Vladimir Putin je nedavno nagovestio da bi mogao da ostane predsednik Rusije do 2030. godine. Amandmani na ustav za 2020. godinu omogućavaju mu da produži svoju vladavinu. Međutim, malo je verovatno da će za 10-12 godina i dalje biti na vlasti. Previše hirova se nagomilalo do sada da bi se očekivala produžena gerontokratska vladavina sa njegove strane i njegove pratnje.
Putinizam pod pretnjom
Najočigledniji i najneodložniji faktor rizika za Putinovu vladavinu je ruso-ukrajinski rat. Ako bude izgubljen, Putinov legitimitet i njegov režim će se naći pod pritiskom i mogao bi da propadne. Brza i uglavnom mirna zaplena Krima bila je krunsko dostignuće Putinove vladavine. Nasuprot tome, produžena borba i gubitak vrednog poluostrva bili bi njen pad i eventualni kraj.
Dodatni faktori rizika za aktuelni ruski režim povezani su sa daljim izazovima u inostranstvu, posebno na Kavkau. Ekonomska recesija i njene društvene posledice, ekološke i industrijske katastrofe ili unutrašnja politička nestabilnost su drugi potencijalno opasni faktori za Putinovu vladavinu. Ustanak u Prigožinu u leto 2023. i nemiri u Mahačkali u jesen 2023. nagoveštavaju do sada nezabeležen gubitak unutrašnje kontrole.
Putinovo zdravlje takođe može da se pogorša, mada to sigurno nećemo znati. Neki, poput Moskovskog Valerija Soloveja, čak veruju da ni sam Putin više nije živ i da njegovu ulogu sada igra dvojnik, kao i da je sekretar Saveta bezbednosti Nikolaj Patrušev nezvanični vladar Rusije.
U svakom slučaju, iz ovog ili onog razloga, Putin (ili njegov dvojnik) će preminuti najkasnije 2036. godine, a možda i mnogo ranije. Pitanje od milion dolara: Šta će se onda desiti sa Putinizmom? Može li aktuelni režim da opstane sa novim vrhovnim vođom ili kolektivnim rukovodstvom koje će nastaviti Putinovo nasleđe? Ili će Putinov sistem doživeti manje-više spektakularan kolaps.
To nije samo intrigantno pitanje za političke analitičare. To je izazov i za ruske građane, kao i za eksperte iz oblasti međunarodnih odnosa, ekonomije i kulture širom sveta. Da li Rusi i ne-Rusi, strane vlade i privatni investitori, domaće i međunarodne organizacije treba da se pripreme za politički kontinuitet ili treba da se pripreme za radikalne promene u najvećoj zemlji na svetu?
Glatko klizanje u Putinizam 2.0?
Neki posmatrači Rusije očekuju urednu tranziciju vlasti unutar aktuelne političke elite i strukture. To će verovatno značiti nastavak trenutnog oblika unutrašnjeg upravljanja i spoljnog ponašanja. U takvom scenariju, prilagodljiva evolucija unutar sadašnjeg sistema je moguća, a ne njeno svrgavanje. Režim bi mogao da se degradira na još centralizovaniji i više neo-staljinistički. On bi takođe mogao da se vrati proto-demokratiji Jeljcinovog pokojnog predsednikovanja.
Ali koliko su poučne istorijske lekcije i uporedna razmatranja na kojima se zasnivaju takve pretpostavke? Tačno je da su i carska i sovjetska Rusija više puta predale vlast novom lideru u autoritarnom ili totalitarnom kontekstu. Drugi postsovjetski režimi takođe su promenili svoje lidere, istovremeno održavajući autoritarne sisteme, kao i kontinuitet elita.
Međutim, te prethodne ruske ili druge postsovjetske transformacije odigrale su se u okviru određenih formalnih ili neformalnih institucionalnih ograničenja nasleđenih iz daleke ili nedavne prošlosti. Među njima su dinastički principi, jednodušna vladavina ili ujedinjenje regionalnih klanova. Monarhističke, komunističke, patrijarhalne ili druge nasleđene tradicije dale su eksplicitna ili implicitna uputstva. Oni su režirali, ograničili i pružili uveravanja akterima koji učestvuju u pregovorima i implementaciji prenosa vlasti.
Ali koliko su danas jaka razna formalna ograničenja Rusije i neformalna pravila ponašanja? Šta je stvarni značaj ruskog ustava, zakonodavstva i međunarodnih sporazuma, s jedne strane, i korporativnog duha aktuelne elite, međusobnog poštovanja i političkog prijateljstva, s druge strane? Da li je neka od tih formalnih i neformalnih institucija, ili kombinacija njih, sposobna da moderira mirnu tranziciju, kao i da stabilizuje novu ravnotežu? Ova pitanja su ključna za budućnost Rusije, ali na njih nije lako odgovoriti.
Institucionalne zloupotrebe i pad
U protekle 24 godine, Putin i Co. su sistematski oslabili, potisnuli ili iskrivili većinu zvaničnih ruskih institucija. Većina struktura, mreža i okruženja – bilo da se radi o nacionalnim izborima ili privatnoj svojini, Ruska pravoslavna crkva, Ustavni sud, mediji ili političke stranke – sve su kompromitovane kroz manipulaciju, instrumentalizaciju, odstupanje od principa i(a) U meri u kojoj je to dozvoljeno odredbama ove Konvencije, Čak i najvažnija i najuticajnija pozicija u Rusiji, predsednikova, imala je nejasan status od čudnog mandata Dmitrija Medvedeva u njemu 2008-2012.
Vredi podsetiti da su poslednje tri promene rukovodstva u Rusiji bile kontradiktorne i neizvesne. Kandidatura Mihaila Gorbačova za mesto generalnog sekretara Centralnog komiteta CPSU 1985. Boris Jeljcin se 1991. Nekoliko puta posle toga, Jeljcin je bio na ivici da bude sklonjen sa vlasti. Krajem 1999. Tek posle Rodininih slabih rezultata na parlamentarnim izborima, ruski oligarhski klanovi podržali su Putina kao predsedničkog kandidata 2000.
Ovi prenosi moći obuhvatali su sve manje ili više značajne neformalne interakcije. One su održane kroz određene nasleđene i prihvaćene procedure, uključujući izbore 1991. Postavlja se pitanje koji će biti neformalni metod i javni mehanizam za određivanje Putinovog naslednika ili serije naslednika? Problem ruskog sukcesije je višedimenzionalan, a njegovo rešenje je nejasno u nekoliko aspekata.
Tri izazova za Putinizam 2.0
Prvo, nejasno je kakve će posledice izbor ovog ili onog novog rukovodstva imati za ključne aktere. Da li će moći da poboljšaju, održe ili izgube svoje pozicije, uticaj, imovinu i/ili slobodu? I ako je tako, koliиi su ulozi? Mogu li neki od njih da izgube ћivote.
Odgovori na ova pitanja su teški ne samo za posmatrače, već i za same glumce. Pod Putinom je ponašanje ruske države postalo proizvoljno i neograničeno. Neki akteri mogu da posmatraju pitanje sukcesije kao egzistencijalno i da u skladu sa tim promovišu svoje kandidate.
Drugo, nejasno je ko hoće ili neće želeti da se bori za predsedništvo ili bar za pridruživanje novom kolektivnom rukovodstvu. Možda u ruskoj eliti ima nekoliko muškaraca i žena koji već razmatraju svoju kandidaturu. Neki od njih imaju dovoljno političkih i/ili ekonomskih resursa da se kvalifikuju za najvišu funkciju. Drugi možda imaju ambicije ali nemaju dovoljno iskustva i novca.
Kome će FSB i druga ruska ministarstva reda i agencije dozvoliti da učestvuju na konkursu za popunjavanje upražnjenih mesta? Da li će različitim „vlastima“ biti lako da se među sobom dogovore ko će ući, a ko otići? A šta će se desiti ako se ne postigne konsenzus.
Ako Putin iznenada podnese ostavku ili umre (ili bude proglašen mrtvim), aktuelni premijer Rusije Mihail Mišustin postaće vršilac dužnosti predsednika po ustavu. S obzirom na primer Putina, koji se ustao od premijera do vršioca dužnosti predsednika, a potom punopravnog predsednika u 1999-2000, Mišustin bi iznenada mogao da postane politički teškaš. Međutim, on nije ni dobro povezan sprovodilac ni poznata javna ličnost. Postoji čak i sumnja koju je dobio i iz tih razloga obavlja svoju poziciju. Verovatno budući premijeri pod Putinom (ili njegovim dvojnikom) mogu imati slične karakteristike.
Treće, a možda i najintrigantnije, kao i zbunjujuće pitanje: Ko će biti selektor koji će predložiti predsedničkog kandidata za narodno odobravanje (kao i obično sa unapred određenim rezultatima)? Da li će to biti Savet bezbednosti, ili manji ili veći krug ljudi? Ko će postaviti granice ovog kruga donosilaca odluka?
Čak i ako se selektor kreira na ovaj ili onaj način, šta će se desiti ako selektori ne postignu konsenzus o željenom novom predsedniku ili kolektivnom rukovodstvu? Konkretno, šta će se desiti ako čitavi klanovi, ministarstva ili odeljenja insistiraju na različitim kandidatima? Da li bi uopšte mogao da bude slučaj da uticajni članovi potencijalnog biračkog tela zauzmu suprotstavljene ideološke pozicije?
Obično je, u takvoj situaciji, preporučljivo prepustiti odluku narodu. Međutim, narodno glasanje nije demokratsko u Rusiji više od dve decenije. Putinovi „izbori“ osmišljeni su tako da dobiju narodnu potvrdu unapred određenog lidera, a ne da dozvole slobodnu i poštenu konkurenciju na izborima.
Pobednik predsedničkih izbora u Rusiji bira se unapred, a ne glasanjem. Iznenadni, neubedljivi nacionalni izbori bili bi u suprotnosti sa obrascima ponašanja koje su tokom dve decenije usađene hiljade vladinih zvaničnika, stranačkih funkcionera, medijskih radnika i policajaca. Održavanje pravih izbora za različite nacionalne, regionalne i lokalne birokrate odgovorne zaTo možda neće biti moguće bez prethodne obuke i/ili spoljne pomoći.
Zakljuиke
Tako, u procesu promene rukovodstva, postoji trostruka neizvesnost – o stopama, rasponu predsedničkih kandidata i formi biračkog tela. Rešenje bilo kog od tih pitanja još uvek nije institucionalno pripremljeno. Ni Centralni komitet stranke, ni skupštine regionalnog klana, ni opšte prihvaćeni dinastički princip, niti bilo koja druga univerzalno prihvaćena procedura, ne mogu autoritativno da odlučuju o njima.
Takva neizvesnost ne znači nužno i haotičan prenos vlasti ili čak građanski rat. Međutim, to čini haotičan interregnum verovatnijim od glatke tranzicije ka Putinizmu 2.0. Naravno, nemoguće je predvideti dokle će ići moguće konfrontacije između uticajnih aktera. S druge strane, pretpostavka da se sukobi tokom prenosa vlasti mogu izbeći bila bi previše optimistična.
Umesto toga, možda se priprema nova vrsta „vremena poteškoća“. Ako je udaljavanje od Putinizma 1.0 neuredno ili čak nasilno, malo je verovatno da će rezultat biti Putinizam 2.0. Naravno, politička prognoza je težak i nezahvalan zadatak. Međutim, već možemo da kažemo da je institucionalni deficit u Rusiji potencijalno opasan za sve uključene strane. I Rusi i ne-Rusi treba da se pripreme za težak proces sukcesije. Budući ruski politički režim biće drugačiji od sadašnjeg na ovaj ili onaj način.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektno ogledalo: Ukrajina – EU: Vruća završnica pregovora, Ukrajina – Bežanje od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, u iskrivljenom ogledalu, prezreno, Lukašenka ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin u galijama, Poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo otkriće Da popričamo o istoriji, zastoju u Minsku
Originalni naslov članka: Putinizm po Putinie
