Nedavna istraživanja javnog mnjenja u SAD pokazuju alarmantan trend: podrška SAD Ukrajini konstantno opada. Od početka oktobra oko 52 odsto demokrata podržalo je obezbeđivanje oružja Ukrajini (u maju je ta cifra bila 61 odsto). Među republikancima ih je znatno manje – samo 35 odsto. Zabrinjavajuće je to što se oko 34 posto demokrata u anketi složilo sa izjavom da „problemi Ukrajine nisu naša stvar i da ne treba da se mešamo“. Čak 56 odsto republikanaca deli isto mišljenje.
Udeo onih koji smatraju da je Ukrajina „od velikog značaja“ za Sjedinjene Države smanjio se sa 51 odsto u maju 2022. na 39 odsto sada. Istovremeno, broj onih koji su „veoma zabrinuti“ da bi sukob u Ukrajini mogao da eskalira u veći takođe se smanjio: sada ih ima 26 odsto, a pre godinu dana je bio 33 odsto.
Još jedna anketa sprovedena po narudžbini FOX News, pokazuje da većina stanovnika SAD (51 odsto) sada smatra da podršku Ukrajini treba ograničiti na vreme. Međutim, 45 odsto je i dalje uvereno da Vašington treba da nastavi da pomaže Ukrajini na neodređeno vreme. Jasno je da će promena javnog sentimenta u Americi imati negativan uticaj na podršku Ukrajini na ovaj ili onaj način.
Pitanje podrške Ukrajini već je postalo predmet političkog pregovaranja i razlog žestokih razgovora. Smena početkom oktobra predsedavajućeg Predstavničkog doma Kongresa, republikanca Kevina Mekartija, koji je generalno imao razumevanja za „ukrajinsko pitanje“, izazvala je ozbiljnu krizu u američkom establišmentu. Zarad objektivnosti, vredi napomenuti da je i Demokratska stranka imala u tome. Uprkos svemu, samo je osam republikanskih kongresmena glasalo za Mekartijevu ostavku. Ostatak glasova dali su predstavnici demokrata. Naravno, Trampovi su to brzo iskoristili. Republikanska partija je na njihov predlog nominovala kongresmena Džima Džordana za mesto predsedavajućeg Predstavničkog doma Kongresa. Poznat je po preterano skeptičnom stavu o nastavku vojne i finansijske podrške Ukrajini u ratu sa Rusijom. Ako je takva osoba zadužena za Predstavnički dom, možemo očekivati ozbiljne probleme.
Trampisti u Kongresu su manjina. Ali njihovi glasovi su najglasniji. A manipulativna retorika protiv dodele pomoći Ukrajini postala je jedan od stubova političke kampanje brojnih pretendenika za nominaciju iz Republikanske stranke na predsedničkim izborima. I ulivo je plodom. U američkom društvu raste broj onih koji kategorički ne prihvataju izdvajanje novih milijardi dolara našoj zemlji. S jedne strane, najistaknutiji republikanski političari dobro su upoznati sa geopolitičkim značajem suprotstavljanja Rusiji. Međutim, zbog značajnih promena u javnom mnjenju i Trampovog magičnog uticaja na birače, oni često oklevaju da to javno kažu. Ali, da li vredi kriviti samo populističko krilo Republikanske partije za sve nevolje?
Trenutni zastoj u Sjedinjenim Državama oko kontinuirane podrške Ukrajini uglavnom je posledica pogrešne strategije administracije predsednika Džoa Bajdena. Njena suština se svodi na to: da pomogne Ukrajini da ne izgubi, a da istovremeno spreči odlučujući poraz Rusije. Ovaj pokušaj kombinovanja nedoslednih već nosi svoje gorke plodove. Apstraktna retorika o potrebi podrške Ukrajini „koliko god je potrebno“ odražava neodlučnost i plašljivost zvaničnog Vašingtona. Šta tačno treba? Za dugotrajni dugi rat attribucije, u kome će agresor izgubiti mnogo resursa, ali nikada neće biti poražen? Ali, da li je ovo najbolji i najbrži put do mira i pravde? Veoma sumnjivo. Ako propovedamo takvu strategiju, onda rat u Ukrajini zaista može da traje godinama. Zato što nam trenutno nije dato dovoljno sredstava i dovoljno moćnog oružja da pobedimo agresora u kratkom roku.
Međutim, što duže rat traje, biće teže pronaći argumente za podršku Ukrajini unutar SAD. Na ovome igraju protivnici pomoći. Oni spekulišu da se, navodno, Ukrajini izdaje neograničena provera na nepoznato vreme. Pored toga, u svetu se odvijaju i drugi događaji, izbijaju novi sukobi, koji odvraćaju pažnju od Ukrajine. Ako se rusko-ukrajinski rat dugo odugovlači, postaće pomalo iritantan, ali generalno podnošljiva svakodnevica za većinu zemalja sveta.
Čini se da bi brz pobednički kraj rata u korist Ukrajine i strateški poraz Rusije trebalo da bude glavni spoljnopolitički prioritet administracije Džoa Bajdena. Sadašnji vlasnik Bele kuće mogao bi u potpunosti da iskoristi poraz Rusije u Ukrajini. Predstavite ovaj događaj kao jedan od glavnih uspeha njegove administracije na svetskoj sceni tokom predizborne kampanje. Poraz jednog od dugogodišnjih američkih geopolitičkih rivala više bi nego nadoknadio neuspelo povlačenje američkih trupa iz Avganistana 2021. godine. I simao bi primetan uticaj na druge diktatore u svetu. To bi ozbiljno ojačalo poziciju SAD i zapadne alijanse na planeti. Tada bi svi glasovi onih koji vole da grade mostove i traže kompromise sa Putinom naglo zamrli: svet ne voli poražene agresore. Međutim, Bajden je, strahujući od mogućeg kolapsa ili kolapsa Rusije zbog tereta bolnog poraza, izabrao drugačiji, neodlučan put.
Nije tajna da protivnici kontinuirane vojne i finansijske podrške Ukrajini takođe apeluju na neuspešne rezultate ovogodišnje kontraofanzivne podrške. I kako da ne pominjemo konstantno odlaganje snabdevanja određenim vrstama oružja? Da se Bela kuća odmah kladila na pobedu Ukrajine, manje zabrinuta za sudbinu Rusije, situacija na frontu bi sada mogla da bude malo drugačija. Na kraju svega, onda bi neophodne odluke o snabdevanju Ukrajine moćnim oružjem bile donete pre najmanje godinu dana. A ukrajinska ofanziva ove godine bi počela uz podršku desetina modernih aviona, raketa dugog dometa ATACMS i druga neprijatna iznenađenja za ruske okupatore. Ko zna, možda bi sada Oružane snage Ukrajine već stigle do obala Azovskog mora i presekle kopneni put do Krima. U takvim uslovima, glasovi da je neiskusno nastaviti da podržavamo Ukrajinu bili bi mnogo tiši. Međutim, Bajden i njegovi preterano oprezni savetnici izabrali su drugačiju opciju. O padu ove strategije razgovaralo se privatno prošle godine. Sada moramo da uberemo njegove nagrade.
Posle neuspeha 2022. godine, Putin se kladio na dugotrajni vojni sukob. Kremljski diktator računa na zamor Zapada i na činjenicu da će resursi Rusije biti dovoljni da ne izgube i ne izgube ono što je zarobio. Nedavni događaji pokazuju da njegovi snovi nisu potpuno neosnovani.
Čini se da bi promena strategije Moskve iz munjevitog rata u dug rat attribucije trebalo da modifikuje politiku Bele kuće. Međutim, Bajdenova administracija je do sada pokazala nefleksibilnost i sporost. Paradoks je da ako Ukrajina ne postigne značajan uspeh u oslobađanju okupiranih teritorija, to će poslužiti kao dodatni težak argument za protivnike američkog predsednika. Međutim, te uspehe je teško postići bez fundamentalne promene u pristupu Džoa Bajdena pružanju vojnih sposobnosti Oružanim snagama Ukrajine i realizaciji značaja pobede Ukrajine i poraza Rusije. Neka vrsta posredničke poluduge opcije bez pobednika i gubitnik neće raditi ovde.
Sa svojim konceptom strateške neodlučnosti u Ukrajini, Sjedinjene Države se teraju u zamku. Ono što Bajdenova administracija smatra mudrom opreznom politikom u suprotstavljanju Rusiji zapravo bi mogao da bude njen poraz. Kako na predstojećim izborima, tako i na polju geopolitike.
