Vest poslednjih dana ne pogoduje optimističnom raspoloženju. Kontraofanziva, na kojoj je prikačeno toliko nada, konačno je zastala u selu Robotyne. Vrhovni komandant Valerij Zalužnji u članku za novine Ekonomista opisuje situaciju kao „ćorsokak“. Naloga Vreme mada na naslovnoj strani štampa portret Volodymyra Zelenskog, ali na samom dnu, sa zadnje strane, a članak o njemu je solidan trenos. U Predstavničkom domu američkog Kongresa izabran je Trampista za predsednika skupštine, kongresmeni odlažu vojnu pomoć Ukrajini. Sveža sociologija iz SAD nas plaši izgledima za pobedu Donalda Trampa. U Evropi postoji opasnost da proruske snage pobede na parlamentarnim izborima. Slovačka je postala prva lasta u ovom trendu…
I protiv te informacione pozadine se govori o ekspeditivnosti (ponekad čak i neophodnosti) pregovora između Rusije i Ukrajine u zapadnim medijima i na raznim diskusionim platformama. Naša publikacija je već citirala mudre reči nemačkog politikologa, specijaliste za ruske poslove Andreasa Umlanda u vezi sa eventualnim ukrajinsko-ruskim pregovorima, podsetimo ih se još jednom, neće biti suvišno:
„U slučaju hipotetičkih pregovora, dve zemlje ne samo da bi trebalo da razgovaraju o brojnim političkim pitanjima jedna sa drugom, nego i da reše fundamentalni pravni spor. I ne samo to, već Rusija skoro deceniju krši međunarodno pravo na način koji je ranije bio nezamisliv. Aneksije Moskve takođe su fundamentalno izmenile ruski domaći zakon. Na primer, ukrajinski i ruski ustav jasno definišu iste teritorije u istočnoj i južnoj Ukrajini, uključujući Krim. Vladimira Putina i Volodimera Zelenskog, kao predsednike svojih država, njihovi narodi takođe smatraju „garantima“ svojih ustava i dužni su da ih sprovedu. Čak i ako bi jedna ili obe zemlje želele da naprave neku vrstu teritorijalnog kompromisa, osnovni zakoni njihove dve države izričito im zabranjuju da to urade. To znači da jedan ili oba ustava moraju da se izmene pre bilo kakvih suštinskih mirovnih pregovora. Međutim, to će zahtevati značajnu većinu glasova u relevantnom parlamentu. To je u najmanju ruku teško u slučaju Putinove Rusije i nerealno u slučaju Ukrajine“.
Stoga pregovori priori padaju u pravni zastoj. Štaviše, teritorijalno pitanje je jedinstveno za Rusiju u kontekstu da su stanovnici najveće zemlje na svetu takođe najpo pohlepniji za stranom zemljom. A oni su čak spremni da se raspravljaju sa samim Putinom na osnovu toga, ako želi da vrati okupirane teritorije zarad potpisivanja mirovnog sporazuma. O tome je dokazana najnovija ruska sociologija. Savetujem svima da pročitaju rezultate istraživanja javnog mnjenja koje je krajem oktobra sproveo navodno relativno nezavisni Levada centar. Tamo možemo da nađemo gotovo jasan odgovor na epohalno pitanje „Da li Rusi žele rat?“ Mnogi ruski liberali, komentarišući ovu sociologiju, tvrde da su rezultati dokaz jasne želje za mirom od strane Rusa. Stvarno? Pogledajmo brojeve.
Prvo, ruske vojne akcije u Ukrajini podržavaju jasna „ustavna većina“ Rusa – 76 odsto. Pa, neko moћe da nakaћe da su to ljudi koji su smatrani odgovornim pod velikim politiиkim pritiskom, da moћete da idete u zatvor zbog antiratne izjave, i tako dalje. Moћda da, moћda ne. Ali hajdemo dalje da vidimo šta su Rusi rekli na pitanje: „Da li mislite da sada treba da nastavimo neprijateljstva ili da počnemo mirovne pregovore?“ 56 odsto bira opcije sa mirovnim pregovorima. „Ura! Ruski liberali viču: „Naš narod je za mir!“ Jesi li ozbiljan? Više od trećine ispitanika (37 odsto) podržava vođenje rata, ne želi nikakve pregovore. A šta znači pregovaranje? Ko moћe da im da dozvolu? Naravno, samo Putin. To jest, čak i ako ruski lider počne pregovore, ili bar da svetlo za njih, 37 odsto Rusa će se i dalje protiviti miru, za rat. A ovde strah od režima ne može biti izgovor. Naprotiv, ovih 37 odsto je toliko „smešno“ da su spremni da idu čak i protiv vlade, ako se samo rat nastavi.
Pa branioci miroljubivosti Rusa mogu da odgovore da 37% nije toliko, velika većina je za mir. Pa, moglo bi se prihvatiti takva izjava, da nije bilo još jedne interesantne tačke istraživanja. Ova tačka se može nazvati „yakbitological“. Dakle, pitanje je: „Kada biste imali priliku da se vratite kroz vreme i otkažete ili podržite početak vojne operacije u Ukrajini, da li biste…“. I, verovatno, velika većina je rekla: „Ali, naravno, ja bih otkazao celu ovu vojnu avanturu“? Da, sada. Ispostavilo se da je rezultat bio skoro paritet, ali i dalje sa prednošću pristalica rata. 43 odsto bi definitivno ili bolje rečeno podržalo „specijalnu vojnu operaciju“, 41 odsto bi definitivno ili bolje rečeno otkazalo početak operacije. Čak i hipotetički, većina Rusa jeRat je počeo 24. februara 2022. godine.
Imate li dovoljno dokaza? Ali to nije sve. Najinteresantnija stvar došla je do pojašnjenja pitanja o mogućim rusko-ukrajinskim pregovorima. Centar Levada zatražio je odgovor na sledeće pitanje: „Ako bi predsednik Putin ove nedelje odlučio da okonča vojni sukob sa Ukrajinom i vrati aneksirane teritorije Ukrajine, da li biste podržali ili ne ovu odluku?“ To jest, nije neko drugi u redu, već Putin koji vraća ukrajinske zakonite teritorije, kao što je zahtevala Generalna skupština UN i velika većina zemalja sveta. Na kraju, kao što je predviđeno međunarodnim sporazumima, uključujući ukrajinsko-ruske sporazume koje su ranije potpisali Kijev i Moskva. I ono što vidimo: 57 odsto ruskih građana bi se usprotivilo takvim postupcima svog lidera, samo 34 odsto bi ga podržalo. Tako skoro 60 odsto Rusa ne bi podržalo samog Putina ako odluči da vrati ilegalno zaplenjenu zemlju Ukrajini. A vi kažete: Rusi se plaše Putina. Ispostavilo se da se mnogo više plaše gubitka teritorija. Ispostavilo se da ruski rat agresije na Ukrajinu nije „Putinov rat“, to je „narodni“, „sveti“, „patriotski“ rat.
U tom kontekstu, prikladno je opozvati anketu koju je pre godinu dana sproveo nezavisni ruski informativni portal Meduza držan među svojim čitaocima. Čitaoci koji se uglavnom protive Putinovoj politici, ili su bar skeptični prema Kremlju. Publikacija je upitana o odnosu prema rusko-ukrajinskom ratu. Odgovori „liberalne javnosti“ su jednostavno bili zapanjeni. Evo nekih tipičnih odgovora:
„Ne podržavam rat. Ali, nažalost, sada je moja domovina (Rusija) suočena sa pitanjem postojanja. Ne ћelim dezintegraciju ili uniљtenje moje zemlje. Imam pitanje za podstrekače specijalne vojne operacije. Međutim, prvo treba rešiti egzistencijalno pitanje.“
„Samo izgubljeni rat može biti gori od rata. Bila je suluda greška početi ga, ali sada moramo da ga osvojimo, inače nas čeka tuga poraženih. Ne podržavam Putina, proklet bio.“.
„Ne podržavam rat, ali ne želim da Rusija izgubi. U ovom slučaju, biće gore za sve, a svet na koji smo navikli će sada sigurno pasti i doći će još veća tama. Rat je pogrešan, ali gubitak je neprihvatljiv.“
„Rat se završava kada jedna od stranaka pobedi. Poraz Rusije značio bi nacionalno poniženje, koje se ne može dozvoliti. Dakle, moramo da pobedimo – nema izbora.“
Pa, razjasnili smo pitanje želje Rusa za mirom, i nastavljamo dalje. Više puta sam čuo od nekih zapadnih eksperata, koji su bili svesni složenosti rešavanja teritorijalnog pitanja, sledećeg predloga: da se ovo pitanje za sada izbaci iz pregovora. „Interesantan“ predlog, kako kažu diplomate. Složite se da stvari stavite u red u sobi gde je slon, ali istovremeno ne pominjite slona. Pretvaram se da mogu da se nosim i sa slonom.
Već znamo da ovaj predlog ne samo da nije funkcionalan, već potpuno apsurdan, iz iskustva prvog i drugog Minskog sporazuma, razgovora u normandijskog formatu, sastanaka u Parizu itd. Zapadnim tink-tenkovima je odavno trebalo da bude jasno da Rusija koristi bilo kakvu pauzu u neprijateljstvima kako bi se pripremila za buduću invaziju. Koristi svako ugriženo parče zemlje kao buduću odskočnu dasku za ofanzivu. Zato je neophodno napustiti pomirljivo razmišljanje prema Rusiji jednom za svagda. I napisaću u svom sledećem tekstu kako koalicija protiv Putina treba da razmišlja i deluje kako bi rešila problem ruske agresije jednom za svagda, kako bi utolila agresivne apetite Kremlja.
