Potpuna invazija na Ukrajinu od strane trupa Ruske Federacije bila je praćena zločinima njihovih vojnika. „Vanka“, razmažena od strane „ruskog sveta“, u potpunosti je pokazala svoju „misterioznu dušu“, gde nema sažaljenja za nenaoružane muškarce, starije osobe, bespomoćne žene i decu.
Sa inspiracijom i strašću Rusi uništavaju i umetničke objekte i kulturne spomenike. Dramsko pozorište u Marijupolju, Muzej Hrjorij Skovoroda u regionu Karkiva, napada na centar Odese, uništavanje zgrada međuratnog perioda u Lvivu. Sa ništa manje žarom, opustošili su drevne spomenike u Alepu. Navodno, nosioci samo „velike“ kulture mogu tako nemilosrdno da unište neprocenjivo i jedinstveno. Sve što se ne uklapa u kovčeg-pravougaonu sliku njihovog sveta.
Đavolji zavetnici i dogovor sa savešću
Današnji Rusi nisu samo nastavak jučerašnjeg. Oni su, njihovi zločini, bili mogući kombinacijom mnogo faktora. Jedna od njih je „nezavisna“ pozicija individualnih „intelektualaca“ koji rade u demokratskim zemljama i znaju sve o tome kako svet funkcioniše. Oni su uspešni preduzetnici i etablirani istraživači. Naročito su „rusi“ raznih vrsta, među kojima će uvek biti „svetle“ glave, uvereni da Rusija nije imala izbora, Putin nije kriv, i nije sve tako jednostavno.
„Principi“, „pozicija“ i „istraživačka“ optika ne dozvoljavaju tim „naučnicima“ da vide bilo šta izvan nosa. Oni takođe ne primećuju zločine Rusa u Siriji i Ukrajini. Iako su zločini i teror ono što najelokventnije svedoči o Ruskoj Federaciji. Njeni političari, otrovani imperijalizmom, cinični biznismeni-kompromitatori, pisci-propagandisti, itd. Naročito o otelotvorenim „običnim“ Rusom sa televizorom u glavi, koga je tako lako obući u vojnu uniformu i poslati da ubije. Svi oni imaju više zajedničkog sa terorom nego sa kulturom, čak i onim „velikim“.
Postoji velika razlika između priča Rusa o sebi i onoga što zaista jesu. Civilizovani svet je to dugo odbijao da primeti. Uvek su postojali i centri uticaja koje finansira Moskva, a koji su stvorili mit o moćnoj i jedinstvenoj Rusiji – nepobedivoj i nezamenljivoj. Stoga je misija Ukrajine da informiše svet o pravoj prirodi Rusije. Mi već radimo na tome, ali ovaj proces treba da bude sistematičan i organizovan.
Uvid i svest
Lako je diviti se Rusiji i pričati o njenoj „veličini“ ako se ne bavite njome, ako tamo ne živite. Međusobno upoznamo se možemo postati neočekivano bolni, čak i toksični. Iz nekog razloga, svi ti sigali i depardje nisu ostali u ovom svetu „pravde i dobrote“, iako je njihova povorka kroz močvare bila tako pažljivo obložena ruskim dolarima. Svako od njih, kao i migrantski radnici iz sveta fudbala, neizbežno se oprostio od „neoprane“ Rusije, „zemlje robova, zemlje gospodara“, a potom se vratio na „raspadnuti“ Zapad.
Priča o galicijskoj ekleksijatnoj i društveno-političkoj ličnosti, piscu i izdavaču Ivanu Naumoviču takođe je indikativna. Bio je Uniate, a onda pravoslavni sveštenik, imao je mnogo pristalica, rusofil. Naumovych je odvukao „ruski svet“ u austrijsku Galiciju i, očigledno, nije bio averziozan za uvlačenje Galicije u Rusku imperiju. Pisao je o „braći“, jezičkoj, književnoj i „narodnoj“ zajednici naroda „Mali Rus“ i „Veliki Rus“. Među Naumovičevim protivnicima je i Ivan Franko. Istovremeno, ovaj drugi je prepoznao doprinos bivšeg „krugu duhovnog buđenja našeg naroda“.
Ivan Naumovych je dvosmislena, ali i izuzetna osoba. Sa potencijalom, sa sopstvenom vizijom. Nije ceo svoj život proveo u Galiciji. Sredinom osamdesetih prvi put je posetio Rusku imperiju, živeo neko vreme u Kijevu, i konačno emigrirao i umro na teritoriji modernog krasnodara. Naumovičev boravak u Rusiji impresioniran. Evo citata iz njegovog pisma umetniku i piscu Kornylu Ustyanovychu: „Jadna Rusija! Svom svojom snagom, teško ga je nazvati velikim. To nije rusko i Bog zna šta je to.“ Pismo je poslato nekoliko godina pre Naumovičove smrti.
Tužni „dečaci u gaćicama“ i Putinov „Tovar 200“
Ukrajinci su svojim očima videli pravo lice i suštinu Rusije. Ne sliku repliciranu propagandom, prikrivenim i prikrivenim agentima, a ne „veličinom“ koju su sebi pripisali. Videli smo Rusiju takvu kako jeste, sve one „razapete dečake u gaćicama“ koji su došli da ubiju Ukrajince. Šefovi Puškina, Čehova, Dostojevskog, Lermontova itd. Ovo je realnost koju je civilizovana osoba teško razumeti. Ne samo realnost, koja, kao i Rusija, „nije shvaćena od strane uma“, već fantazmagorična realnost – Rusija, koja nije baš realnost. „Tovar 200“ je kao Balabanov, gde gubite razumevanje za granicu izmeрu stvarnog i apsurdnog. Rusi, s druge strane, žive u ovome sve vreme. Zemlja „Teret 200“. Nevolje, oprihine, stotine godina ropstva… Definitivno se ne radi o „velikoj kulturi“.
Stoga, ne treba gledati kroz „Rat i mir“Na primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, Sjedinjenih Država Oni nisu u ovom poslu i oni to ne znaju. Većina njih nije pročitala „Džordž Orvel“ iz 1984. Uprkos tome, Englez je prikladno opisao trendove svojstvene modernoj Rusiji. Samo fraza „Rat je mir“ vredi nešto. Rusi konstantno stvaraju efekat boravaka u akvarijumu. Navodno, ceo svet im preti, a svi njihovi porazi su predstavljeni kao pobede. Mnogo je primera zamene stvarnosti i postojanja apsurda u paralelnoj stvarnosti u Rusiji. Zbog toga simpozijum možete da simpozijumujete na konferencijama, govorite o „veličini“ Rusije negde u kafićima u Beču ili Berlinu, ali to nema nikakve veze sa modernom Rusijom. „Misteriozna“ ruska „duša“ sada juriša na Bakhmut i Avdiivku, sejući smrt.
To je 150 miliona za koje je Zemlja primorana da se rotira, za koje su čovečanstvo i normalne vrednosti udaljeni i neshvatljivi. Pogođeni virusom mizantropije i imperijalizma, oni vide pretnju u sporednom pogledu svog suseda, ali ne smatraju da je tragedija za njihovog vojnika da puca u dete. Rusi donose ove vrednosti svetu, apelujući na njihovu „veličinu“. Puškin je takođe uskratio pravo na samoopredeljenje Poljacima. Ovo je važna komponenta za razumevanje njegove lične „veličine“, „progresivnog“ imperijalizma i, uopšte, ruskog hibridnog sveta izgrađenog na lažima.
Ostavljajući ovu raskrsnicu za sobom
Odnosi između Ukrajine i Rusije su složena struktura. Ta činjenica i stanje stvari određuju se dužinom državne granice. Ako u istorijskoj perspektivi, onda i po suživota nas u istoj geografskoj, prostornoj i nekada političkoj sili. Sada je nemoguće razmišljati o Rusiji van rata koji je donela. Međutim, pre jedne decenije, učesnici mnogih procesa u Ukrajini bili su vođeni događajima koji su se odigrali u Moskvi.
Iako nemamo nikakve garancije, voleo bih da se nadam da će se u budućnosti naši putevi sa Rusijom potpuno razići. Primer Gruzije, koja nije uspela, pokazuje da nije sve tako jednostavno. Ova zemlja, koju je Ruska Federacija napala 2008. godine, sve više klizi u tamu „ruskog sveta“. Situacione beneficije vode Gruzijce putem Jermenije, Belorusije… Jesmo li imuni na ovo? Nema garancija. Originalni razvoj zahteva volju, hrabrost i proračun, strategiju. Иesto i samopoћrtvovanje. Moћemo da ponovimo sebi da smo spremni. Međutim, niko ne zna kakva iskušenja predstoje, kakva će biti naša dela i misli, gde će se svet kretati.
Sada nemamo iluzija o Rusiji, ali je neophodno postići slično razumevanje na nivou svetske zajednice, raditi na ovoj ideji. Da bi razotkrili svoje mitove koji nisu kompatibilni sa zdravom logikom, izmišljotine o „velikoj“ kulturi, majske „pobede“ u ratu koji je trajao do septembra. Najvažnije je braniti istinu o ratnim zločinima Putinovog režima: tražiti njihovu istragu i kažnjavanje odgovornih. Potreban je sistematičan i organizovan rad da bi se svet informisao o suštini Rusije i njenih zločina. To bi trebalo da bude jedna od zaštitnih mera koje nam neće dozvoliti da u budućnosti sledimo gruzijske, jermenske i beloruske puteve. Umesto toga, oni će vam pomoći da konačno napustite raskrsnicu neizvesnosti i krenete napred ka sebi.
