Reditelj Antonio Lukić govori o činjenici da najbolje filmove o ratu prave deca rata, a ne njegovi direktni učesnici, kao i zašto bi ambiciozna kinematografija trebalo da služi danas, ukrajinskom u intervjuu Macieju Piotrowski.
– Vaš najnoviji film „Luksemburg, Luksemburg“ počinje scenom iz 1998. godine u malom provincijskom gradu Lubni, iako se film odvija pre svega u sadašnjosti. Povratak u mitsku prošlost ne traje dugo, ali čini mi se da je ovo ključna epizoda za razumevanje poruke, neka vrsta pokušaja da se pomirim sa svojim idejama o mom detinjstvu, koje su pale u teškom periodu političkih transformacija. Kako je bilo u ovom periodu za vas, ukrajinske devedesete?
„To je bilo vreme neizvesnosti. Onda smo izgubili veliku priliku da izgradimo jaku, nezavisnu državu. Međutim, za mene lično, ovo su bile samo godine srećnog detinjstva, tako da mi je teško da budem objektivan. Detinjstvo je vreme kada gledate na život bez ikakvih filtera, bez ikakvog posredovanja. Dete još uvek ne traži bekstvo od stvarnosti kao odrasli: na posao, drogu ili alkohol. Ima sve na dohvat ruke. Samo deca mogu da vide svet onakao kao što zaista jeste. Zato najbolje filmove o ratu prave deca rata, a ne njegovi direktni učesnici.
– Rođeni ste 1992, u prvoj godini nezavisnosti Ukrajine. Odrastao si sa svojom zemljom, odrastao u Transkarpatiji. Bilo je to teško vreme za ukrajinske porodice. Čega se sećaš iz tog vremena?
– Dete istiskuje sećanja na teškoće svakodnevnog života. Zaboravlja šta joj je nedostajalo, kakve su bile njene nesavršenosti. Imam uspomene na bezbrižne dane, na vreme kada je moj otac bio pored mene i kada sam se osećala sigurno.
– Što se tiče kulturnog sveta, šta vam je ostalo od tog vremena?
– Cenim i pamtim, začudo, 1+1 TV kanal. Pojavio se 1995. Radili su mnogo sjajnih, stvarno inteligentnih emitovanja. Znate li ovaj format „Ko želi da postane milioner“?
– Da, to je takođe bila senzacija u Poljskoj. Svi su gledali Milionere.
– Na 1+1 TV kanalu, program se zvao „Ko želi da bude milioner“. U to vreme, cele porodice su se okupile ispred televizora. Bio je to odličan trening mozga, širili smo vidike, ali smo se i dobro zabavljali. Sve je bilo pripremljeno veoma profesionalno, na visokom nivou. Tada je u prvoj deceniji 21. veka intelektualni program počeo da nestaje sa televizije. Svi su razumeli da je neukom gledaocu lakše manipulisati. Inteligentni ljudi nikome nisu bili od koristi: oni su bili ti koji su stajali iza revolucija, oni su bili ti koji su podigli pobunu. Pristojna televizija je ubijena, ali sa tim povezujem devedesete.
– Da li ste odgovore na svoja pitanja pronašli u ukrajinskoj kinematografiji, nešto blisko vašem srcu i vašem iskustvu iz detinjstva?
– Tokom čitavog postsovjetnog prostora u to vreme bilo je pokušaja da se shvate godine propasti SSSR-a, priče o stvaranju nove stvarnosti i o tome kako ljudi pokušavaju da se izbore sa tim. Ali sada me ovi filmovi ne inspirišu. Pronalazimo se u vremenu kada glas podižu generacije ljudi rođenih devedesetih godina. Niko drugi nije toliko zainteresovan da se vrati u ta vremena. Dok sam snimao svoj film, postavio sam sebi zadatak da magično stvorim svet koji je otišao u zaborav. Ovde sam počeo da razmišljam o svom poslednjem poslu.
– Gde ste tražili inspiraciju?
– Jedna od mojih omiljenih scena iz istorije kinematografije potiče iz filma „Ja, tvoj sin“ mađarskog reditelja Istvána Saboa. Njena zavera se odvija odmah posle Drugog svetskog rata. Humanitarna pomoж stiћe u љkolu. To nije dovoljno za sve, i mora da ide na najisklonije. Vidimo čas osmogodišnjaka, učiteljica traži samo od one dece koja su izgubila oca da ustanu. Ceo razred ustane. Nažalost, istorija se ponavlja, a u modernoj Ukrajini ćemo ponovo imati takve škole. Ovaj film prikazuje tragediju situacije u kojoj deca odrastaju bez roditelja, bez uzora.
– Baš kao i junaci vašeg filma: izgubljeni vozač minibusa Kolja i policajac Vasja, koji su otišli u Evropu u potrazi za nestalim ocem.
„Nedostaje im jer je figura koja uvodi red u stvarnost. U „Luksemburgu, Luksemburgu“, devedesete su period u kojem je otac prisutan. A kada je sa tobom, sve ostalo postaje nevaћno. Ne obraćate pažnju na inflaciju, nezaposlenost, mafijaške obračune. Zato svoj film podelim na dva dela: prvi je kada je otac sa porodicom, a drugi kada je odsutan. I ne govorimo o konkretnoj, fizičkoj osobi od koje nasleđujete gene.
„Šta si hteo da pokažeš?“
„Moj krajnji cilj je bio da ispričam priču o tome kako tražimo stvaraoca u našim životima. Često komuniciram sa publikom, a sada idem da odgovorim na pitanjaNa primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, Sjedinjenih Američkih Država i Sjedinjenih Američkih Država, Trudim se da ljudima dam nešto od sebe, da podelim svoje misli sa njima. Međutim, stalno tražim nekoga ko će mi pomoći da razumem život, da mi kaže kako treba da se ponašam. Traћim oиiиnu figuru u vezama sa ljudima.
– Da li uspevaš?
„Ovo je težak zadatak. Ja sam već odrastao, imam sina, i znam da otac ne može biti zamenjen.
„Bio sam veoma impresioniran činjenicom da se motiv pronalaženja mog oca pojavljuje u ukrajinskim filmovima o devedesetim. Ova tema se pojavljuje, na primer, u filmovima „Pamfir“, „Kamen, papir, granata“, „Otac“. Šta mislite zašto je ova tema postala toliko važna?
– Mislim da je težak odnos sa mojim ocem, njegova nepristuknost zajedničko iskustvo generacije devedesetih. Svi pokušavamo da pokažemo mogućnost dijaloga između generacija. Trudimo se da pomirimo roditelje sa decom, da im pronađemo zajednički jezik. I nije toliko važno ko je simbol starije generacije – otac, majka ili neko drugi.
– Interesantan fenomen je, nužda, to što je vaš prethodni film „Moje misli ćute“ bio o odnosu odraslog sina i njegove majke, koji je čak bio preterano prisutan u njegovom životu. Da li ste želeli da razgovarate o odnosu roditelja u prva dva filma?
„Moj prethodni film je o više: osećam da je to priča o postavljanju i prelasku granica. Želeo sam da ispričam priču o tome šta treba da osetite i iskusite da biste završili svoje putovanje. Ne možete prekinuti veze koje vas vezuju i preći u samostalni odrasli život, a da ne osetite bol.
Šire gledano, vi i vaša generacija pokušavate da se izborite sa prošlošću: privatnom i kolektivnom. Šta, po vašem mišljenju, čeka Ukrajince na takmičenju sa istorijom?
Znaš, nedavno sam bio u Londonu. Britanija ima prokletu carsku istoriju. Pogledajte samo njihove muzeje pune relikvija donetih iz Egipta, Indije i Afrike. Pitao sam kolegu, Engleza, da li ima problema sa ovim. On je odgovorio da ne oseća ni sramotu ni ponos zbog onoga što su njegovi preci uradili. Njihov izvozni proizvod su Hari Poter i Padington Ber. Mislim da je ovo prilično zdrav pristup, kada istorija ne zaklanja sadašnjost.
Po mom mišljenju, sledeća velika tema ukrajinske kinematografije trebalo bi da bude pogled u budućnost. Svima nam je potreban. Ako živimo u prošlosti, ništa dobro neće proići iz toga.
– A tvoj sledeći film će biti o budućnosti?
„Ne znam. Želeo bih da snimim pogibeljni, satirični film. Posle dve produkcije, zaslužio sam pravo da razočaram publiku. Kao što Čarli Kaufman kaže, neuspeh je značka časti. Oni koji ne rizikuju ne prave greške, a kinematografija je posao ljudi koji vole da rizikuju.
– Upoznali smo se na festivalu „Ukrajina!“ u Varšavi, koji se održava devetu godinu zaredom. Sećam se ukrajinske kinematografije s početka 21. veka iz mojih studentskih godina: tada nije bilo gotovo ničega za gledanje. I danas imamo ceo festival na pristojnom nivou, sa biserima svetske klase. Kako je bilo ovih promena u ukrajinskoj kinematografiji?
– Imao sam izuzetnu sreću: 2014. godine sam diplomirao na Fakultetu za režiju na Karpenko-Kary Univerzitetu u Kijevu. Bio je to trenutak kada je svet obratio pažnju na Ukrajinu, postojala je potreba za filmovima koji bi ispričali priču o našoj zemlji. I onda, konačno, bilo je pristojnih sredstava za našu kinematografiju. I mada nam nisu uvek pomogli, ponekad nešto nije išlo kako treba, ali ipak je urađeno mnogo fantastičnih stvari u ovom periodu. Sve dok postoji budžet, bilo je moguće rizikovati. Nažalost, ruska invazija je stavila tačku na ovo. Nema više novca za vredan film, a možda ga nikada neće ni biti. Potražnja za kulturom je mala, i to ne samo u Ukrajini. Ljudi više vole krvave priče, vole da uranjaju u agresiju. Ћivimo u eri UFC-a, MMA. Nismo daleko od dana gladijatorskih borbi: one su i dalje od interesa. Nažalost, ljudi ne reaguju dobro na ljubavne priče, mnogo ih je lakše isprovocirati kroz mržnju.
– Pa šta će nam onda ambiciozan film u ovakvom trenutku?
„Ovo je pokušaj da nas podseti da možda još uvek postoje neke vrednosti. Bog, humanizam ili neљto drugo.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektno ogledalo: Ukrajina – EU: Vruća završnica pregovora, Ukrajina – Bežanje od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, u iskrivljenom ogledalu, prezreno, Lukašenka ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin u galijama, Poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo otkriće Da popričamo o istoriji, zastoju u Minsku
Originalni naslov članka: „Straciliśmy świetną szansę, by zbudować silne, niezależne pastwo“
