Druga jesen velikog rusko-ukrajinskog rata se bliži kraju. Novembar 2023 se bliži kraju, očekivalo se… U stvari, očekivali smo neprijatne stvari. U poređenju sa istim periodom prethodne godine, kada su Rusi već granatirala objekte energetske infrastrukture širom Ukrajine, mnogi su čekali drugu sezonu rijalitija „Zatamnjenje“. Kupljeni su generatori i stanice za punjenje, neprekidno snabdevanje strujom i mnoštvo baterijske lampe. Gorko iskustvo jeseni-zime 2022/23 gurnulo je Ukrajince na aktivnu pripremu, za koju se do sada ispostavilo da je nepotrebna. I, možda, ostaće tako do proleća.
Koji je razlog? U tim „urbanim legendama“ o navodnom upozorenju iza kulisa sa ukrajinske strane na rusku stranu – kažu, ako udarite u naše termoelektrane, uništićemo vaše kao odgovor? Čovek, naravno, može da veruje u takve teorije zavere. Ali setimo se otvorenih upozorenja. Onih koji su bili upućeni Rusiji pre invazije, pa čak i tokom rata punih razmera, bilo ih je dovoljno. Da li su imali snažan uticaj na rukovodstvo Kremlja, da li su uspeli da promene odluku Kremlja? Odgovor je očigledan – nisu mogli.
Zato treba prepoznati da je jedina realna opcija koja objašnjava odsustvo velikih raketnih napada na Ukrajinu, posebno na objekte energetske infrastrukture, nedostatak dovoljnog broja raketa. Takođe i shvatanje da je protivdušna odbrana Ukrajine ozbiljno ojačala ove godine. Iako drugi faktor nije tako odlučujući, jer, recimo, u blizini Avdiivke, uprkos svojoj snazi ukrajinske odbrane, Rusi bacaju i bacaju svoje „mesne“ mafijaše i vojnike po ugovoru u bitku, štedeći ovaj resurs, koji je, ma uzgred, mnogo teže obnoviti nego uspostaviti proizvodnju raketa. Samo, raketa je napravljena brže nego što osoba raste od odojčeta do doba mobilizacije.
Rusi nemaju rakete. Oni nemaju resurse i mogućnosti. Zato od kraja novembra nismo doživeli nijedan veliki raketni napad. Jer da ove rakete postoje, niљta ih ne bi zaustavilo. Niti su ih upozorenja Zapada, posebno vezana za Nord Strim 2, zaustavila pre početka rata punih razmera. Ovaj mehanizam funkcioniše samo u jednom smeru – ako odluka bude doneta, biće sproveden, bez obzira na cenu za Ruse. Ali ako se ispostavi da cena ne može da se priušti, onda nema potrebe da ih upozoravamo.
Setite se ne jeseni, već proleća 2022. Kada su ruske trupe bile na periferiji Kijeva – i na desnoj i na levoj obali. To je bio trenutak kada su okupatori bili najbliži ukrajinskoj prestonici. Naravno, ni zarobljavanje Kijeva ne bi ozbiljno promenilo ništa u aktuelnom ratu – ali ne govorimo o objektivnoj stvarnosti, već o ruskom pogledu na njega. Bilo je važno za Kremlj da zauzme Kijev. Ali nisu. I uopšte, pobegli su iz Kijeva, Žitomyra, Černihiva i Sumy regiona. Zaљto? Da, jer nisu imali resurse da nastave neprijateljstva. Na isti način su pobegli iz Kersona, gde je poraz bio očigledan. Poraz nije u smislu uništavanja trupa – već u smislu gubitka teritorije. Zato su okupacione jedinice povučene – ne zbog izmišljene brige generala Surovikina za vojnike (kada je u ruskoj vojsci bilo da su generali zabrinuti za sudbinu privatnika), već zato što je bilo nemoguće držati tu teritoriju.
Dakle, Rusi se predaju samo kada nemaju resurse za borbu. Ovo je navodno očigledan postulat, ali neće biti suvišan da se ponovi. A evo i zašto. Jesenas se tema formata pristupanja Ukrajine NATO-u konačno pojavila u javnom prostoru na Zapadu. Navodno, Ukrajina se pridružuje u potpunosti, ali bezbednosne garancije iz člana 5 Severnoatlantskog sporazuma primenjivaće se samo na teritoriji koju kontroliše ukrajinska vlada.
I to postavlja pitanje. Da li će ovo upozorenje zaustaviti Rusiju, ili će onemogućiti napad, čak i ako ne raketama, već bespilotnim letelicama – koje sada aktivno koriste okupatori – na mirne ukrajinske gradove? Ili će Rusi prestati u ovom slučaju samo kada im je poraz očigledan?
Niko ne zna odgovor na ovo pitanje. Jer, ovo je, u stvari, odgovor na pitanje „koliko je rusko strateško nuklearno oružje spremno za makar ekvivalentan odgovor?“ A možda ni sam ruski generalštab to ne zna. Na kraju svega, s obzirom na to kako su se pripremali za invaziju punih razmera, s obzirom na katastrofalni (za okupatore) neuspeh blickriga i ne samo njega, pojavljuju se sumnje u adekvatnu procenu objektivne stvarnosti od strane ruskog vojnog i političkog rukovodstva.
A ostaje pitanje da li su pristalice tako „skraćenog“ pristupanja Ukrajine NATO-u u pravu kada tvrde da će posle ove odluke (ili bar obezbeđivanja „švedsko-finskih“ bezbednosnih garancija Ukrajini pre ulaska u Alijansu), svaki rat na teritorijama koje kontroliše ukrajinska vlada prestati. I raketu i bespilotnu letelicu.
Međutim, još uvek postoji verzija, iako je na ivici sa teorijom zavere da se zato upravo pojavila tema bezbednosnih garancija za miran deo Ukrajine, s obzirom da Zapad ima informacije o stanju raketnog programa te agresorne zemlje i da razume da Rusija jednostavno nema šta da puca na Ukrajinu. Stoga, donekle, te bezbednosne garancije čak igraju u ruke Kremlja – neće biti potrebe da se objašnjava zašto Ukrajinci sede u toplini i sa svetlošću, a ne kao prošle godine. Ipak, jasno je: „Da li želite nuklearni rat sa celim NATO-om?“
Drugi novembar punog rata se bliži kraju. Novembar, koji nam pokazuje glavnu Ahilovu petu okupatora – nedostatak resursa i mogućnosti. I to je ono što bi na kraju trebalo da dovede do konačnog poraza Kremlja u Ukrajini. A kako će tačno biti uokviren ruskim kmetovima – kao „gest dobre volje“, „vratićemo se“ ili „Putin je spasao svet od nuklearne apokalipse“ – to više ne bi trebalo da nas brine.
