Predsednički i parlamentarni izbori 2019. značajno su uzdrmali politički pejzaž Ukrajine. To nije bila revolucija, jer su mnoge stare i odvratne ličnosti našle put do visokih pozicija ili zamenika mandata. I osećaju se više nego prijatno u kabinetu predsednika ili Verkhovne Rade.
Najveći šok na nedavnim nacionalnim izborima bio je za one koji su poraženi – Petro Porošenka i njegovu stranku Evropska solidarnost. Prvo, potpuni poraz u drugom krugu predsedničkih izbora, a nekoliko meseci kasnije sluga stranke Narod osvojio je mono-većinu, takav udarac nije lako izdržati politički i psihički.
Možemo da nabrojamo razloge koji su doveli do takvih rezultata pre četiri godine. Neki su objektivni, dok su drugi subjektivni do krajnosti. Može se žaliti na „pogrešno“ društvo, sumnjive novinarske istrage, manipulacije ili otvorene laži kanala 1+1 o prethodnom predsedniku. Ništa od ovoga neće biti bez razloga i osnova.
Ne može se poreći problemi sa nivoom političke kulture prosečnog ukrajinskog birača, nema manje praznina u poznavanju ekonomskih, istorijskih i, konačno, u želji da se duboko zaroni u suštinu određenih problema. Zato što se jednostavni odgovori na složena pitanja i dalje drže u bezuslovnom i nesuđenom poštovanju. I teško je zamisliti šta bi trebalo da se desi ako sledeći izbori (čak i kada jesu) ponovo ne postanu trijumf populizma. Jer izgleda da ni invazija punih razmera nije postala vakcina za mnoge protiv verovanja u najneverovatnije basne i nedostatak kritičkog razmišljanja.
Međutim, poraz poput onog koji zadivljuje sadašnju vodeću opozicionu silu trebalo bi, pre svega, da podstakne zaključke, reviziju sopstvenih ideja i praksi, duboko unutrašnje promišljanje i potragu za uzrocima takve katastrofe unutar sebe. A onda, vešto naglašavajući brojne gluposti i pogrešne procene aktuelne vlasti, nude bolje alternative društvu. Kao što opozicija treba da uradi.
Iako su predsednik Zelenski, njegovi saradnici, i sluga narodnih poslanika dali i nastavljaju da daju mnogo razloga za opravdane kritike, iako su napravili mnogo grešaka, uključujući i najveće od njih – neozbiljan odnos prema upozorenjima zapadnih saveznika o pripremi potpune invazije na Rusiju – sve to nema pozitivan efekat ni na petro Porošenka ni na stranku koju vodi.
Predstavnici opozicije ponekad daju razumne konstruktivne kritike, ređe konstruktivne predloge. Nakon 24. februara 2022. godine, sam Petro Porošenko izbegava javne kritike Zelenskog i naglašava potrebu jedinstva pred našim zajedničkim neprijateljem na sve moguće načine. Mnogi poslanici raznih nivoa iz „Evropske solidarnosti“ bore se na frontu – a ima ih mnogo više od predstavnika istog „Sluge naroda“. U иemu je problem?
Šteta za opoziciju i dalje se radi taktikom izabranom tokom predsedničke kampanje 2019. godine – „ko god nije sa nama je protiv nas“, „ko god nije za Porošenka je za Putina“. Gledajući program (ili bolje rečeno nedostatak toga) tadašnjeg kandidata Zelenskog, njegovu nesposobnost da jasno formuliše bilo šta drugo osim populističkih slogana, rečenicu o „traženju mira u Putinovim očima“ i slično, zaista je bilo lako razmišljati na ovaj način za većinu onih koji su pobedu Zelenskog videli kao najgori scenario.
Takav izuzetno crno-beli pristup i dalje se može razumeti usred izborne groznice, iako se nije opravdao. Međutim, za mnoge u današnjoj opoziciji, a naročito među širim krugom njenih simpatizera, dvostruki kolaps 2019. godine bila je trauma čiji se fantomski bolovi i dalje osećaju kao juče. Zato nije moguće rešiti se ove veštački jasne podele na „nas“ i „neprijatelje“.
Među Evropskom solidarnošću i njenim pristalicama nema znakova rada na greškama, nema ni nagoveštaja pravog preispitivanja taktike i strategije. Mada u stranci ima ljudi koji to mogu da urade. Međutim, obično se sve svodi na poruku „Bili smo u pravu od samog početka, od 2019. godine“. Sa takvim samopouzdanjem i istovremeno potpuno nekritičnom pozicijom, okruženje Petro Porošenka tera sebe u malu rezervu lojalnih pristalica koje će već glasati za Evropsku solidarnost ili njenog lidera.
Umesto toga, ovakav pristup otuđuje od opozicije mnogo veću kohortu onih koji ne podržavaju aktuelnu vlast, ali je ne vide kao otelotvorenje svih ukrajinskih obolelih. Gde tražiti političku podršku za one koji vide greške Zelenskog, ali nisu spremni da razmotre sve što je uradio apsolutno negativno? Na kraju svemu, neutralan, da ne pominjem pozitivan, komentar o aktuelnoj vlasti dovoljan je pristalicama Evropske solidarnosti na društvenim mrežama da autora o žigošu kao „zelebob“ ili nešto slično Joљ.
Nećeš moći sve da pripišeš botovima. Jer, ne od njih, već od stvarnih ljudi iz ove sredine, više puta smo čuli reči da su sami Ukrajinci krivi za svoje nevolje, posebno u ratu punih razmera, jer su izabrali pogrešnog predsednika. Kakav god bio odnos prema Zelenskom, reći to je apsurdno i prezrivo za njegove sugrađane. Jer u ovom ratu postoji samo jedan krivac – Vladimir Putin. I bez obzira na to koliko grešaka pravi aktuelna vlast (i prethodna i prethodna), bez obzira koliko je nesavršeno ukrajinsko društvo ili država, to ništa ne menja.
Može se razumeti razočaranje Porošenkovih pristalica odlukama većine Ukrajinaca u 2019. Ali ako, umesto da analiziramo njegove uzroke, jednostavno sipamo splačine na sve disidente – čak i potencijalne saveznike – i verujemo u sopstvenu priori moralnu superiornost i ispravnost, onda ovo političko okruženje nikada neće ni tvrditi da se vraća u koridore vlasti. Jer takvo ponašanje, takvo mešanje sa močvarom svakoga ko ne želi da igra veštačku igru sa crno-belim svetom, samo će dovesti do dublje samo-sahranjivanja u sopstvenom udobnom, ali spolja veoma toksičnom „mehuru“.
To je glavni razlog, ali ne i jedini. Mnogi ljudi, razočarani (ili nikada fascinirani) Zelenskim, jedva čekaju da vide kvalitetnu alternativu za njega. Politička snaga i političari koji nude specifične ideje i oslanjaju se na jasnu osnovu pogleda na svet. A ne kao „Sluga naroda“, koji je, prema rečima njenih lidera, danas libertarijanska partija (ovde se jedan Hetmantsev smejao), a sutra je to socijalistička partija ili nešto treće.
Da li Porošenkova stranka nudi takvu ideološku osnovu? Da i ne. Ako pogledate njegov program ili javni položaj pojedinih predstavnika, možete pronaći elemente konzervativnog stava. Isticanje značaja nacionalnog identiteta i kulture, dostojanstva svakog građanina i njegove odgovornosti za sudbinu države, uloga lokalnih zajednica – sve su to veoma korektne ideje. U stranci ima ljudi koji ih iskreno oglašaju. Međutim, to obično nije primetno u praktičnim aktivnostima ni na nivou parlamenta ni u lokalnim odborima.
Upečatljiv primer neuspeha postojećih pristupa na lokalnom nivou bio je izbor gradonačelnika Lviva 2020. Imajući veliku šansu da pobedi, kandidat iz „Evropske solidarnosti“ Oleh Siniutka i njegova pratnja, umesto da istaknu brojne stvarne probleme grada, sproveli su predizbornu kampanju pod sloganima „ko god nije za Sinijutku i Porošenka je protiv Lviva i Ukrajine“. Naravno, agresivnim napadom na svakoga ko je skrenuo pažnju na zaostavčanost takve dihotomije na lokalnim izborima. Rezultat je bio poraz.
Ova priča povlači pitanje: da li je Evropska solidarnost stranka zasnovana na ideološkoj osnovi ili, tradicionalno po našoj realnosti, još jedan lični projekat određenog političara? Bez Zelenskog neće biti sluge naroda, bez Timošenka – nema Batkivščine. Može li evropska solidarnost da postoji bez Petro Porošenka? Pitanje je sve važnije s obzirom na visok lični anti-rejting petog predsednika – i nije važno da li je zaslužen ili ne. Takođe sužava izglede glavne opozicione snage u ukrajinskoj politici danas. Bilo bi zanimljivo videti nekog drugog na čelu opozicije, ali za sada je teško poverovati u takav scenario.
Sve dok Evropska solidarnost veštački otuđuje mnoge potencijalne pristalice, aktuelna vlast ne bi trebalo mnogo da brine o opoziciji, koja je sama po sebi zatvorena i otelotvorena u „pogrešnom“ društvu (kada je Porošenko pobedio 2014. godine, to je verovatno bilo neko drugo društvo). U takvoj situaciji nema potrebe da se konačno blokira Fejsbuk Merijana Bezuhla ili da predsednik parlamenta Ruslan Stefančuk primeti postojanje ne samo provladinih poslanika u parlamentu.
Samo će vreme pokazati šta će se dalje dešavati sa Petrom Porošenkom i partijom koju danas vodi. Deo društva raste u potražnji za konstruktivnom alternativom Zelenskom. Biće sve više takvih ljudi, a aktuelna opozicija će možda ipak pokušati da zadovolji ovaj zahtev, ako konačno prevladaju konstruktivni elementi u Evropskoj solidarnosti. I uprkos svemu, ima ih mnogo više nego u „Slugi naroda“. Ali ako se sve svodi na to da sve izvan svoje rezervacije nazivaju „pogrešnim“ Ukrajincima, onda će ljudi tražiti druge opcije. Tamo gde postoji potražnja, biće i ponude.
Ukrajina je, kao i svaka demokratska država, nesavršena, kao i njeno društvo. Ali nismo ni bolji ni gori od mnogih, nismo jedinstveni. Dovoljno je sagledati Trampovu popularnost u Sjedinjenim Državama, sve veću popularnost levičarskih ili desničarskih populista u Nemačkoj, poslednju predizbornu kampanju u Poljskoj ili rezultate izbora u Slovačkoj, i brojne druge primere da se shvati da u Ukrajini ne postoje problemi samo sa niskom političkom kulturom, dubokim političkim podelama i banalnim neznanjem. Ipak, iz nekog razloga, niko ne kaže da Poljaci, Slovaci, ili, naročito, Amerikanci, ne Da li su položili test državnosti ili da to ne zaslužuju? Kod nas se ova inferiorna teza iznova i iznova baca u informativni prostor.
Ukrajini su preko potrebne promene u njenoj političkoj kulturi. Ne menjaju se zarad promena, kao u 2019. godini, već, na primer, pojava stabilnih i dugotrajnih političkih stranaka koje će biti zasnovane na jasnim ideološkim principima, i neće biti večni vremenski kombiji u skladu sa kolebanjem raspoloženja širokih masa. Stranke će biti spremne da deluju i na vlasti i u opoziciji. I koji, u slučaju poraza, neće iskaliti kompleks „neprimećenog genija“, već će moći da radi na svojim greškama.
Da li će Evropska solidarnost biti takva stranka zavisi od mnogo faktora. U ovom trenutku, postoji snažan utisak da opozicija pokušava da pobedi Zelenskog i „sluge“ u sopstvenoj igri – populizam. I na tom polju Evropska solidarnost nema šanse protiv aktuelnog predsednika. 2019. je trebalo da nas nauči ovome, kao i mnogim drugim stvarima. Dok to nije uradio.
