Nedavno su se u Ukrajini proširile glasine da se vlasti pripremaju da oslobode poznate vojne lidere. Navodno, zvaničnici iz Kabineta predsednika odlučili su da krivicu za neuspešan razvoj ukrajinske kontraofanziive ove godine prebace na njih. I istovremeno, da ukažemo društvu na glavne krivce za deminiranje Čonhara i brzo proboj ruske vojske u južnom operativnom pravcu na početku velikog rata.
Brojne vodeće medijske kuće rasejane su informacije o podnesku za smenu komandanta Medicinskih snaga Oružanih snaga Ukrajine Tetiane Ostaščenko, komandanta Operativne i strateške grupe snaga „Tavrije“ Oleksandr Tarnavskog i komandanta Združenih snaga Oružanih snaga Ukrajine Serhija Najeva, kojeg je već pripremio ministar odbrane Međutim, posle značajnog negodovanja javnosti, Ministarstvo odbrane je ubrzalo da opovrgne ove podatke. Oni su rekli da neće komentarisati bilo kakve glasine o smeni.
„Svi rade normalno, odluke se razmatraju u koordinaciji sa Generalštabom. Informacije koje su objavile brojne medijske kuće nisu tačne. Molimo vas da posmatrate higijenu informacija“, navodi se u poruci objavljenoj na stranici Ministarstva odbrane.
Teško je reći koliko je iskrena izjava ministarstva. Tetiana Ostaščenko je posle nekog vremena smenjena sa funkcije. Međutim, pre toga, Ukrajinu je već izazvao skandal oko čudne procedure za smenu komandanta Snaga za specijalne operacije Oružanih snaga Ukrajine, general-majora Viktora Korenka, zaobilazeći načelnika Generalštaba Valerija Zalužnija. Tada se Ministarstvo odbrane ograničilo na suvu izjavu da je Korenko potreban u drugoj oblasti rada. A dodatne informacije o motivima za tako iznenadnu kadrovsku odluku, kažu, štete odbrambenoj sposobnosti i igraju u ruke neprijatelja.
Zapravo, ovaj format Smene Kornenka je primer kako je moguće naneti štetu tako delikatnoj stvari kao što je održavanje poverenja između vlasti i vojske. Bilo je indirektnih znakova da se crna mačka već duže vreme kandiduje između političkog i vojnog rukovodstva Ukrajine. S vremena na vreme pojavljuju se publikacije u svetskim medijima koje transparentno nagoveštavaju određene protivrečnosti između Generalštaba i Kabineta predsednika u izboru taktike i strategije vojnih operacija. Posebno u pogledu izvodljivosti vođenja ofanzivnih ili odbrambenih operacija. Takođe curi informacija da političko rukovodstvo ponekad ne može da odoli iskušenju da da odvojena naređenja vojnim jedinicama, zaobilazeći rukovodstvo Generalštaba. Da li je to stvarno sluиaj? Nemoguće je reći zasigurno. Ali verovatnoća za to je velika.
Političari su uvek bili u iskušenju zbog želje da se mešaju u poslove vojske i utiču na planove vojnih kampanja. Postavite lojalne, mada ne sasvim kompetentne komandante, i eliminišete one koji nisu u potpunosti zgodni i prijatni. Čak i da daju naređenja direktno vojnim jedinicama, zaobilazeći njihovo direktno vojno rukovodstvo. To je oduvek bio slučaj u različitim zemljama. Ponekad su kreatori politike bili u stanju da se odupru takvim iskušenjima razumevanjem da profesionalno vojno osoblje bolje razume bojno polje i istinske sposobnosti oružanih snaga. I to je generalno imalo pozitivne posledice. A ponekad i obrnuto: preuzeli su funkciju Generalštaba i uticali na planiranje operacija na sve moguće načine, ignorišući realnost zarad političke ekspedicije. Ukrajina nije izuzetak od pravila.
2023. godina se bliži kraju za Ukrajinu u napetoj atmosferi. Već se može tvrditi da ukrajinska kontraofanziva, koja je počela na leto, nije ostvarila svoje strateške ciljeve iz raznih razloga. Štaviše, ruski osvajači su sada postali aktivniji na istoku i sprovode ofanzivne operacije. Alarmantne vesti stižu i od naših zapadnih partnera. Obećana vojna i finansijska pomoć se odlaže ili ne pristiže. Ova situacija je povoljna za početak potrage za počiniocima unutar zemlje. Jasno je da postoji unutrašnja želja političkog rukovodstva da deo krivice prebaci na vojnu komandu. Ali podleći ovom iskušenju je loša ideja koja će imati još gore posledice.
Mešanje političara u komandu trupa ili sve veći nesporazum između političkog i vojnog rukovodstva nikada se nije dobro završilo. Ukrajinska nacionalna revolucija s početka dvadesetog veka poražena je, između ostalog, nedostatkom saradnje i poverenja između političkih i vojnih krila. Centralna Rada je u početku potpuno odustala od ideje o stvaranju ukrajinske vojske. Kada je postalo jasno da neće biti moguće očuvati ukrajinsku državnost bez vojske, nije bilo moguće formirati dovoljno velike i moćne regularne oružane snage. Svi naknadni pokušaji da se nadoknadi izgubljeno vreme 1917. Ukrajinske vojne jedinice uvek nisu bile dovoljne da odbiju agresiju, pa čak i iz više pravaca. Pored toga, bili su previše politizovani, lako su podlegli agitovanja, a više puta su postali oruđe u unutrašnjoj borbi za vlast.
Mnoge bitke iz prošlosti su izgubljene zato što su političke vlasti pokrenule timoveIgnorišući mišljenje vojnih profesionalaca. Istorija Drugog svetskog rata daje nam mnogo živopisnih primera šta političari treba, a šta ne treba da rade.
U avgustu 1941. Nemački generalštab je bio sklon nastavku ofanzive na Moskvu sa ciljem da konačno porazi sovjetske vojske na centralnom frontu. Zarobljavanje Moskve nije bilo samo od velikog simboličkog značaja. Glavni grad sovjetske imperije bio je važan kao veliko transportno čvorište, industrijski i logistički centar. Ali Hitler je odlučio drugačije i insistirao je da pošalje Guderijanovu Pancir armiju na jug da porazi Jugozapadni front i zarobi Kijev. Nemački diktator nije želeo da sluša sve argumente vojnih komandanata. Kada je napad na Moskvu počeo, dragoceno vreme je izgubljeno. Jesenje loše vreme veoma je otežalo napredovanje Vermahta. Nije bilo moguće uzeti Moskvu.
Hitler je nastavio da interveniše u vojnoj strategiji, stavljajući političke interese ili lične ambicije iznad operativne ekspedicije. Umesto da svoje glavne napore usmeri na Kavka 1942. Bitka za grad na Volgi, koja je proždrla ogromne resurse, bila je fatalna za Rajh. Ali nemačka šesta armija bi i dalje mogla biti spasena da je Hitler dozvolio da izađe iz opkoljenog grada u novembru-decembru 1942. Ali nemački diktator je doneo drugačiju odluku. Naredio je Paulusu da stoji do kraja. Na kraju, bitka je izgubljena. Nemački diktator je nakon toga nastavio da ignoriše mišljenja svojih vojnih lidera, meša se u rad Generalštaba i daje kontradiktorna naređenja.
Istovremeno, Velika Britanija i Sjedinjene Države nisu žurile da otvore drugi front u Evropi. Iako su osetili društveni i politički pritisak po tom pitanju. Ali sletanje u Francusku 1942 ili 1943 bez pouzdane kontrole linija snabdevanja i slabljenja vojno-industrijske sile Trećeg Rajha bilo bi previše rizično. Zbog toga su zapadni saveznici postupili metodično. Prvo su sleteli u Severnu Afriku i proterali ostatke Romelove nemačke vojske odatle. U julu 1943. Tek u junu 1944. U vreme kada je nemačka vojna moć bila potkopana i potpuna dominacija na moru i u vazduhu je osvojena.
U našoj situaciji političari treba da se bave politikom i da se brinu o pravilnom obezbeđivanju vojske, a vojska treba da razvije pravu strategiju i vojne operacije. Politička ekspedicija ne bi trebalo da bude osnova za vojne kampanje ili organizaciju kontraofanziva. U suprotnom, posledice takvog planiranja operacija biće tužne.
