Na početku ruskog rata punih razmera protiv Ukrajine, bilo je mnogo iluzija u svetu. Jedna od njih je nada za rusku revoluciju. Nije tajna da su čak i neki iskusni političari svetske klase priznali mogućnost masovnih protesta na teritoriji Ruske Federacije. Iznete su pretpostavke o tome koliko će Rusa morati da umre u Ukrajini da bi Rusi unutar svoje imperije počeli da razumeju i pobune se. Kako se ispostavilo, to je bilo samo traćenje intelektualnih resursa.
Verovanje da će Rusi masovno izći na ulice protiv Putina i rata koji je oslobodio bilo je posebno rasprostranjeno u prvim mesecima posle 24. februara. Ali bila je zasnovana na malo racionalnog žita i skoro da nije imala istorijske temelje. Sada Ukrajina i Zapad ubire plodove svojih zavodničkih, ali neosnovanih iluzija. I oni su primorani da na iћiљto prilagode strategiju s obzirom da se rat pretvorio u dugotrajni sukob. Posle 20 meseci rata, ruskom društvu ne pada na kraj sa zamerka. Naprotiv, još više se okupila oko diktatora Kremlja i entuzijastično podržava njegovu krvavu agresiju. Rusko javno mnjenje nije promenjeno velikim gubicima u ratu, niti sankcijama, niti nalogom za hapšenje Putina. Ali da li je to иudo? Ne ako dobro poznajete rusku istoriju.
Uspešna revolucija koja dovodi do rušenja diktature, autoritarnog režima i menja ravnotežu odnosa između vlade i naroda u pravcu proširenja prava civilnog društva nepoznata je pojava u ruskoj istoriji. Sa pojavom odvojene kneževine u 14. Da, Rusi su uvek voleli da se pretvaraju da su Evropljani. Pokušali su da iseku prozor Ka Evropi. Ali njihova država je mentalno ispostava Azije u Evropi. Odlučujući uticaj na formiranje ove formacije izvršile su despotske tradicije Mongolskog carstva i države koje su se pojavile na njegovim olupinama. Zapravo, moskovska kneževina se takođe može smatrati jednim od pravaca evolucije velikog mongolskog despotskog carstva.
Na teritoriji današnje Rusije bilo je nereda i pobuna, prevrata u palati i političkih atentata. Ali ne prave klasiиne revolucije. Jedini istorijski događaj koji se konvencionalno može nazvati revolucijom pada 1905-1907. Ali takođe ima i svoje specifičnosti. Glavni politički rivali ruske autokratije u to vreme – stranke koje su iskalile socijalističko-komunističku ideologiju – nisu imali za cilj da grade demokratiju po evropskom modelu. Menševici, boljševici, levi socijalisti-revolucionari želeli su da zbace cara kako bi uspostavili novu diktaturu proletarijata. Značajan deo revolucionarnih akcija 1905. godine odigrao se na teritoriji nacionalne periferije Ruske imperije: u Poljskoj, Ukrajini, Finskoj i na Kavkau. A njihovo poreklo je bio poraz Rusije u ratu sa Japanom. Posledice revolucije 1905–1907 su kontradiktorne. Uprkos svemu, završilo se restauracijom autokratije, pretvarajući novostvorenu Dumu u odlikovanje za apsolutnu monarhiju.
Može li se svrgavanje autokratije u Rusiji u februaru 1917. Nesumnjivo je, jer se ovaj događaj odigrao kao rezultat spontane pobune u glavnom gradu imperije Petrogradu, kojoj su se pridružile i vojne jedinice stacionirane u toj zemlji. Nedelju ili dve, cela ogromna država nije ni posumnjala da su se oblik vlade i centralna vlada promenili u njemu. A onda sam prihvatio ovu promenu kao иinjenicu koja se desila. Međutim, Ruse nisu zanimali izgledi za demokratski razvoj i nisu bili baš najjasni. Zbog toga su ih lako zaveli slogani onih koji su pozivali na uspostavljanje nove komunističke diktature. Dolazak na vlast boljševica je generalno klasičan primer državnog udara. Ali boljševici ne bi bili u stanju da zadrže vlast da se nisu oslanjali na mentalne osobine Rusa formirane vekovima. I sto godina kasnije, u novom milenijumu, Rusi su ostali Rusi. To je, oni koji su, uglavnom, nesposobni za revoluciju. S druge strane, oni autoritarizam doživljavaju kao nešto blisko i sasvim razumljivo njihovoj misterioznoj „ruskoj duši“.
Sada je uzaludnost stvaranja i rada TV kanala na ruskom jeziku Sloboda takođe postala očigledna od marta 2022. Stotine miliona hryvnia je potrošeno na ovaj resurs iz ukrajinskog budžeta. Svrha njenih aktivnosti zvanično je proglašena za promenu javne svesti Rusa uz pomoć informacione propagande. Očekivalo se da će se ruska publika, suočena sa istinom o vojnoj agresiji, gubicima na frontu, korupciji i drugim zločinima Kremlja, iznenada probuditi i početi da se buni protiv Putina. U idealnom cilju, to bi trebalo da dovede do unutrašnje destabilizacije u zemlji agresora, masovnog odbijanja mobilizacije i talasa građanske neposlušnosti.
U stvari, niљta od navedenog se nije desilo. Tv kanal Sloboda redovno dobija sredstva iz ukrajinskog budžeta, objavljuje nove programe, a efekat toga je blizu nule. Broj njegovih potpisaU svetu još uvek živi manje od milion ljudi. Većina video snimaka kanala ima osušan broj pregleda od nekoliko stotina. I nije činjenica da je bar polovina stanovnika Ruske Federacije. Jasno je da je sa takvim indikatorima performansi beskorisno nadati se efikasnoj informacionoj propagandi. Međutim, ukrajinska vlada ne može da odustane od ideje koja ne funkcioniše. A po inercijama usmerava nove milione hryvniasa na TV kanal, u potrazi za „dobrim Rusima“.
Umesto što je udarala glavom o zid neprobojnog ruskog dremeža, Ukrajina je trebalo da usmeri pažnju na rad sa zapadnom publikom. Jer podrška naše države od strane vlada zapadnih zemalja zavisi od javnog mnjenja u Americi i Evropi. A na ovoj ideji se može i treba poraditi. Trenutno umereno zahlađenje stavova prema Ukrajini među zapadnim društvima rezultat je, između ostalog, informacionog neuspeha naše vlade. Nemoguće je izgraditi celokupnu informativnu strategiju samo na predsedniku Zelenskom. Amerikanci, Evropljani i ljudi u drugim delovima sveta moraju da znaju više o ruskoj agresiji, ruskom imperijalizmu, ruskim zločinima i ruskoj diktaturi. I zašto ruska agresija na Ukrajinu preti celoj planeti.
Ukrajinska vlada ima na koga da se brine. Početkom Drugog svetskog rata Amerikanci su bili veliki izolacionisti i nisu želeli da budu zainteresovani za događaje u Evropi, gde je izbio novi rat. A jedan od glavnih zadataka Velike Britanije bio je da radi sa američkim javnim mnjenjem. Na kraju svega, vojna i druga pomoć iz inostranstva zavisila je od toga. Četvrtog dana Drugog svetskog rata, 4. septembra 1939. godine, u britanskoj vladi je stvoreno Ministarstvo informisanja. Njen glavni zadatak bio je da „promoviše nacionalni cilj javnosti u zemlji i inostranstvu tokom rata“ iznajmom „nacionalne propagande“ i kontrolom vesti i informacija. Britansko ministarstvo informisanja usredsredilo se na Ameriku. Godine 1940. objavila je film „London će izdržati!“. Film se fokusirao na svakodnevni stoicizam običnih Londonaca pod nemačkom vazdušnom vatrom i stvorio imidž nacije koja se hrabro bori. Prikazana je u 12 hiljada bioskopa u Sjedinjenim Državama i pronašla je širok odgovor među američkom publikom. Amerikanci nisu imali pojma da je ovaj film majstorski proizvod britanskog ministarstva informisanja. Koliko god čudno izgledalo, ali iz nekog razloga Velikoj Britaniji nije smetalo da antiratnu agitaciju među Nemcima Trećeg rajha bude glavni fokus njene spoljno informativne politike.
Ukrajinsko ministarstvo kulture i informativne politike trebalo bi da uči od Britanaca. I umesto da uzaludno pokušavaju da ubede Ruse da treba da urade nešto što nikada u istoriji nisu uradili, počnite zaista da radite sa onima koji nam pomažu. Jer, od javne podrške zapadnih zemalja zavisi da li ćemo imati dovoljno oružja i sredstava da odbijemo agresora.
