„Predsednik Putin pokušava da izvrne istoriju kako bi pokušao da opravda svoj ničim izazvan i brutalan rat protiv Ukrajine“, izjavio je američki državni sekretar Entoni Blinken povodom 77. godišnjice pobede na Dan Evrope.
Zaista, proglašavajući svoju takozvanu „specijalnu vojnu operaciju“ (zapravo, potpunu eskalaciju rusko-ukrajinskog rata, koji je počeo u proleće 2014. godine), ruski predsednik je svoje ključne zadatke nazvao „denazifikacijom“ i „demilitarizacijom“ Ukrajine – dve od četiri komponente koje su bile deo „četiri D“ programa 1945. godine – u vezi sa posleratnom Nemačkom i Austrijom (Putin nije pomenuo druge dve – „demokratizaciju“ i „dekartelizaciju“ Pa, to je „hvala“).
Međutim, apel ruskog lidera na istorijske kontekste nije nov, dogodio se mnogo pre 2022. godine.
„Rusija je bila i ostaće velika zemlja“, naveo je Putin u svom tekstu (koji je zapravo postao njegov prvi dokument o politici) „Rusija na preokretu milenijuma“, koji je objavljen 30. decembra 1999. godine, dan uoči „novogodišnje“ ostavke Borisa Jeljcina sa mesta predsednika.
Od tada je, zajedno sa ekonomskim i vojnim faktorima, humanitarna komponenta (promocija ruskog jezika, kulture i istorije) postala sastavni deo ruske unutrašnje i, što je najvažnije, spoljne politike. Štaviše, prvi „Putinov“ spoljnopolitički koncept Ruske Federacije 2000. godine jasno je proglasio stvaranje „pojasa dobrosusedstva duž perimetra ruskih granica“, zaštitu prava i interesa ruskih državljana i sunarodnika u inostranstvu, kao i pomoć u stvaranju pozitivne percepcije Rusije u svetu.
Međutim, tokom prva dva mandata, ruski lider se još uvek bavio drugim pitanjima – drugim ratom u Čečeniji, jačanjem vertikale vlasti, „de-oligarhizacijom“ Rusije (nakon čega se, međutim, broj oligarha u toj zemlji nije smanjio), i uspostavljanju državne kontrole nad ruskom gasnom, naftnom i medijskom sferom.
A priča… Iako je krajem aprila 2005, Putin prvi put iz visokog rostruma (ispred Savezne skupštine Ruske Federacije) rekao da je propast SSSR-a možda najveća geopolitička katastrofa u dvadesetom veku, u ovom periodu aspekt prošlosti delimično je ostao samo omaž istorijskim godišnjicama, posebno oko teme takozvanog „Velikog patriotskog rata“ – kamenog temeljca ideologa za pogled na svet pokojnog sovjetskog Homo sovieticusa i postsovjetskog (pro-) ruskog šoviniste.
Posebno, Parada pobede u Moskvi 2005. Međutim, u to vreme, u pratnji uvaženih gostiju – lidera najrazvijenijih igrača sveta koji su došli u rusku prestonicu – predsednik Ruske Federacije je i dalje bio prilično uzdržan, nije tvrdio izuzetnost pobede SSSR-a (čitaj – Rusije) u ratu, naprotiv, naglasio je da Moskva nikada neće podeliti „pobedu na svoju ili tuđu“ i da će se sećati pomoći
Međutim, među istorijom nije zaboravio na sadašnjost. Najsamo je naglasio da je „9. maj sveti datum za sve zemlje CIS-a“ i zato je „jedna žalost, jedno sećanje i jedna dužnost prema budućim generacijama“ podstakla dalju podršku „istorijskom srodstvu, zajedničkim mislima i zajedničkim nadama“ – verovatno, po Putinovom mišljenju, u okviru projekta integracije „Zajedničkog ekonomskog prostora“ inspirisanog njime. Drugo, on je ukazao i na „istorijsko pomirenje Rusije i Nemačke“ (koje je, tokom 2000-ih godina, sve više počelo da miriše na „ruski gas“, a potom i na projekte Nord strima).
Na kraju, kada se Kremlj, čini se, već bavio politikom i ekonomijom, došao je do humanističkih nauka još aktivnije. Organizaciono, sve je to bilo oličeno u stvaranju Fondacije Russki Mir 2007. i Rossotrudničestva u Ministarstvu spoljnih poslova Rusije, koje je direktno imalo za cilj promociju ruskih studija (ne u širokom smislu, već, zapravo, u pro-kremljskom smislu) kroz mrežu stranih ruskih naučnih, kulturnih i informativnih centara kroz „meku moć“ i konstruisanje pozitivne slike same Rusije, njene vlade, kada je Dmitrij Medvedev postao predsednik 2008, a jučerašnji šef države bio na čelu vlade).
I sam Putin se u svojim govorima sve češće okrenuo istorijskim pitanjima, ovog puta na direktno političkim (a ne memorijalnim) platformama (naročito međunarodnim), delom opravdavajući trenutno stanje stvari istorijskim aspektom.
Posebno je tokom zloglasnog minhenskog govora 2007. branio pravo Rusije da igra odlučujuću ulogu u željenom „multipolarnom“ svetu sa svojom „više od hiljadu godina istorije“.
Međutim, tako odvratni stavovi, na primer, o Ukrajini kao državamaZa sada je veštački stvorena iz istočnoevropske i istorijske ruske zemlje, ostala je samo omaž zatvorenim sastancima i neformalnim razgovorima (na primer, navodno tokom samita NATO-a u Bukureštu 2008), a takve izjave su prijavljene javnosti iz nekih anonimnih izvora neimenovanih delegata.
Kako bi se proverilo kako će društvo doživeti takve istorijske besmislice, uvek je postojao Žirinovski, koji se postepeno od klovna ruske politike pretvarao u glasnika Putina, preko koga je izneo svoje stavove, ne rizikujući da izgubi reputaciju pred zapadnim partnerima u to vreme (da, ruskom lideru je tada bilo mnogo stalo do ovoga). I da ne pominjemo tone relevantne pseudo-istorijske literature, koja je u to vreme počela da se proizvodi u hiljadama primeraka u Rusiji i na postsovjetski prostor.
Međutim, što je Putin čvršće osećao svoju poziciju na vrhu domaćeg političkog života u Rusiji, i, na kraju, na globalnoj geopolitičkoj šahovskoj tabli, to su češće njegove „istorijske refleksije“ i o Rusiji i o svetu. Na primer, u decembru 2010, tokom „direktne linije“ sa Rusima, Vladimir Vladimirovič (tadašnji premijer) dao je dve izjave o prošlosti. Prvo je rekao da bi čak i bez Ukrajine (ili neke druge sovjetske republike), sama Rusija pobedila u Drugom svetskom ratu. I, drugo, ponovo je „tugovao“ zbog kolapsa SSSR-a, iako je priznao da „ko god želi da ga obnovi u nekadašnjem obliku nema glavu“.
Ali, nesumnjivo, katalizator za Putinove „istorijske studije“ bio je njegov početak oružane agresije na Ukrajinu u proleće 2014. godine – protiv pozadine ruske okupacije Krima, a potom i dela Donbasa sa paralelnim pokušajima da „uzdrma“ političku stabilnost u južnim i istočnim regionima Ukrajine pod brendom takozvanog „ruskog proleća“.
Već u takozvanom „krimskom govoru“, kremljski diktator je opravdao potpuno kriminalne akcije ruske vojske i lokalnih saradnika u periodu februar-mart 2014. na poluostrvu „zajedničkom istorijom koja se vraća vekovima unazad“ i njenom simbolikom za „rusku vojnu slavu i neviđenu hrabrost“. Uzgred, u istom govoru, možda po prvi put, Putin je direktno izjavio da su boljševici nepravedno prebacili „teritorije istorijskog juga Rusije“ u sovjetsku Ukrajinu.
Redovno je razvijao potonju tezu u budućnosti, posebno u aprilu i novembru 2014, javno govoreći o postojanju svojevrsne „Novorosije“ na jugu i istoku Ukrajine, od Odese do Karkiva, drugačije od ostatka Ukrajine. U tom trenutku saradnici takozvanih „DPR“ i „LPR“ apelovali su na stvaranje „konfederacije“ istog imena, ali nakon što je ovaj projekat proglašen zatvorenim godinu dana kasnije, u maju 2015. godine, odgovarajuća retorika je nestala iz usta vlasnika Kremlja.
U narednih nekoliko godina, međutim, nikada mu nije dosadilo da ponavlja da su „Rus“ i „Rusija“ identični koncepti (a rusinska država/političko/kulturno/duhovno nasleđe je „rusko“), da su Rusi i Ukrajinci „jedan narod“ sa zajedničkom istorijom, da je „Lviv“ „poljski grad“ koji je postao deo Ukrajine samo zahvaljujući sovjetskoj moći (kao i Transkarpatiji, koja je bila mađarska, a Bukovyna rumunska), i da je „Molotovsko-ribentropski pakt“ opravdan. jer, kažu, pa, da, potpisali su ga, jer SSSR „nije želeo da se bori“. Takve stavove je, naročito, ruski predsednik izneo na sastanku sa ruskim istoričarima 5. novembra 2014. godine, zapravo izlagujući ideološki okvir u kojem bi trebalo da sprovedu svoja dalja istraživanja. Na kraju je Rusko istorijsko društvo, oživljeno 2012. godine, na čelu (aplauzom!) tadašnjeg šefa Državne dume, a sada šefa Ruske spoljnooslovične službe Sergeja Nariškina, počelo da pomaže Kremlju po ovom pitanju.
U kontekstu „istorijskosti“ od Putina, druge države su ga takođe „dobile“. Dovoljno je reći, na primer, ove ruske predsednice da „Kazahstanci nikada nisu imali svoju državnost“, koju je bukvalno stvorio (!) Nursultan Nazarbajev (a propagandisti nisu propustili priliku da još jednom podsete da tamo, kao i u Ukrajini, postoje čitavi regioni sa pretežno stanovništvom koje govori ruski).
Gospodar Kremlja počeo je da posvećuje znatnu pažnju istoriji Poljske, posebno nakon što nije pozvan u Varšavu u jesen 2019. godine na događaje posvećene 80. godišnjici početka Drugog svetskog rata, a Evropski parlament je usvojio Pakt Molotov-Ribentrop i priznao SSSR kao koodgovoran sa nacističkom Nemačkom za izbijanje Drugog svetskog rata.
Reagujući na to, u decembru 2019. godine, Putin je rekao da je Sovjetski Savez poslednja evropska država koja je potpisala pakt o nenapadanju sa Nemačkom, „zamajac“ Drugog svetskog rata pokrenut je upravo na Zapadu (posebno u Velikoj Britaniji i Francuskoj), što je omogućilo podelu Čehoslovačke u Minhenu 1938. godine, a interesi Poljske i Mađarske na bavarskom sastanku u toj zemljic, koji zastupa sam Hitler (očigledno alodžujući na prebacivanje Cieszyna Silesia u zvaničnu Varšavu i deo Transkarpatije i Slovačke u Mađarsku). I u septembru 1939. godine, prema Putinovim rečima, Crvena armija je ušla na istočne teritorije onoga što je tada bila Poljska tek „nakon što je poljska vlada izgubila kontrolu nad svojim oružanim snagama i nad onim što se dešavalo na teritoriji Poljske, a već je bila negde na području poljsko-rumunske granice“.
Nekoliko meseci kasnije, 23. januara 2020. godine, Putin je, govoreći u Jerusalimu u Jad Vašemu povodom 75. godišnjice oslobođenja koncentracionog logora Aušvic (nije pozvan na komemorativne događaje u samoj Poljskoj), pored naglašavanja da je pre svega to „sovjetski narod… branio svoju domovinu i doneo oslobođenje od nacizma u Evropu“, nedvosmisleno nagovestio da su, pored nacista, počinioci zločina bili i „saučesnici, saučesnici u mnogim evropskim zemljama“ koji su zajedno „služili fabrikama smrti“ (ovako izgleda antizapadni revizionizam!).
I 18. juna iste godine (četiri dana pre sledeće godišnjice početka „Velikog patriotskog rata“ i šest dana pre Parade pobede, koja je odložena za 9. maj zbog pandemije Kovid-19), ruski predsednik je otišao još dalje, objavivši članak na stranicama američkog časopisa The National Interest sa naslovom „5 godina Velike pobede: zajednička odgovornost za istoriju i budućnost“.
U njemu je još jednom naglasio da osnovni uzrok Drugog svetskog rata nisu nemačko-sovjetski sporazumi, ali „propali“ Versajsko-vašingtonski sistem svetskog poretka i, na kraju, „Minhenska zavera“ iz 1938. između zapadnih zemalja i Nemačke (jer je samo SSSR bio zainteresovan za očuvanje Čehoslovačke!), pa su zato, po Putinovoj logici, evropski političari (a posebno rukovodstvo Poljske!) pre svega krivi za raspoređivanje još jedne globalne vojne konfrontacije.
Tada zvanična Varšava ga je „dobila“ od modernog ruskog lidera u drugom odlomku članka – optužio je poljsku stranu da je sprečila SSSR, Veliku Britaniju i Francusku da zaključe vojni savez protiv Hitlera tokom aprila-avgusta 1939. Međutim, kada je rat počeo, SSSR je jednostavno bio primoran da pošalje trupe u Poljsku kako bi „sprečio Vermaht da stigne do predgrađa Minska“ (zbog čega je verovatno 22. septembra 1939. održana zajednička parada sa nacistima u Brestu!).
Na kraju, u svojoj, pardon reči, „studija“, Putin pominje i baltičke zemlje, objašnjavajući da ih u junu 1940. niko nije okupirao, a njihovo pristupanje odigralo se na „ugovornoj osnovi i uz saglasnost njihovih vlasti“, i uopšte, kako kažu, „bilo je u skladu sa međunarodnim i državnim pravom tog vremena“.
Godinu dana kasnije, u julu 2021. godine, objavljena je još jedna „obaveštajna služba“ Vladimira Vladimirovića – ovog puta sa još jednim elokventnim naslovom „O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca“ (objavljen na oba jezika na zvaničnom sajtu Kremlja!).
Njegov sadržaj se može svesti na nekoliko ključnih ovih: Rusa, Ukrajinaca (i Belorusa) – „jednog naroda“ (a njihova oblast je jedinstveni kulturni i duhovni prostor istorijskog Rusa), podeljenog u srednjem veku zbog unutrašnjih i spoljnopolitičkih faktora, ali se kao rezultat toga ponovo „ponovo ujedinila“ pod žezlomom Moskve (zapravo, definitivno – u vremenima SSSR-a); propast Sovjetskog Saveza – propast same „istorijske Rusije“; došlo je do trijumfa nacionalista, posebno ukrajinskih nacionalista (sam ukrajinski nacionalni pokret se u tekstu tretira kao ništa drugo do proizvod određenih intelektualnih krugova u Ukrajini uz podršku Austrije i Mađarske u 19. veku); Ukrajina unutar modernih državnih granica je isključivo boljševički proizvod; Tokom devedesetih i dvesta godina, zapadne zemlje su na sve moguće načine pokušavale samo da oslabe Rusiju, istovremeno šireći NATO na istok – blizu granica Rusije i, konačno, postepeno pretvarajući jedan od integralnih delova „ruskog sveta“ – Ukrajinu u stranu neprijateljsku prema Kremlju – „antiruski“ (i to, kažu, uprkos svim pokušajima ruske strane da održi dobrosusedske odnose).
I sve bi bilo smešno i ironično da, na osnovu takvih uverenja, Putin ne započne svoju „specijalnu vojnu operaciju“. I već tokom potpune invazije, od posledica koje su desetine hiljada ukrajinskih vojnika i civila poginule (neću ni pominjati ruske gubitke), on ne bi ponovio svoja naizgled pouzdana istorijska saznanja i uverenja poput mantre, iskreno (ili možda ne) verujući da se borbom na ukrajinskom jugu i istoku „vraća i jača“ ruske zemlje. kao što su, kažu, Petar I i Ketrin II uradili u XVIII veku. Istovremeno, zaboravlja da se zapravo prvi kvartal 21. veka bliži kraju van prozora, a svet današnjice nije svet borbe imperija (mada, nažalost, diktature koje još nisu potpuno prevaziđene).
Međutim, postoji nešto što je ohrabrujuće. Na primer, Putinova poslednja izjava od 3. novembra 2023. da je Zlatna horda bolja za Muscovy od „Zapadnog osvajači.“ Možda će se uskoro odati nasleđa Rusije?
Kao zaključak, verovatno bi trebalo da se složimo da su potrebni „denazifikacija“ i „demilitarizacija“. Ali ne zbog Ukrajine, već zbog same Rusije. Naravno, ne zaboravljajući na njenu demokratizaciju i dekartelizaciju. Moramo da se setimo de-ideologije.
