Sada u Ukrajini ne postoji bezbedna teritorija, ali postoje regioni udaljeni od fronta, postoje okupirani regioni, a ima i onih koji se nalaze direktno na liniji razgraničenja. Među njima je grad Nikopol na obalama Dnjepera, koji je postao privremena uslovna granica između dve vojske. Neprijateljska oprema je veж иetiri kilometra udaljena na drugoj obali. Lokalni stanovnici svojim očima vide kako neprijatelj lansira rakete, bespilotne letelice i usmerava artiljeriju na njih, ali razne okolnosti ih primoravaju da ostanu u gradu.
Razgovarali smo sa Irinom Bajkovom, stanovnica Nikopolom, koja se nekada bavila grnčarijom, ali je zbog konstantnog granatiranja prinuđena da privremeno napusti ovu letelicu. Njena iskrena priča je o tome kako živi nikopol na prvoj liniji fronta, kako stanovnici spasavaju ranjene i životinje beskućnike, kako pomažu jedni drugima i kako preživljavaju pod granatiranjem, od kojih ih ima i do deset dnevno.
Omiljena grnčarija
Irina Bajkova je po obrazovanju nastavnica istorije, ali se tokom porodiljskog odsustva zainteresovala za narodno Petrykivka slikarstvo, koje potiče iz njenog rodnog Dnipropetrovskog kraja. Počela je da farba glinene krčme koje je naručila od lončara sa narodnim slikama. A kada je gospodar napustio region, Irin muž je odlučio da joj napravi grnčarski točak i šporet sopstvenim rukama. Zanatlija je iz svog iskustva učila na Jutjub kanalima. Tako se među listom ukrajinskih zanatlija pojavila još jedna grnčarski radionica „Magic pot & Magic Cup“.
Narodni zanat je toliko fascinirao Irinu da se nije vratila svom glavnom poslu. Vajala je i farbala šerpe, držala master časove i išla na vašake. Iako se kasnije vratila školskom obrazovanju, ali kao šef grnčarski kluba i nastavnik rada i likovnih umetnosti.
Iryna Bykova sa svojom grnčarijom na sajmu 2021. godine (fotografija sa Fejsbuka)
Sada je nastava njeno glavno mesto rada i prihoda, s obzirom da ne postoji mogućnost da se bavi grnčarijama. Obrazovanje u Nikopolu i regionu je potpuno udaljeno.
„Sada dolazite na posao jednom u tri meseca, kao u muzeju. Sve se zaledilo. Prethodno im je tokom raspusta bilo dozvoljeno da dođu u školu, čak su zahtevali. Ali kada je jedna od škola u Nikopolu potpuno uništen projektilom, koji je lansiran iz okupiranog Melitopolja, tamo niko nije ostao živ, posle toga imamo sve potpuno onlajn. Elektronska dokumentacija, stalno smo pod kamerama. Teško je“, kaže Irina.
Već neko vreme, Irina je takođe vodila klub preko interneta, držala master časove, i donirala neke od svojih proizvoda od gline za volonterske aukcije. Ali poslednjih šest meseci, nisam seo za volan grnčarije. Kaže da su mu nervi potpuno uzdrmani, jer je granatiranje veoma spontano.
„Jednom kada sprovodim onlajn lekciju u sobi koja je manje-više bezbedna, prozori ne gledaju na more, a ja gledam kroz prozor: da li pada kiša? A muž mi je rekao: ‘Ne, šrapnel pada, delovi komšijinog metalnog krova'“, stanovnik grada na prvoj liniji fronta opisuje realnost svog rada.
Rođendanski rat
Veliki rat je uhvatio Irinu na njen roрendan, 24. Nije bilo načina da se napusti grad: njen suprug radi van mreže, postoje stariji roditelji kojima je potrebna pomoć, a Irina se brine i o životinjama beskućnicima, koje su se značajno povećale u gradu masovnim egzodusom stanovnika.
Irina kaže da je oko 9 meseci živela sa mužem i dve ćerke u podrumu: „U podrumu smo se zagrejali električnim grejanjem, a kada smo počeli da gasimo svetlo, postalo je hladno, i morali smo da izađemo odatle, jer su nas bolela leđa, ne možete dugo sedeti tu.“
Priznaje da se sada više ne krije u anksioznosti. Imaju dve vrste njih – raketnu i artiljerijsku paljbu. Međutim, Nikopol nije odmah počeo da bude granatiran.
„6. marta Rusi su ušli u Enerhodar. Videli smo to, videli kako gore požari na drugoj strani, i odmah smo imali razumevanje da je činjenica da ne pucaju na nas privremena. Čekali smo prvo granatiranje noću“, priseća se jedan stanovnik Nikopola. I tako se desilo. A ovo je već 17 meseci.
Irina kaže da je u početku bilo granatiranja svake noći, ljudi su već znali svoje približno vreme – svaka tri sata. Sada su veoma haotični. Neprijatelj koristi kamikaza bespilotne letelice koje „sve vide“. Bespilotne letelice lete do gomile ljudi i bacaju granate. Porodica Bajkov je mnogo puta bežala iz svog dvorišta kada su tamo odletele granate. Prošlog leta eksplodirala je granata u blizini kuće Irinih roditelja, prozori su razneti, krov je bio prekriven rupama, a delić je potpuno probio šporetNa primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, Sjedinjenih Američkih Država i Ljude je spasila иinjenica da su bili u drugoj sobi.
Krov kuće njenih roditelja oštećen je posle granatiranja (fotografija sa Fejsbuka Irina Bajkova)
Rezervoar se povukao, a bilo je problema sa vodom i ekologijom
Irina kaže da se granatiranje uglavnom sprovodi iz Kamijanke-Dniprovske na suprotnoj obali Dnjepera. Ranije su regioni Dnipropetrovsk i Zaporizhia bili razdvojeni rezervoarom Kahovka, koji je nestao posle eksplozije Hidroelektrane Kahovka od strane Rusa. Na mestu nekadašnjeg „mora“, kako su ga meštani zvali, obnavljaju se flora i fauna, formiraju se obale između plitkih reka, vrbe rastu, a patke plivaju. Formirana je Velika Livada, koja je nekada bila ovde.
Osušen rezervoar Kahovka (foto: Dnipro operativan)
„Kao desetogodišnji dečak, moj tata je video kako su te poplave poplavljene, kako seku. Sedmoro ljudi moralo je da se drži za ruke i stoji u krug da bi uhvatilo gepek drveća starog 500-600 godina. Sve ovo je posečeno u roku od dve godine. I uopšte, to je bila hranilica našeg regiona. Pelikansi su živeli ovde, i svakakve interesantne životinje. Sve je uništeno. Ribe su se gušile jer je voda cvetala kao močvara. Sada, kada se voda povukla, šetali smo tamo jednom, videli smo stari liveni gvozdeni šporet i koplje“, kaže jedan lokalni stanovnik.
Kao istoričarka, Irina kaže da je kročiti na istorijsku zemlju koja je bila pod vodom više od 70 godina bilo nešto sveto za nju, plašila se da uvredi sećanje na ovu zemlju. Sada neke granate ne stignu do grada, zaglave se tamo pravo u mulju i čekaju na krilima.
Kako Nikopol ћivi?
Nikopol je imao 120.000 stanovnika, sada je u njemu ostalo oko 30.000 ljudi. Ali sve funkcioniše u gradu, ima struje, gasa, komunikacije, ali je opasno živeti ovde. Stanovnici su već vođeni zvukom u kojoj oblasti se granatiranje dešava – u sopstvenom, u centru grada, kada leti u susedni Marhanets ili u Pokrovsku četvrt.
„Tokom granatiranja imamo 3-6 sekundi da se sakrijemo. Ovo mi je dovoljno da se preselim iz kuhinje u dnevnu sobu, na primer. U proseku ima oko četiri do sedam napada dnevno, najviše deset – trajao je ceo dan“, kaže Irina.
Posledice granatiranja Nikopola (fotografija sa Fejsbuka Iryne Bykove)
Irin muž je inženjer koji popravlja trafostanice, radi u pancirnom prsluku i kacigi. Međutim, jednog dana, dok je radio, u njihovoj blizini eksplodirala je balistička raketa, a čovek je dobio potres mozga. Još jedan incident posebno je uplašio ženu, nakon čega je potpuno prestala da se radi svoj omiljeni zanat.
„Moja majka i ja smo posadili breskve. Vidimo granatu kako leti na nas. Ostavili smo kopita i lopate i počeli da bežimo. Ali moja majka ima veštački džoint, ne može to da uradi brzo. I onda čujem da je granata počela da eksplodira. To je vrsta pukotine koja čini da tvoj život počne da se deli na piksele. Ovi minuti su tako dugi. Znam da je bilo oko 30 sekundi, ali izgledalo je kao da je pola dana. I skrenem u ćošak, moja majka trči – a mi smo već u kući. Tog dana, moj deda je ubijen u komšiluku i presečen šrapnelom“, kaže Irina. Posle ovog incidenta, ona ima konstantan strah i anksioznost, koji nisu ugašeni nikakvim sedativima.
Delovi školjke koju je Irina Bykova pronašla u blizini kuće
„Naši momci-branioci su izoštrili sva svoja čula. Vraćaju se i stalno vide pretnju, ne mogu da se opuste. Već su na sigurnom, i još uvek se osećaju kao da su još uvek na ogradiNa primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, Sjedinjenih Američkih Država i Sjedinjenih Američkih Država, Sjedinjenih Američkih Država, Oni koji žive u našem gradu takođe već imaju sindrom rova. Stalno slušate, uši su vam kao lokatori, hvatate sve zvuke, bilo kakav pokret. A kada dođete u šumu, gde su u okolini samo ptice, čak ni psi ne laju, ova tišina je represivna. Toliko je velika da sedim i plačem“, deli žena.
Sada se Irina uopšte ne bavi grnčarijom, daje poslednju snagu svojim učenicima i porodici, ali zaista želi da se vrati svom omiljenom poslu: „Grnčarski točak je već u mojoj kući. Slagala sam se sa radionicom prošlog leta, ali granatiranje je počelo, i odložila sam. Ovog leta, počela sam da polažem pločice u radionice – intenzivnije granatiranje je ponovo počelo, i sve sam ponovo odložila. Svakim kadrom pomisliš: „Bar ne na mene.“ Ali istovremeno, razumete: ako to niste vi, onda je to tuđe. Veoma je zastrašujuće, ali živimo nekako, verovatno zato što su svi zajedno, rođaci su u blizini.“
Irina sanja o nastavljanju grnčarije
Porodica Bajkov sada često odlazi u šetnju poljima van grada, gde školjke ne dosežu: „Čim stignete do tog mesta, udahnete i shvatite da nebo iznad vas nije sito, čvrsto je, plavo, lepo. I onda se setiš da si ljudsko biće.“
