Ova stvar je uopšte čudna – vera Zapada u našu pobedu. S jedne strane, čini se da je ilusno, s druge strane, određuje budućnost naroda i kontinenata godinama i godinama.
Podsetimo se da čak i uoči velike ruske invazije, Sjedinjene Države zapravo nisu verovale da su Ukrajina, njena vojska i ljudi bili u stanju da prežive, da drže bar veći deo teritorije pod naletom „druge vojske sveta“.
Najviše što se nadalo, na primer, u Vašingtonu, bio je naš hrabri partizan u okupiranim zemljama. Zato su nam obezbedili odgovarajuća sredstva za ratovanje gerilaca – Stinger‘i Koplje(a) U meri u kojoj je to dozvoljeno odredbama ove Konvencije, generalni sekretar Ujedinjenih nacija će osigurati da generalni sekretar Ujedinjenih nacija ima pravo da Ovako su Amerikanci nekada snabdevali avganistanske mudžahedine, koji su branili svoju zemlju od sovjetskih osvajača.
A Berlin uopšte nije verovao u sposobnost Ukrajinaca da se odupru. Zato su Nemci obezbedili samo pet hiljada starih šlemova. Na kraju, nisu ga ni obezbedili, već su samo obećali.
Britanci i Poljaci su verovali u naš otpor nešto veći. Oni su mnogo ranije shvatili da je neophodno obezbediti ukrajinskoj vojsci najmoćnija vojna sredstva.
Još je veći među baltičkim narodima, čak i ako je izazvan egzistencijalnom neophodnošću. Estonci, Letonci i Letonci bili su jasno svesni da će Ukrajina, ako se ne odupre, biti sledeće žrtve ruske agresije.
Vera u elastičnost Ukrajine rasla je zajedno sa našim uspesima na ratištima. Naљe oruћane snage su uspele da zaustave neprijatelja na periferiji Kijeva, nisu ih pustile u Mikolaiv, i branile su Karkiva. Naše pobede su prirodno doprinele rastu vere u nas na Zapadu. I sa tim verovanjem, tako je bilo i sa snagom vojne pomoжi. To je posebno bilo primetno posle briljantne ofanzive Karkiva i gotovo bezkrvavog oslobođenja Kersona, za koga se već predviđalo da će biti sudbina novog Staljingrada.
Slično tome, nedostatak uspeha doveo je do pada vere. Ovako se sada sve češće proglašava teza na svim analitičkim platformama, političkim forumima i autoritativnim publikacijama: ofanziva Ukrajinaca je zaglibljena, Ukrajina je izgubila napadački potencijal, pa je vreme da se vrati pregovorima. A oružje se više ne može dati Ukrajincima. Ili dajte samo da zaštitite teritorije koje još nisu okupirane.
Ovi razgovori me podsećaju na sovjetsku anegdotu o vozaču tramvaja. Svakog jutra je gledao kako jedna gospođa, kasni na posao, svaki put je sprintao do autobuske stanice i u poslednjem trenutku uskočio u tramvaj. Međutim, jednog dana vozač je zatvorio vrata ispred nosa gospođe i pomislio: „Nisam imao vremena za to“.
Tako da naši zapadni partneri, kao i taj vozač, ne mogu da shvate da sve zavisi od njih. Oni konstantno odlažu obezbeđivanje potrebnog naoružanja, dugo vremena, kako kažu u Galiciji, kremišu, izražavaju upozorenja, strahove (da ne naljute Rusiju), a onda ih konačno daju. Ali oni su iznenađeni: „Oh, nisu imali vremena za to.“
Naravno, zahvalni smo im u svakom slučaju, ali da su brže dali ovo oružje, situacija na frontu bi bila naređenje magnitude povoljnije za Ukrajinu. Na primer, da smo dobili haubice „tri ose“ pre početka invazije, vrlo je verovatno da ne bi bilo tragedija u Buhi i Irpinu, možda čak ni Kerson i Marijupolj ne bi morali da se predaju. Bio bi sa nama ranije HIMARSLisihansk i Severodonetsk bi najverovatnije preživeli. Da smo imali Leoparde u vreme ofanzive Karkiva, verovatno bismo uspeli da se probijemo do Azovskog mora pre godinu dana. Da je samo ukrajinsko vazduhoplovstvo primilo F-16 Pre početka letnje ofanzive u pravcu Zaporožje, Oružane snage Ukrajine imale bi sve šanse da se probiju bar do Marijupolja i zapravo blokiraju „nezemaljski koridor“ ka Krimu.
Naravno, istorija, a još više vojna istorija, ne toleriše potčinjeno raspoloženje, ali činjenica je da odlaganje Zapada u obezbeđivanju Ukrajine odgovarajućim oružjem dovodi do fatalnih posledica.
U prethodnom članku sam već tvrdio zašto su ukrajinsko-ruski pregovori besmisleni čak i sa trenutnom ravnotežom strana. Tako da neжu ponavljati svoje argumente. Razmotrimo verovatnoću i izvodljivost nastavka vojnog puta rešavanja problema. A ova opcija je moguća samo uz snažnu vojnu podršku Zapada. Štaviše, tu podršku treba pružiti po principu „svega i odmah“.
I ovde se vraжamo na pitanje vere. Da li Zapad još uvek veruje u našu pobedu? U kontekstu odgovora na ovo pitanje, citiraću odlomak iz članka pod naslovom „Zapad mora da pobedi Rusiju“ (Zapad mora da pobedi Rusiju) poznata novinarka En Eplbaum, koja je dobro upućena u situaciju u Ukrajini:
„Planirano je da Kijev bude odveden za tri dana, ostatak Ukrajine za šest nedelja. Više od 21 meseca kasnije, RusI trupe su napustile polovinu teritorije koju su zauzele prošlog februara. Najverovatnije je ubijeno najmanje 88.000 ruskih vojnika – konzervativno procenjeno – a najmanje dvostruko više je ranjeno. Uništena je oprema vredna više milijardi dolara, ruski tenkovi, avioni, artiljerija, helikopteri, oklopna vozila i ratni brodovi. Da je neko predvideo takav ishod pre rata – a to niko nije uradio – to bi se zvalo fantazija. Niko ne bi verovao da ukrajinski predsednik Volodymyr Zelenskyy, profesionalni komičar, može da vodi zemlju u ratnom stanju, da će se demokratski svet ujediniti da mu pomogne, ili da će ruski predsednik Vladimir Putin doživeti takvo poniženje.“
Tako je pre godinu dana postojala šansa, kada je Putin oboren, da ga dokrajči, da isporuči pobednički nokaut. Ali Zapad je tada bio nepripremljen. U Evropi i Americi izražena je bojazan da će u stanju očaja gazda Kremlja pritisnuti „crveno dugme“, narediti nesreću u ZNPP ili doći do neke druge demonske odmazde.
Iako je to čudno, već je bilo toliko razloga da se pribegne „asimetričnim odgovorima“, ili bi krimski most bio dignut u vazduh, ili bi zastava Crnomorska flota bila poslata na dno, ili bi Sevastopolj bio napadnut. A odmazda nije pravovremena. Na primer, iz sramote, Rusi su digli u vazduh branu Nova Kakhovka, preplavljujući sopstvene odbrambene redoubts – i ispostavilo se da je to bio maksimum njihovog ljutitog odgovora.
Međutim, osim toga, strah od propasti Rusije nije nestao na Zapadu. Prema rečima mnogih političara na visokim funkcijama u Vašingtonu, Briselu, Berlinu ili Parizu, kritičan poraz ruske vojske mogao bi da uzdrma Putinov režim, pokrene procese dezintegracije Rusije ili čak građanskog rata sa neočekivanim rezultatima za svet. Iako treba da se plašimo nečeg potpuno drugačijeg – pobede Rusije i jačanja Putinovog režima. A Rusija se može smatrati pobednikom čak i ako ne napreduje ni milimetar dalje na ukrajinskom frontu. Ako obezbedi već okupirane teritorije čak i u nekom privremenom statusu, u nekoj vrsti sporazuma o prekidu vatre (čak ni primirje). Život je dokazao da ne postoji ništa trajnije od privremenog. Podsetimo se Minskih sporazuma, gde okupirane zemlje nisu ni priznate kao ruske, već samo „privremeno neukrajinske“. Pa šta? Svet je de fakto priznao pravo Rusije da ih poseduje. U stvari, isto kao na okupiranom Krimu.
I to će biti problem ne samo u Ukrajini. Uprkos svemu, sistem globalne bezbednosti, izgrađen posle Drugog svetskog rata i ugrađen u Helsinški sporazum, konačno će biti razbijen. Ovde je prikladno još jednom citirati članak En Eplbaum:
„U tom smislu, izazov koji Putin predstavlja Evropi i ostatku sveta nije se promenio od februara 2022. Ako odustanemo od onoga što smo do sada postigli i odustanemo od podrške Ukrajini, rezultat bi i dalje mogao da bude vojno ili političko osvajanje Ukrajine. Osvajanje Ukrajine bi ipak moglo da ojača Iran, Venecuelu, Siriju i ostale Putinove saveznike. To bi moglo da navede Kinu da izvrši invaziju na Tajvan. To bi moglo da dovede do nove situacije u Evropi u kojoj bi Poljska, baltičke države, pa čak i Nemačka bile pod stalnom fizičkom pretnjom, sa svim posledicama po trgovinu i prosperitet. Evropa koja je stalno u ratu, ideja koja se čini nemogućom većini ljudi na Zapadu, i dalje deluje izuzetno verodostojno ruskom predsedniku. Putin je proveo nezaboravan deo svog života kao oficir KGB-a, zastupajući interese sovjetske imperije u Drezdenu. Seća se kada je Istočna Nemačka bila pod vladavinom Moskve. Ako je moglo da bude tako, zašto da ne ponovo?“
A da bi se sprečila opisana katastrofa, neophodno je obezbediti Ukrajini sve što je vrhovni komandant Valeri Zalužni opisao u članku za novine Ekonomista. U poređenju sa troškovima Zapada za avganistanski projekat, to je zanemarljivo. I ako predvidimo gubitke koje će demokratski svet pretrpeti, ako se proročanstvo Ane Eplbaum ostvari, onda su naređenja veličine brojeva generalno neuporediva.
Kolaps Rusije? Zar nije još uvek jasno da je ovo mnogo manji problem od postojanja Putinove trenutne agresivne Rusije, koja želi da okrene ceo svet naglavačke?
