Šef frakcije Sluga naroda u Verkhovni Rada, Davyd Arakhamia, uspeo je da osvoji svojih 15 minuta slave prošle nedelje. Svetske novinske agencije, radio stanice i publikacije citirale su njegove izjave date tokom Intervju Natalija Moseychuk. Citiraćemo ga sada, jer su izjave zanimljive i čudne u isto vreme, a možda i zato što su zanimljive jer su čudne.
Tako je U ovom intervjuu Arakhamija zapanjila sve vestima da je krvavi rusko-ukrajinski rat mogao da se završi gotovo bez početka, još u martu 2022. godine. I šta je Ukrajina imala da uradi za ovo? Zapravo, besmislica je odbijati ulazak u NATO, na šta, blago rečeno, nismo žurili da budemo primljeni.
To je ako je verovati rečima Arakhamije, koja je Moseyčuku rekla za tok ukrajinsko-ruskih pregovora, koji su počeli u februaru 2022. u Belorusiji, a nastavljeni u Istanbulu u martu. A kako da mu ne verujete, jer je predvodio ukrajinsku pregovaračku delegaciju u ime predsednika Ukrajine Volodimera Zelenskog.
Evo direktnog citata iz Arakhamijinog odgovora na pitanje intervjuera o cilju ruske delegacije na razgovorima:
„Cilj ruske delegacije, po mom mišljenju… Zaista, nadali su se skoro do poslednjeg da će izvršiti pritisak na nas da potpišemo takav sporazum, kako bismo uzmuli neutralnost. To je bila najveжa stvar za njih. Bili su spremni da okončaju rat ako bismo uzeli – kao što je to nekada uradila Finska – neutralnost i obavezali se da nećemo ući u NATO.
„Samo jedan poen?“
– Pa, u stvari, to je bila ključna tačka. Sve ostalo su kozmetičke, političke kondicije.“
Ispostavilo se da je sve bilo jednostavno, piše Arakhamia. Da ispunimo jednu jedinu tačku – da se ne pridružimo Severnoatlantskoj alijansi, na koju smo još uvek na sve četiri, a onda još duže.
Sećate li se kako su u martu 2022. provladini govornici iznenada počeli aktivno da diskredituju ideju o ulasku u NATO? Tvrdili su da im se ne žuri da nas prihvate tamo, a nama to nije trebalo, mi sami – vau. Ako sada pobedimo Rusiju, NATO će to tražiti. I nepouzdan je, teško da je spreman da zaštiti bilo koga, uprkos postojanju člana 5 Saveza.
Ukratko, lako možete napustiti ovu ideju. Iako je donedavno retorika provladinog tabora bila sasvim suprotna. Sećate se kako su žestoko kritikovali ideju nekih opozicionih političara da ostvare strateško partnerstvo sa Sjedinjenim Državama izvan NATO-a? Bilo je vapaja da na taj način neko želi da nas odvrati od glavnog cilja – punopravnog članstva u Savezu. Mada, zapravo, jedan se uopšte nije mešao u drugo.
Zbog toga se Kabinet predsednika u svakom slučaju pripremao za mogućnost odustajanja od izgleda za članstvo. U najmanju ruku, on je ispitao javni teren za takav korak. Na kraju sve, zašto da ne? Mnogi Ukrajinci bi bili spremni da to prihvate, jer je rat mnogo gora alternativa.
Ali, da li je to zaista bila glavna poenta, a sve ostalo su drangulije, „kozmetičke, političke sezone“, kako je Arakhamija uveravala? Da li je zaboravio neљto za godinu i po dana? Možemo da ga podsetimo na druge želje Rusa. Na primer, priznavanje „DPR“ i „LPR“ kao nezavisnih republika unutar granica regiona Donetsk i Luhansk i povlačenje ukrajinskih trupa sa njihove teritorije. To je da je Ukrajina morala da pristane na gubitak ne samo onih neprimećenizovanih republika, već i da se odrekne mnogo većih teritorija koje još nisu ni bile okupirane. Isti taj Marijupolj, koji se u vreme pregovora herojski branio, kao i Kramatorsk, Sloviansk, Bakhmut itd.
Idemo dalje sa ruskim zahtevima. Ukrajina bi, prema njihovim rečima, trebalo da prizna Krim kao temu Ruske Federacije. I da li misliљ da je to to? Nikako. Ukrajina bi takođe trebalo da prizna regione Zaporizhia i Kerson kao nove provincije Ruske Federacije i povuče ukrajinske trupe sa svojih teritorija.
E to je to – sa teritorijalnim pretenzijama (bar artikulisanim u pregovorima). Rusi su se „ljubazno“ složili da vrate okupirane teritorije regiona Kijev, Černihiv i Sumi (uzgred, to nije sasvim jasno sa regionom Karkiva). Međutim, naši herojski branioci su ponovo uhvatili te teritorije bez ruskog pristanka.
Međutim, Rusi se nisu ograničili na teritorijalne zahteve. Već smo rekli za NATO, idemo dalje. Jesi li zaboravio na „demilitarizaciju“? Šta je tačno značilo: smanjiti sastav Oružanih snaga Ukrajine sa 250.000 na 83.500 ljudi. Niљta, zar ne? Da bi onda zaplenili Ukrajinu sa malo krvi.
I takođe „denazifikacija“, koja je, po rečima ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, pružila „široka prava ruskog jezika u Ukrajini“ i „zaustavila progon UOC-MP u Ukrajini“.
Ne postoji ništa lepše od „kozmetike“ koja zapravo podseća na kapitulaciju. U odnosu na tu pozadinu, sam zahtev za napuštanjem NATO-a izgleda kao sitnica. Da te podsetim da ukrajina već ima Jednom je odustala od takvog strateškog cilja – tokom predsedavanja Viktora Janukoviča. A posle Euromaidana, bilo je lako ponoviti sve to i čak uvesti želju za članstvom u Savezu u tekst Ustava.
Međutim, Arakhamijina „čuda“ se tu nisu završila. On se u jednom intervjuu neočekivano umešao u slučaj bivšeg britanskog premijera Borisa Džonsona. I ne samo da je otplovio, već ga je učinio skoro glavnim krivcem za prekid mirovnog plana.
„Štaviše, kada smo se vratili iz Istanbula, Boris Džonson je došao u Kijev i rekao da nećemo potpisati ništa sa njima uopšte – i hajde da se samo borimo“, rekao je Arakhamija.
Malo je verovatno da je šef frakcije Sluga naroda, dajući intervju, nameravao da naudi svom pokrovitelju Volodymyru Zelenskom. Ali upravo se to desilo. Zapadni posmatrači već počinju da sisaju tu temu, ukazujući da je Ukrajina mogla da zaustavi krvoproliće u prvom mesecu rata, ali je njeno rukovodstvo, zbog neshvatljivih ambicija, odustalo od mirovnog procesa.
Štaviše, uvođenjem Borisa Džonsona u diskurs, čini se da je Arakhamija potvrdila tezu o nedostatku nezavisnosti ukrajinske vlade, o slavnom „spoljnom upravljanju. Mada, zapravo, teza o Džonsonu se vrlo lako opovrgne. Potrebno je samo zapamtiti da je tadašnji britanski premijer stigao u Kijev (gde mu je predstavljen keramički petao Vasilkiva) tek 9. aprila. U to vreme, pre svega, pregovori (to je, njihova sledeća runda) su već završeni. Drugo, masovne grobnice lokalnih stanovnika koje su mučili ruski vojnici otkrivene su u dekupaženom Buhi. Ne samo Ukrajina, ceo svet je bio užasnut ovim snimkom. I jasno je da ne bi bilo priče o bilo kakvim pregovorima sa takvim čudovištem. Štaviše, Ukrajina nema ni moralno ni političko pravo da dobrovoljno, bez borbe, bar centimetar svoje teritorije prepusti okupatoru.
