Ličnost svakog poznatog ukrajinskog saradnika privlači sve veću pažnju. Narodni zamenik izdajnika Oleksij Kovalev praćen je kao meksička TV serija – ubijen ili samo ranjen, evo snimka iz bolnice, a šta će se dalje dešavati, pa, konačno se sve završilo srećnim krajem (za publiku, naravno, ali to su zakoni žanra). Sada je glavni junak sage „Izdaj otadžbinu i uzmi metak (ili nož)“ legendarni Oleg Carevo.
Svi koji su želeli da se šale na račun Carskog/Krimskog masakra već su se šalili. Još uvek nećemo saznati istinu o tome ko je napao bivšeg poslanika (četiri mandata, dva puta izabran u izbornoj jedinici br. 40, isti onaj gde je „sluga“-„forester“ Trukhin pobedio 2019; pitam se kako su reagovali na pokušaj atentata na njihovog nedavnog idola u Kamianske, Krynychky i Marhanets?). Ali možemo izvući određene didaktičke zaključke iz ove Priče o Ljati.
Oleg Careva je klasičan tip Ukrajinskog, čak i malog Rusa, izdajnika. S jedne strane, imao je biznis, pozicije, zamenika mandata u Ukrajini, pa je čak objavio i kandidaturu za predsednika. S druge strane, još 2014. godine otišao je kod terorista „DPR- a“ pod kontrolom Rusije, gde je čak postao i „predsednik“ „parlamenta“ ove kvazi-državne strukture, koju svet ne priznaje.
Naravno, podržao je invaziju punih razmera. Međutim, kada je „nešto pošlo po zlu“, kada su ruske okupacione snage usporile i čak počele da se povlače sa okupiranih teritorija, Oleg Careva je počeo da kritikuje ruske vlasti zbog tih propusta. A kasnije je čak objavio da „tonton-makoutes“ Ramzana Kadirova (poznat kao „Kadiroviti“) pljačkaju „oslobođene“ Marijupolj.
Careva retorika nije zaslepela prave ruske propagandiste. Tako je jedan od stubova Putinove propagandne mašinerije Vladimir Solovjov više nego otvoreno nagovestio da Oleg treba da zabije jezik, jer bi mogao da se nađe u veoma neprijatnoj situaciji. I on je, Solovjov, dao veoma zanimljivu – i otkrivajući – izjavu da Oleg Tsaryov ne bi trebalo da vuče „ukrajinske note“ u Rusiju. To je, prema rečima ruskog propagandiste, stalna kritika „kroz usnu“ svih i svega onoga sa kim je sam kritičar nezadovoljan.
Ove Reči Solovjova sadrže celu tragediju ukrajinskih izdajnika koji su prešli na stranu okupatora. I to se ne odnosi samo na Olega Careva. Na primer, Tatjana Montijan, koja čeka suđenje i zatvorsku ćeliju u Ukrajini, takođe je dobila svoj deo „komplimenata“ od ruskog medijskog servisa Kremlja, rekavši da kritikuje ruske vlasti, rusku vojsku, i da generalno izgleda kao prognani Kozak.
Naravno, ni Carev, ni Montjan, ni Čalenko i Marmazov nisu nikakvi „ukrajinski agenti“. Oni, oni koji vode aktivan javni ћivot, nisu mogli da shvate vaћan poen. Kremlju je bilo potrebno njihovo „iznošenje istine“ samo u situaciji kada su bili u Ukrajini. A kritike, tačnije kritike iz njihovih usta, bile su usmerene na ukrajinske vlasti. A u Rusiji ne možete da kritikujete vlasti. Zabranjeno. A ako neko misli da ovde, tu i tamo kritikuje, onda je ovo samo predstava. Performanse. Rvanje nanai momaka. Baš kao što je bilo u sovjetsko vreme, kada su „Fitil“, „Literaturnaya Gazeta“ i drugi ventili za puštanje pare mogli da kritikuju samo one pojave i one ljude čija je dozvola izdata u zgradi Centralnog komiteta CPSU na Starom trgu u Moskvi.
Međutim, Tsaryov i Montyan su, za svu svoju prorusku, odrasli i formirani u ukrajinskom političkom svetu. Gde je, uprkos svim konvencijama, izuzecima i nijansama – kritika vlasti, kritika uopšte potpuno organski deo života. Ovo je normalan, običan proces, koji se, bez obzira kako se neko ophodi prema objektima kritike, na ovaj ili onaj način navikne za 30 godina. A onda, pošto su se našli u potpuno drugačijem svetu (a činjenica da je potpuno drugačije postalo je jasno već 2000. godine, kada se u Rusiji desilo nešto što se nikada nije dogodilo i nikada se neće dogoditi u Ukrajini – izbor unapred određenog i javno određenog naslednika prethodnog predsednika), ti ljudi jednostavno automatski koriste sve svoje veštine razvijene tokom decenija ukrajinskog života.
To se, uzgred, ne odnosi samo na javne ličnosti. Na Krimu su, prvih godina posle aneksije, ljudi išli na mitinge sa zahtevima pa čak i zahtevima – nije bilo važno šta su, glavna stvar je bila u samoj činjenici takvih skupova. A u Rusiji, gde su navodno toliko težili, to odavno nije dozvoljeno. Jer govoriti protiv vlasti je haram. (A muslimanski izraz ovde nikako nije slučajnost, jer je Rusija odavno prevazišla evropski, hrišćanski, demokratski i pluralistički svet, brzo se približavajući azijskim standardima javnog života posle 02.24.2022.)
Vlasti su brzo postavile obične ljude na svoje mesto, iako i sada, u desetoj godini života pod kontrolom Kremlja, neki stanovnici Krima i dalje dozvoljavaju sebi nostalgične uzdahe koji „za UkrajinuBilo je bolje.“ Međutim, javne ličnosti, kao što je Careva, prilično iskreno su verovale da će proći ovu sudbinu. Zato što su na istoj strani sa Putinom, Patruševim, Solovjovim, Simonjanom i Kadirovim.
Ali ispostavilo se da je biti na istoj strani sa njima da bi bili kraljevi robovi. I njegov glavni opričnik. A kmetovi nemaju pravo da kritikuju cara, opričnike i druge nedodirljive. Moguće ih je pomenuti, ali samo u cilju pohvale (u slučaju Putina) ili izvinjenja (u slučaju Kadirova). Čak ga je i Artemi Lebedev, koji je pre nekoliko godina dozvolio sebi da pravi smele postove o majstoru Čečenije, nazivajući ga „bratom“ i pozivajući ga da se smiri svojim pretnjama, sada se samo tiho izvinjava, i to ne zbog nečeg konkretnog, već uopšte, „u totalitetu“, za svaki slučaj.
Jer Lebedev, uprkos svoj svojoj očiglednoj civilizaciji i modernosti, veoma dobro poznaje pravila igre, jer je odrastao sa njima od ranog uzrasta. A Tsaryov i Montyan su odrasli u razliиitim uslovima. I sada treba ili da se slome da bi postali pravi Rusi (i najniže ocene, jer sva mesta hleba zauzimaju pravi Rusi, a ovi će uvek biti neljudski, uvek će se podsećati ko su i odakle dolaze), ili…
Međutim, definitivno nećemo zažaliti zbog njih. Ali ne škodi da objasnimo onim Ukrajincima koji takođe žele da dobiju neku materijalnu korist flertovanja sa neprijateljem. Da bi razumeli da je maksimum koji ih može čekati najniža tačka džinovske piramide tamo. A ovo je samo ako vrlo brzo nauиe da жute u Moskvi. A ako dozvole sebi i najmanju kritiku (sasvim logičnu i korisnu, da budem iskren) protiv nebeskih i njihovih vernih sluga u Kremlju, sve se neće završiti srećnim krajem.
