Rat u Ukrajini rezultat je činjenice da su ruske i sovjetske vlasti vekovima konstantno fokusirale svoju ideološku i političku pažnju na evropski deo Rusije. Istovremeno, oni su ignorisali interese drugih regiona i njihovog neslovenskog stanovništva. Iz tog razloga, 75 odsto ruske teritorije je unutrašnja kolonijalna imperija Moskve. Ne samo da finansira rat svojom naftom i gasom, već pruža i topovsko meso ruskim vojnim liderima koji ne cene živote Burijata, Tatara ili Dagestanija koliko i slovenski građani. Stoga je dekolonizacija preduslov za obezbeđivanje demokratizacije Rusije.
Pre svega, Evropa
Godina je bila 1582. Kozakov ataman Jermak osnovao je privatno preduzeće trgovačke porodice. Stroganofovi su tražili načine da obezbede svoje trgovačke puteve ka istoku, koje su više puta pljačkali sibirski bendovi. Iako je Jermak ubrzo ubijen u zasedi, on je otvorio put sledećoj ekspediciji, ovog puta koju je naručio kralj. Muscovite vladari su brzo proširili svoju snagu na istok. Za manje od 200 godina, njihova moć je stigla do severozapadnih obala Tihog okeana. Od male kneževine na periferiji Rusije, Moskva se pretvorila u Rusku imperiju, protežući se od Baltičkog mora do Koreje i Japana.
Jermak nije mogao da zna da će njegova ekspedicija dovesti do stvaranja nove kolonijalne države. Međutim, za razliku od njihovih zapadnoevropih kolega, njene kolonije su zvanično bile deo metropole. Iz tog razloga, Rusija je samo delimično dekolonizovana. Posle raspada Sovjetskog Saveza izgubila je zavisne teritorije, ali je zadržala unutrašnje kolonije. Rezultati toga mogu se jasno videti u postupcima Vladimira Putina u Ukrajini: on pokušava da povrati teritorije koje su, po njegovom mišljenju, ključne za dobrosusedsku metropolu. On sprovodi svoj plan koristeći materijalne i ljudske resurse sa perifernih teritorija.
Dakle, Putin deluje u ime samo 25 odsto ukupne oblasti zemlje, na račun ostalih 75 odsto koji leže istočno od Urala. Ovo podseća na to kako je svaka evropska država u 19. i 20. veku tretirala svoje zavisne teritorije u Africi, Americi ili Aziji. Drugim rečima, oblast 30 procenata veća od Sjedinjenih Država, ili 65 puta veća od Britanije, eksploatiše se na gotovo preterano kolonijalni način, 60 godina posle vrhunca dekolonizacije širom sveta.
Postoje dva faktora koji objašnjavaju ovaj fenomen. Prvi ima veze sa narativom istorije i politikom sećanja koju Kremlj vodi najmanje od 2012. Te ideje su zapravo duboko ukorenjene u ruskoj carskoj retorici. Drugi je etnički sastav ruskih oružanih snaga u Ukrajini, posebno imajući u vidu delimičnu mobilizaciju i žrtve koje su pretrpeli neetnički ruski vojnici.
Slovenski proruski
Kada je Putin najavio povratak na predsedničku funkciju 2012. godine, objavio je niz tekstova koji su postavili uslove za njegovu novu-staru ulogu. Posebno je opisao Rusiju kao izrazitu civilizacijsku jedinicu zasnovanu na nasleđu srednjovekovne Rusije, pravoslavlja i tradicionalnih vrednosti koje su Rusi navodno čuvali vekovima. Putinovi tekstovi delimično objašnjavaju kako on vidi prostornu dimenziju ruskih temelja. Njeni koreni su ograničeni na istočnu Evropu i tri istočnoevropske etničke grupe, koje su za Putina tri ogranka jedne ruske nacije: Rusi, Belorusi i Ukrajinci. Oni čine okosnicu današnje Rusije, tvrdi Putin, na osnovu jedinstva srednjovekovne Rusije i dominantne uloge Moskve.
To delimično objašnjava Putinovu fiksaciju na Ukrajinu – u Kijevu je osnovana prva ruska pravoslavna metropola. Za njega je kontrola nad Ukrajinom od suštinskog značaja za zaštitu jezgra ruske civilizacije. On je to mišljenje potvrdio i pojasnio u julu 2021. godine, kada je u drugom tekstu pokušao da ubedi čitaoce da je Ukrajina deo Rusije.
Promovisanjem takvog narativa, Putin pokušava da umanji uticaj drugih političkih subjekata na tu ogromnu teritoriju, kao što su proto-demokratska trgovačka republika Novgorod ili poljsko-litvanski Komonvelt. Istovremeno, uloga neslovenskih naroda u razvoju ruske moći se potpuno ignoriše. Iako su naseljavali većinu teritorija koje kontroliše Rusija od njenog brzog širenja ka istoku krajem 16. veka, nikada nisu postali ravnopravan deo zvaničnog ruskog istorijskog narativa. Deca u Kabalovsku i Vladivostoku proučavaju kulturne i političke događaje koji su se odigrali nekoliko hiljada kilometara dalje u školi i tretiraju ih kao sopstvenu istoriju.
Kao rezultat toga, današnja Rusija je i dalje jedina kolonijalna imperija na svetu koja eksploatiše sopstvene građane bez vidljive pravne diskriminacije. Nikada nije dekolonizovan iz tri glavna razloga, koji takođe delimično reaguju na zapPitanje koje svako sebi postavlja od 1991.
Inland kolonije
Ruske kolonije su sastavni deo teritorije zemlje, baš kao što je Alžir bio deo Francuske. Razlika je, međutim, u tome što je veći deo severne Evroazije istočno od Urala, nad kojim je Rusija preuzela kontrolu, uvek bio retko naseljen i nije imao jaku političku organizaciju. Moskvi i Sankt Peterburgu je bilo relativno lako da izvrše kontrolu nad zemljom oslobođenom organizovanih naroda, uprkos njihovim različitim kulturama i svesti o neruškoj prošlosti.
Rusija je izgradila veжi deo svoje kolonijalne imperije na sopstvenoj teritoriji putem potpune aneksije. Tokom vekova koristila je razne metode ekonomske eksploatacije, kao i političkog i kulturnog nasilja. Ne mislim na narode koji žive na južnim granicama Rusije, na Kavkau i u centralnoj Aziji. Njihove političke tradicije i dobro utvrđeno kulturno nasleđe više puta su ih motivisali da se bore protiv ruske dominacije.
Ova tačka gledišta može se objasniti analizom događaja na zapadu imperije posle Prvog i Drugog svetskog rata. Rusija i Sovjetski Savez su prvo stekli, a potom izgubili kontrolu nad teritorijama nastanjenim narodima sa snažnim osećajem nacionalnog identiteta, često potkovanim tradicijom sopstvene državnosti: Poljacima, Litvancima, Letoncima, Estoncima ili Ukrajincima. Njihov jezik, kultura i elite uspeli su da prežive rusku vladavinu i povrate politički suverenitet u pravo vreme – između 1917-1918 i 1989-1991. Oni nisu bili pod ruskom vlašću, već provincije u rimskom smislu te reči.
Putin često pominje multietičnost Rusije, multikulturalnost i multiverziju. Međutim, ovo je samo retoričku ličnost koja opravdava političku kontrolu Moskve nad neru ruskim teritorijama. Putin je sledbenik Josifa Staljina, koji je ograničio politiku indigenizacije usmerenu na privlačenje neruskih elita na stranu boljševica. Taj potez je prvobitno poslužio za konsolidaciju vlasti, koja je i dalje bila klimava posle pet godina građanskog rata. Međutim, od početka tridesetih godina prošlog veka Rusi su ponovo počeli da se promovišu u administraciji i vojsci, a ruski jezik je postao državni jezik imperije, kao što je bio pod carem.
Ova politika je imala jednako važnu ekonomsku dimenziju. Veжi deo ruskog bogatstva leћi istoиno od Urala. One su korišćene gotovo isključivo u borbi za osvajanje i zadržavanje teritorija i uticaja u Evropi, kao i za širenje evropskog dela zemlje.
Prihodi od proizvodnje nafte i gasa u neruskim regionima (kao što su Jamalo-Nenets Autonomni Okrug i Kanti-Mansijsk Autonomni Okrug) stimulišu investicije u Moskvi i Sankt Peterburgu i sprečavaju ekonomski pad regiona kao što su regioni Novgorod, Brajansk i Pskov. To je tipičan model ekonomske eksploatacije, poznat iz Konga, Egipta ili Latinske Amerike. U tom smislu, može se tvrditi da su ruski regioni istočno od Urala deo Globalnog juga.
Map of Russian expansion 1533-1894 (Encyclopædia Britannica, Inc.).
Neruško topovsko meso
Ruska invazija na Ukrajinu bila je još jedan primer tog kolonijalnog obrasca razmišljanja. Posle niza poraza u Ukrajini i uspešne kontraofanziive Kijeva, koja je pogodila samo srce ruskih okupacionih snaga, Putin je najavio mobilizaciju. To se uglavnom dešava u regionima u kojima Rusi ne čine većinu, ili među neruskim stanovnicima zemlje, kao što su Burjats, Dagestanis i Južni Marseti. Čak i pre mobilizacije, poreklo vojnika ubijenih na ruskoj strani nagovestilo je da ruska vojna komanda koristi predstavnike nerukih etničkih grupa kao topovsko meso. Sada se situacija samo pogoršala.
Kremlj je takođe koristio mobilizaciju da se reši onih za koje se smatra da su politički sumnjivi. Početkom oktobra 2022. u vojsku je izrađeno oko tri hiljade stanovnika nelegalno aneksiranog Krima. Polovina njih su krimski Tatari, mada čine samo 15 odsto od ukupnog broja stanovnika regiona. Obezbeđivanje regruta za koje je izvesno da će poginuti u borbi mnogo je lakše od premeštanja čitave etničke grupe, kao što je to uradio Staljin 1944.
Zbog toga Moskva pokušava da vodi rat u Ukrajini koristeći etničke manjine za zaštitu ruskog jezgra nacije, kao i iskorišćavanjem relativno manje obrazovanih i siromašnijih građana. Za mnoge ljude koji žive istočno od Urala, bez stalnog izvora prihoda i ekonomskih prihoda,Služenje vojske je jedini način da se zaradi pristojan novac.
Takođe im je lakše da poveruju da su Ukrajinci nacisti – jer ne postoji stvarni ili zamišljeni etnički, kulturni ili istorijski afinitet između dve grupe. Dobro biste razmislili pre nego što ubijete rođaka ili komšiju, ali ne morate oklevati ako je vaš pogled na svet oblikovan agresivnom državnom propagandom koja utiče na neke udaljene oblasti ogromne zemlje. Sećanje na borbu protiv Nemačke tokom Drugog svetskog rata još uvek je živo među narodima azijskog dela Rusije.
Taj mentalitet je postavio osnove za zločine počinjene u Buhi. Tamo je stacionirana 64. motorizovana puščana brigada iz Burijatije. Kasnije su ostali vojnici brigade poslati u najteže oblasti fronta u regionu Karkiva. Neki eksperti tvrde da je Kremlj pokušao da ih uništi na taj način kako bi prikrio svoje akcije u Buči.
Ne postoji jednostavan lek
Uz vojnu i finansijsku podršku Zapada i sopstvenu odlučnost, Ukrajinci će verovatno pobediti u ratu. Mada će ostaviti zemlju razorenu i duboko ranjenu, to će takođe biti poslednja faza izgradnje ukrajinskog nacionalnog identiteta i državnosti. Šta je sa Rusijom? Čak i ako Putin bude svrgnut, da li će zemlja ostati drugačiji put, da li će ostati parija Evrope, a možda i sveta?
Po mom mišljenju, odgovor na ova pitanja u velikoj meri leži u avionu dekolonizacije Rusije. Njene političke i ekonomske elite (ko god da su) moraju da prepoznaju da je njihov posao da vladaju u ime svih regiona zemlje. Zaokret u kolonijalnoj viziji trebalo bi da dovede do ravnomernije raspodele bogatstva, javnih investicija i strategija razvoja.
Azijskom delu Rusije potrebna je sopstvena organizacija Memorijal, koja je donedavno razotkrila zločine koje je počinio sovjetski režim. Takođe zahteva angažovanje lokalnih nerukih lidera, ne onih koji su nominalno takvi kao što je Sergej Šojgu, već koji zapravo brane interese evropskog dela Rusije i etničkih Rusa.
Istovremeno, mobilizacija je dovela do masovne emigracije mladih Rusa. Od početka invazije više od četiri miliona ljudi napustilo je Rusiju. Dok se pripadnici drugih nacionalnih grupa šalju u sigurnu smrt na bojnom polju, a etnički Rusi beže iz zemlje, država će se narednih godina suočiti sa još ozbiljnijom demografskom krizom.
Reforma ili pad?
Ruska federalna struktura, koja trenutno postoji samo na papiru, trebalo bi da postane nova realnost zemlje. Svi subjekti nominalne federacije trebalo bi vremenom da ostvare svoja teorijska prava i steknu nova. Ne na papiru, veж u stvarnosti.
Ako se to ne desi, negativne posledice rata mogu čak dovesti i do kolapsa Rusije. To nije tako nerealan scenario, s obzirom na broj problema sa kojima se zemlja suočava: zavisnost od izvoza fosilnih goriva, nedostatak inovacija, demografsku situaciju i etničke tenzije. Moskva već pogoršava nezadovoljstvo naroda uvođenjem novog vojnog poreza u regione. Od lokalnih vlasti se sada traži da kupe određenu opremu za vojsku po naređenju vojne komande.
To postavlja još jedno pitanje koje je ključno za razumevanje obima kleptokratije i korupcije u današnjoj Rusiji: ako lokalne vlasti kupuju šlemove ili pancire na slobodnom tržištu, da li to znači da je Rusija preplavljena lako dostupnom vojnom opremom? Ako je tako, može doći samo iz vojnih skladišta. A to znaиi da ga je nekada ukrala sama vojska.
Svi ovi problemi rastu pod površinom autoritarnog režima, koji ih je do sada držao pod kontrolom. Ako ovaj režim prestane da postoji, put ka demokratizaciji Rusije mora da prođe kroz dekolonizaciju. U suprotnom, i rusko društvo i Zapad neće moći da zaborave na postojanje kolektivnog Putinizma.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektno ogledalo: Ukrajina – EU: Vruća završnica pregovora, Ukrajina – Bežanje od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, u iskrivljenom ogledalu, prezreno, Lukašenka ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin u galijama, Poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo otkriće Da popričamo o istoriji, zastoju u Minsku
Originalni naslov članka: Atak na Ukrainę jest częścią rosyjskiego kolonializmu
