Ako koristite Google da pokušate da pronađete nešto što simbolizuje istoriju kao nauku, kao fenomen uopšte, rezultati će biti drugačiji. Pretraživač će najčešće nuditi drevnoj grčkoj muzi Clio, koja se dugo smatrala patronažnom istorijom i tradicionalno je prikazana na veoma ugledan način – uz svitak teksta i mudar pogled. Sa stanovišta mentora koji otelotvoruje Ciceronovu dobro poznatu maksimu o „istorija je učiteljica života“.
Da je Ciceron danas živ, najverovatnije bi povukao svoje reči. Jer svuda postoji jasna demonstracija da nas istorija vrlo često uči samo onome čemu nas zapravo ništa ne uči. Čak ni tako – istorija nudi mnogo važnih lekcija ljudima svakog doba. Problem je u tome što je većina njenih učenika nepažljiva, lenja i samouverena. Učenici prvog kvartala 21. veka – posebno klase 2023 – nikako nisu izuzetak.
Postoji narodna šala među istoričarima da je omiljeno poljoprivredno sredstvo Ukrajinaca grabulja. Ne zato što smo mi – kao pravi i direktni potomci drevnih Trypiliana (zapravo, ne) – uglavnom bili farmeri vekovima. Zato što se pravljenje greške dešavalo prečesto u našoj istoriji.
Češće nego što nije, naše grabulje su ponele oblik unutrašnjih razdora i protivrečnosti, međuinstikulisanu „ruševinu“ koju su rado koristile ne nužno jače, već organizovanije, svrsishodnije, integralnije, a često i ciničnije komšije. Ima mnogo primera. Čak i ako odbacimo drevnog Rusa, čiji međuzemačni sukob ne bi trebalo da se percipira u modernim nacionalnim i društvenim kategorijama, onda vidimo „Ruševinu“ posle smrti Bohdana Khmelnytskyja, čija je suština najbolje preneta u narodnoj mudrosti „Tamo gde su dva Ivana, tu su i tri hetmana“.
Događaji ukrajinske revolucije pre nešto više od jednog veka, kada su propali brojni pokušaji oživljavanja ukrajinske državnosti, još su noviji i relevantniji. Pored ostalih važnih razloga, pre svega spoljne agresije, ključni je bio nedostatak unutrašnjeg jedinstva među ukrajinskim ličnostima. Rečenica „Ako nema socijalističke Ukrajine, onda neka je nema!“, koja se često pripisuje Volodymyru Vynnychenkou, iako to ne govori on, već jedan od drugih socijalističkih političara iz doba direktorijuma, naglašava ključni problem – preovladavanje sopstvenih interesa nad opštim, nemogućnost da se izdigne izvan uskih ličnih, ideoloških ili stranačkih interesa.
Simbolična godišnjica bila je prilično skorašnja – 14. decembra 1918. godine, pod pritiskom seljačko pobune koju je vodio uglavnom socijalistički direktorijum, Abdicirao je Hetman Pavlo Škorpadski. Može se mnogo raspravljati o uspesima i neuspesima poslednjeg hetmana, jer ih je imao mnogo. Ali u priči o njegovom svrgavanju, kontekst je veoma važan. Anti-hetmaski ustanak dogodio se u vreme kada se činilo da je nova agresija ruskih boljševica pitanje narednih nedelja. Da li je vredelo u ime apstraktnih slogana o socijalnoj ravnopravnosti (ili specifična želja da se prigrabe vlast od članova Direktorijuma i preraspodeli zemljište od seljaka) da bi se započeo de fakto građanski sukob suočen sa neizbežnom invazijom spolja – ocenjivala je istorija.
Posledice takve akcije protiv sopstvene države suočene sa spoljnom pretnjom i samo kao rezultat ideoloških i političkih razlika dobro su opisane u memoarima tadašnjeg galicskog političara Longina Cehelskog: „Ukrajinski tzv. Demokratija… tvrdoglavo se borio protiv hetmana i njegove moći, uglavnom zato što je ukinuo socijalističke zakone Centralne Rade… Ali ove stranke su mogle da rade samo negativan posao… Njihova revolucionarna demagogija mogla je da izazove revolt, ali nije mogla ništa da izgradi. Naprotiv, njihova destruktivna agitacija otvorila je put boljševicima.“
Kada je Rusija pokrenula svoju agresiju na Ukrajinu 2014. godine, naše društvo je pokazalo dovoljan nivo jedinstva da bi moglo da lokalizuje neprijateljske akcije unutar dela regiona Donetsk i Luhansk. Jedinstvo je bilo gore među političarima, posebno po završetku najaktivnijih borbi u ATO zoni 2015. Međutim, čak su i oni uspeli da zaborave (barem na površini) na sopstvene svađe i ogorčenosti kada je invazija u punom obimu počela u februaru 2022. godine.
Činilo se da su Ukrajinci – i društvo i političari – konačno naučili bar nešto iz istorije, a ovog puta bi izbegli grabulje građanskih sukoba. Ali čim je direktna pretnja Kijevu prošla, linija fronta u jesen 2022. postala je manje-više stabilna, a rat je postao više pozicioni nego manevaribilan, vratila se senka našeg omiljenog poljoprivrednog alata i ponovo se nazire preteće nad Ukrajinom.
Samo poslednjih nedelja i meseci oglasilo se nekoliko veoma alarmantnih signala odjednom, pre svega od ukrajinskih vlasti ili onih koji su povezani sa njima. Tema održavanja izbora tokom rata više puta se baca u informativni prostor iz provladinih krugova, uprkos demantijima Volodymyra Zelenskog o mogućnosti(a) U meri u kojoj je to dozvoljeno odredbama ove Konvencije, Predsednik je ili nepristojan ili ne zna šta radi njegova kancelarija na čelu sa „sivim kardinalom“ Andrijem Jermakom. Koja od ovih opcija je gora – ne možete odmah da kažete.
Izbori pod trenutnim uslovima bili bi parodija demokratskih procedura, jer milioni Ukrajinaca u inostranstvu ili stotine hiljada na frontu jednostavno neće moći da glasaju. U kombinaciji sa neizbežnom cenzurom, zloupotrebama i pritiskom na opoziciju, takvi izbori su samo san za vlast, jer će garantovati očuvanje trenutnih pozicija. Doduše po cenu demokratije, dostojanstva, slobode izbora – svega za šta se borimo u ovom ratu. Nepoznato je da li je predsednik (ili bolje rečeno gospodin Jermak?) spreman da plati ovu cenu za ostanak na vlasti i da li će društvo tolerisati takve korake. Stvarno ne želim da to proveravam u praksi.
Jednako alarmantan signal je sve veće neprijateljstvo Kabineta predsednika prema vrhovnom komandantu Oružanih snaga Ukrajine Valeriju Zalužniju. Sam general nikada nije nagovestio ni minimalne političke ambicije, ali je fokusiran na pobedu nad Rusijom. Međutim, njegova velika popularnost u društvu za političare na vlasti očigledno deluje izuzetno preteće. Stoga, iznova i iznova, tu i tamo postoje „lažne vesti“, smišljene da diskredituju Zalužnija. Najnoviji, najprofilniji i najseljeniji primer je „verbalna dijareja“ Narodnog poslanika iz „Sluge naroda“ Meriane Bezuhle, koja već nekoliko nedelja zaredom kritikuje Zalužnija, izlažući mu razne smešne zahteve, a sada direktno poziva na njegovu ostavku.
Generalno, sve je jasno sa figurom Bezuhle – krajnje je vreme da je pregledaju kompetentni terapeuti, a njeno prisustvo u parlamentu je ogromna mrlja srama birača 217. izborne jedinice. Iako je ministar odbrane Umerov rekao da ne postoje namere da se zameni Zalužnji, teško je poverovati u to. Jer, da su Bezuhline „misli“ samo njene i jasno suprotne stavu sluge narodnog partije ili kabineta predsednika, ona bi odavno zaustavila ovo klovniranje na sopstvenoj Fejsbuk stranici. A pošto se cirkus nastavlja, to znači da je „vrhu“ potreban. Toliko je neophodno da, da bi se u budućnosti eliminisao izuzetno hipotetički politički konkurent, spremni su da krenu u sukob sa vojskom, i na još jednu podelu u društvu.
Ovo su samo dva primera. Ili možemo govoriti o smešnom za danas, ali tako profitabilnom teletonu sa istovremenim „citatom“ opozicionih medija (koji takođe nisu bez greha, ali definitivno nisu gori), i o tome kako se Zelenskijev stari prijatelj Olena Kravets izdvaja iz budžeta za beskorisnu TV emisiju zapravo istu sumu novca kao za izgradnju odbrambenih struktura u prvoj liniji zaporizhia regiona Ima još mnogo toga da se napiše, ali suština toga se neće promeniti.
Postoji snažan utisak da je Kabinet predsednika čvrsto verovao da Ukrajina bar neće izgubiti rat, pa je moguće aktivnije baviti se mnogo poznatijim intrigama, tajnim igrama i raspodelom novca. To je mnogo lakše od uspostavljanja normalnog rada TCC- a, a ne demonstrativno, u duhu „jednostavnih rešenja“, zamene svih vojnih komesara bez ispravljanja samog sistema. Ovo je mnogo prijatnije od preduzimanja prisilnih i nepopularnih koraka kako bi se zemlja bolje pripremila za dug rat, posebno u pogledu mobilizacije. Na kraju svega, zašto zaista učiniti nešto da se uspostavi normalan, transparentan sistem mobilizacije, ako možete da organizujete demonstrativne „maskirne predstave“ u teretanama ili rekreativnim kompleksima. Štaviše, značajan deo „običnog naroda“, to je suština birača, zadovoljan je takvom emisijom.
Zastrašujuće je zamisliti šta bi trebalo da se desi na frontu da bi se „otreznili“ svi ti ljudi. I biće još strašnije ako se to desi. Stoga početni optimizam prvih meseci invazije punih razmera, da su Ukrajinci, posebno političari, naučili nešto iz istorije, sada izgleda bar preuranjeno. A senka grešaka Kozaka „Propast“, 1918. ili mnogih drugih iz naše prošlosti postaje sve gušća i tamnija. Za sada, uprkos svemu, ovo je samo senka. Postoji svaka šansa da se to skrene pažnja. Ali, ako je predodređeno da se materijalizuje, onda će sledeće generacije Ukrajinaca dobiti dodatne lekcije iz istorije iz kategorije „kako to ne uraditi“. Verovatno, da ponovo preskočim ove lekcije. A činjenica da je problem grabulja tipičan za mnoga društva, a ne samo za Ukrajince, teško da ikoga teši.
