Jedna od tema koja je bačena u ukrajinski informativni prostor u okviru kampanje protiv rukovodstva Oružanih snaga Ukrajine i lično vrhovnog komandanta Oružanih snaga Ukrajine jesu predsednički izgledi samog Valerija Zalužnija. Suština ove tvrdnje može se ukratko formulisati na sledeći način: kažu, Zalužni cilja glavnu fotelju u Ulici Bankova posle prvih posleratnih izbora, tako da su njegove aktivnosti sada više podređene navodnim političkim ambicijama i budućnosti na novoj poziciji, umesto vojnih operacija protiv okupatora trupa Ruske Federacije.
U kojoj meri je ova teza o Valeri istinita, ni mi niti bilo ko drugi (osim njega samog) ne možemo da znamo. Barem do sada to nije potvrdio ni svojim postupcima ni izjavama. Ali ovaj članak neće govoriti o potpuno hipotetičkim ambicijama vrhovnog komandanta, jer do kraja rata, do ukidanja vanrednog stanja, ne može se govoriti ni o kakvim izborima – bez obzira koliko neko želi da ih drži pod raketama, Šahedima i više raketnih bacača. Pričajmo o nečemu drugom.
O tome da li je zaista moguće da Valerij Zalužnji (ili neko drugi iz vojne komande) postane politički šampion, iako samo on ima realne šanse, i kakve prednosti takva opcija može da ima za Ukrajinu.
Dakle, za početak, hajde da kontaknemo da vojni čovek na čelu države nikako nije gimick. I ne, ne govorimo o nekim praistorijskim vremenima, ne o vojnoj diktaturi (koju neki očajni ljudi žele da vide u našoj zemlji, ne razumejući zašto je, prvo, nemoguće, a drugo, štetno) ili pokušaj Georgija Žukova da prigrabio vlast u Sovjetskom Savezu, već o potpuno demokratskim zemljama. Na primer, 1953. godine na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Američkim Državama pobedio je bivši general, vrhovni komandant Evropskih ekspedicionih snaga, Vitez Reda pobede – jedan od dvojice predstavnika kapitalističkih država! Dvajt Ajzenhauer. Šest godina kasnije, francuski brigadni general Šarl de Gol postao je prvi predsednik Pete Republike.
Stoga hipotetičko predsedništvo Valerija Zalužnija neće biti nešto jedinstveno. Ali da li жe biti korisno? I da li će uopšte biti?
Ovde leži najveća opasnost. Jer, kandidatura takvog karaktera kao što je vrhovni komandant Oružanih snaga Ukrajine, nakon uspešnog (ili manje-više uspešnog) završetka vojne kampanje protiv druge vojske na svetu, može biti korisna samo ako postoji širok javni konsenzus. I ne radi se toliko o biračkom telu koliko o političkim elitama.
I ovde vredi se setiti kako je izabran prvi predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Tada su se predstavnici svih političkih struja složili da Džordž Vašington, kao osnivački otac SAD, treba da bude izabran sa rezultatom od 100 odsto. To je bilo neophodno kako bi se sprečile bilo kakve podele u društvu, u mladoj, novostvorenoj državi. Stoga, svaki elektor (u SJEDINJENIM Državama, podsećamo, postoji posredan izborni sistem, gde predsednika biraju ne birači, već posebno određeni ljudi, birači) nužno jedan od svoja dva glasa za Vašington. Tako je bilo i na oba izbora, 1789. i 1792. godine. A onda je počela uobičajena politička borba za SAD, koju još uvek vidimo.
Valerij Zalužnji bi mogao da postane tako „osnivač“ nove, evropske, evroatlantske Ukrajine. Ali za to je neophodno da sve političke snage – bar dve glavne, „Sluga naroda“ i „Evropska solidarnost“ sigurno – dele ovu poziciju. I svi su zajedno nominovali Zalužnja, ističući potrebu za njegovim praktično nesuđenim (makar formalno sa protivnicima) izborima.
Koliko je realna ova opcija? Posle činjenice da ni rat u Ukrajini nije vodio stvaranju vlade nacionalnog spasa, a vlasti nastavljaju da sapliću opozicione poslanike, teško da je moguće ozbiljno govoriti o realnosti zalužnjavanja univerzalne nominacije za predsednika. A čak će i njegova pobeda u klasičnoj predizbornoj kampanji značiti da će se deo Ukrajine oštro protiviti jučerašnjem vrhovnom komandantu. I sav ujedinjujući efekat ovog predsedništva će jednostavno nestati čak i pre inauguracije. Sav smisao će biti izgubljen.
Naravno, protivnici takve ideje uvek mogu da zaplaše lakoverno biračko telo pričama o hunti, o vojnoj diktaturi koja će doći sa predsednikom Zalužnijem. Zato bi druga tačka takvog de fakto društvenog ugovora trebalo da bude jasna podela vlasti. Zapravo, u granicama definisanim trenutnim Ustavom.
To jest, predsednik će biti odgovoran za ono što mu je povereno Osnovnim zakonom: vojskom i diplomatskim korom. Štiteći državu od Rusije i spoljnopolitičku borbu za evroatlantsku integraciju (pre prvih posleratnih izbora, malo je verovatno da će Ukrajina imati vremena da se pridruži NATO-u, a kamoli EU). A sve ostalo – ekonomiju, kulturu i tako dalje – trebalo bi da se bave profesionalni političari koji će formirati novu Radu posle prvih posleratnih parlamentarnih izbora. I u ovome U Verkhovnu Radu ne bi trebalo da postoji „Zalužnjina frakcija“, pošto (a) njegova osoba mora da bude predmet konsenzusa, pa jednostavno neće biti nikoga ko bi se mešao u predsednikove vojne i diplomatske aktivnosti, (b) to će naglasiti odsustvo bilo kakvih političkih ambicija, planova za prefinjenje vlasti itd.
Suština projekta „Predsednik Zalužnji“ je da Valerij Fedorovič postane ujedinjujuća ličnost u izuzetno teškom posleratnom periodu, da treba da održi zemlju i društvo celim, da ih spreči da se razdvoje. I posle jednog ili dva mandata (tačnije jednog, kako je pokazao period 2014-2019, pet godina je sasvim dovoljno da se stvari reše čak i u de fakto bankrotiranoj zemlji), on mora mirno i patetično da prenese vlast na svog naslednika, predstavnika nove političke generacije. I idite ili u zasluženu penziju, ili u NATO ili u evropske strukture na neku počasnu poziciju.
Ali glavna stvar ovde je politički konsenzus. To se teško može očekivati od aktuelne vlasti i opozicije. Stoga teško da vredi ozbiljno razmotriti projekat „Predsednik Zalužj“. Da, ništa više od snova o tome „da li ćemo doći u Vašington sa novim i pravednim zakonom“…
