Rusija je 2014. nezakonito anektirala Krim, stvorila separatistički pokret u Donbasu, a potom napala Ukrajinu svojom regularnom vojskom i specijalnim snagama. U svakom slučaju ruske agresije, odgovor SAD je kritikovan kao neadekvatan, nedovoljan ili neodlučan.
Moskovski faktor je studija Judžina M. Fišela koji je analizirao četiri ključne političke odluke u Vašingtonu. Da li su dve republikanske i dve demokratske administracije SAD uzele u obzir status Ukrajine kao suverene države prilikom izgradnje odnosa sa Ruskom Federacijom – Fišel ima odgovor na bolno pitanje. Ova knjiga po prvi put okuplja dokumentarne dokaze i deklasifikovane materijale o diskusijama o politici, retrospektivnim člancima čiji su autori bivši političari, zvaničnim memoarima bivših visokih zvaničnika i intervjuima sa njima i povratnicima. Publikaciju je objavio Vivat 2023. godine.
Judžin M. Fišel je ekspert za postsovjetske zemlje sa više od 30 godina iskustva u Američkom državnom sekretarijatu.
Trenutak deža vua
Eb i tok spoljnih poslova imaju inflekcionalne tačke, u elitnom paralmentu, ili momente pažljivog poređenja, u žargonu šire javnosti, koji obično definišu početak novih perioda, a ponekad čak i pojavu epoha u međunarodnim odnosima. Neki veruju da je jedan takav trenutak zabeležen u razgovoru koji se odigrao u Ovalnoj sobi po mraznom jesenjem danu.
U razgovoru su učestvovali vrhovni komandant i američki ambasador u toj istočnoevropoj zemlji, koja se još uvek grčila posle višegodišnje spoljne agresije. Ambasador, odani član Američke službe za spoljne poslove, založio se za čvršći američki stav u podršci nezavisnosti te istočnoevropske zemlje. Obraćajući se šefu izvršne vlasti, ambasador je izrazio uverenje da Vašington ima dovoljno resursa da ostane veran svom principijelom stavu protiv pritiska Moskve na svog suseda, „ako se držimo čvrste linije i ne odstupamo od nje“. Ambasador je dodao da je potrebna „čvrsta linija“ jer su stavovi Moskve o nezavisnosti njenog suseda „potpuno drugačiji od naših sopstvenih ideja“.
Kada je predsednik, naslonjen nazad u svoju fotelju, samouvereno odgovorio da lider Kremlja neće povlačiti svoje reči o poštovanju suvereniteta svog suseda, ambasador je diplomatski sugerisao da su prethodni postupci predsednikovog kolege u Moskvi „pokazali da mu se ne može verovati“. Reagujući na to, predsednik je upitao „prilično oštro i sa dodirom sarkazma: ‘Da li želite da idem u rat sa Rusijom?'“ Možda da bi objasnio ovaj oštar odgovor, predsednik je dodao da je ideja Kremlja o stvaranju kordon sanitaira u obliku komšije srednje veličine „pod ruskim uticajem, kao jarak za zaštitu… od dalje agresije, razumeo sam.“
Ovaj razgovor se odigrao pre više od 75 godina. Zemlja žrtvi je Poljska, a ne Ukrajina. Zemlja agresora je bila SSSR, američki predsednik je bio Frenklin D. Ruzvelt, a ideja o kordon sanatoru pripadala je, naravno, Josifu Staljinu. Uprkos razlikama, postoje jezive sličnosti, naročito kada je reč o tome kako se naše percepcije (i zablude) odnose na Moskvu, ili „moskovski faktor“, kako ga ja zovem, uticali su na naš de fakto, a u nekim aspektima i na de jure, politiku prema našem susedu u geografskom centru Evrope.
Evropa, cela, slobodna i spokojna
Dok ruski rat protiv Ukrajine ulazi u osmu godinu, debata o tome šta bi zapadne demokratije trebalo, a šta ne bi trebalo da urade povodom kontinuiranog kršenja teritorijalnog integriteta ove susedne države, nastavljena je tokom prve godine Bajdenove administracije. Naime, regionalna kriza koja je počela u februaru 2014. godine ilegalnom okupacijom ukrajinskog Krimskog poluostrva je podsetnik na duboki i fundamentalni spoljnopolitički izazov sa kojim se suočavaju zapadni, posebno američki, kreatori politike. Srž ovog izazova je da se postigne pravi balans između dva prioriteta koja su u velikoj meri u međusobnom sukobu: da se održi angažman sa Rusijom – geostrateška neophodnost, kao što su mnogi tvrdili, ma koliko to bilo neprijatno – i da se pomogne Ukrajini da se pridruži „celoj Evropi, slobodnoj i u miru“, što je politički prioritet koji široko prihvataju republikanska i demokratska administracija u Vašingtonu.
Ranu verziju druge na ovoj listi politika prvi je otkrio predsednik Džordž H. V. Buš, koji je iskoristio priliku tokom govora u maju 1989. Ovaj politički govor odredio je kurs ka narednim američkim administracijama, koje su vremenom detaljnije opisale značenje fraze „Evropa, cela, slobodna i spokojna“ i stavile je u kontekst evolucije regionalnog razvoja.Dinamika od kraja Hladnog rata. Na primer, na potpisivanju Osnivačkog akta NATO-a i Rusije 1997.
Administracija Džordža V. Buša je još jasnije mogla da se stvori samo ako se postsovjetski države koje se nalaze u geografskoj Evropi, posebno Ukrajina, uspešno transformišu. I zaista, posle ruske invazije na Gruziju 2008.
Obamina administracija, poslednja administracija ispitana u ovoj knjizi, nastavila je da se kreće u istom smeru. Govoreći na uticajnoj konferenciji čiji je domaćin Bio Atlantski savet, tadašnji potpredsednik Džo Bajden odao je poštu transatlantskoj zajednici, misleći na NATO i njegova otvorena vrata „za slobodne nacije koje dele naše vrednosti i obaveze, i za one koji, iz porobljenih naroda, sanjaju o danu kada i oni mogu da se pridruže celoj Evropi i slobodni“.
Ali ovi (možda samo retorički) izrazi podrške „evropskoj celini, slobodnoj i u miru“, koja uključuje i Ukrajinu, samo su deo slike. Razni kritičari američke politike u regionu optužili su Sjedinjene Države da primenjuju različite standarde kada je reč o ispunjavanju obaveza prema Ukrajini. Jedan od najboljih primera takve kritike je članak Pola Gobla iz 2014. [інші пострадянські держави]… i nema fiksne norme… nema smernice o tome kako bi trebalo da se ponaša na unutrašnjem i međunarodnom planu ako želi da bude partner Zapada.“ Gobl, međunarodno priznati ekspert za postsovjetna društva i politiku, tvrdi da „ako neka druga zemlja [зробила те, що Росія робить з Україною], Zapad bi ovo kvalifikovao kao invaziju, jasno kršenje međunarodnog prava, i pre svega bi se zapitao šta može da uradi da odbije osvajače. Međutim, u ovom slučaju, mnogi zapadni političari i komentatori potrudili su se da shvate agresora i osude žrtvu.“ Moћda je Gobl bio u pravu.
Možda nijedan dokument ne otelotvoruje napetost svojstvenu ovoj dinamici više od Budimpeštanog memoranduma iz 1994. Prema uslovima ovog dokumenta, Ukrajina se odrekla nuklearnog arsenala koji je nasledila od SSSR- a – u to vreme trećeg po veličini na svetu (176 interkontinentalnih balističkih raketa sposobnih da pogode ciljeve širom planete, i ukupno 1272 nuklearne bojeve glave) – u zamenu za finansijsku nadoknadu, kao i „bezbednosne garancije“ Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Ruske Federacije. Te garancije obećale su Ukrajini zaštitu od pretnje silom i ekonomske prinude, kao i poštovanje njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta u granicama koje je imala u vreme kolapsa SSSR-a i koje je priznala međunarodna zajednica.
Istovremeno, Sjedinjene Države su dale značajnu geopolitičku opkladu da će i sama Rusija proći kroz postsovjetsku transformaciju. Osnivačka akt NATO – Rusija je dopuna vizijama Vašingtona o konstruktivnom angažovanju Rusije sa Zapadom, posebno sa NATO-om. Dok je ruska invazija na Ukrajinu, koja je počela u februaru 2014. godine, istakla ove konkurentne interese SAD u regionu, te protivrečnosti su već bile očigledne ne samo tokom američko-ukrajinsko-ruskih pregovora o denuklearizaciji Ukrajine, već čak i u periodu neposredno pre raspada Sovjetskog Saveza. Jedan od najupečatljivijih primera za to bio je takozvani govor predsednika Džordža H. V. Buša u avgustu 1991, u kojem je on – očigledno podsticali tadašnjeg sovjetskog lidera Mihaila Gorbačova – pozvao ukrajinsko civilno društvo, koje je insistiralo na većoj autonomiji Moskve, da ne podlegne „suicidalnom nacionalizmu“.
Teško da je upadljivo da će Moskva zauzimati važno mesto – čak i ako ne uvek direktno ili otvoreno – u američkom pristupu Ukrajini, i to ne samo zbog dominacije Rusije na evroazijskom kontinentu i njene samopromocije kao velike sile. Faktor koji je svakako važan je i naše američko razumevanje regiona. Razni aspekti američkog kulturnog okršaja sa „Rusijom“ značajno su doprineli percepciji Amerikanaca i zabludama o Rusiji, Sovjetskom Savezu i regionu u celini. Kontinuirana konfuzija termina „Rusija“ i „Sovjetski Savez“, zajedno sa raznim komponentama ovog drugog, od strane naučnika, kulturnih ličnosti, institucija i visokih političkih ličnosti unela je mišljenje u američku psihu da su ta dva termina zamenljiva. Udar je bio tako jakČak ni propast SSSR-a i pojava dvanaest nezavisnih zemalja na njenim ruševinama, zajedno sa Rusijom i Ukrajinom, još uvek nisu uništili duboko ukorenjenu predstavu o međusobnoj razmeni „Rusije“ i „Sovjetskog Saveza“.
