko god možemo“. Mada je ranije izlazilo iz njegovih usta „koliko god je potrebno“.
Vratimo se članku iz Blumberga. I ne govori se samo o Putinovoj hipotetičkoj pobedi u Ukrajini, već – što je mnogo važnije – o posledicama takve pobede. Posledice su geopolitičke, bezbednosne, finansijske i reputacione. Autori članka smatraju da će se posledice pobede Rusije osetiti širom sveta. Ići će mnogo dublje od neurednog povlačenja američkih trupa iz Avganistana 2021. I to bez uzimanja u obzir činjenice da bi Donald Tramp mogao da pobedi na predsedničkim izborima sledeće godine i ispuni svoja javna obećanja da će se povući iz velikih saveza, uključujući NATO, i napraviti dogovor sa Putinom o Ukrajini.
Pored toga, pobeda Rusije izazvaće priliv ukrajinskih izbeglica, koje će, naravno, otići u zemlje Evropske unije. To će enormno povećati pritisak na socijalne službe u Nemačkoj, Francuskoj, Poljskoj, Češkoj Republici itd. Tenzije između članica Evropske unije će naglo porasti, izazvane svađama oko kvota za prijem izbeglica. U tim zemljama, desničarske populističke stranke koje promovišu ksenofobiju postaće sve popularnije.
Istovremeno, prema rečima autora članka, ukrajinska vojska bi mogla da pređe na gerilsku taktiku. To znači da će se borbe nastaviti, mada na manje intenzivnom nivou, održavajući nestabilnost na istočnoj granici EU.
Međutim, glavna stvar je da će ruske oružane snage biti blizu granica zemalja članica NATO – Poljske, Slovačke, Mađarske i Rumunije. Baltičke države Litvanija, Letonija i Estonija biće pod neposrednom pretnjom invazije. Rusija će proširiti svoje prisustvo u Crnom moru što je više moguće. Sve to će primorati Severnoatlantsku alijansu da značajno poveća svoju odbrambenu potrošnju kako bi stvorila pouzdan faktor odvraćanja.
Ali prestani da slikaš ove sumorne slike nepoželjne budućnosti. Nadamo se da će zapadni donosioci odluka uskoro shvatiti ne samo zaostaci, već i katastrofalnu prirodu strategije poludugih koraka u pomaganju Ukrajini. Pogubno za ceo civilizovani svet.
