Vladislav Surkov je nekada bio jedan od najmisterioznijih i istovremeno najuticajnijih ruskih političara, ali se odavno pretvorio u oborenog pilota. On nije bio samo „pomoćnik njegove ekselencije“, već zapravo vodeći tvorac ideologije Putinizma, tvorac globalne igre Moskve. Surkov je bio zadužen za ukrajinsku politiku u Kremlju, kako se navodi, njegov zadatak je bio da stvori „Novorosiju“ još 2014. godine i stvarnu podređenost Kijeva Moskvi. Verovatno je zbog neuspeha ove misije ispao iz koristočine Vladimiru Putinu i izgubio sve svoje zvanične i nezvanične stavove.
S vremena na vreme, Surkov podseća na svoje postojanje prilično izvanrednim člancima o geopolitičkim temama. A nedavno se izdvojio novim tekstom pod nazivom „Rađanje severa“ („Rođenje severa„), objavljeno na ruskom portalu „Stvarni komentari“.
Neki od čitalaca će postaviti razumno pitanje ili bolje rečeno zamerke: pa, zašto bismo obraćali pažnju na napise nekih zvaničnika bivše ruske vlade koji su dugo i duboko izašli iz igre ruske politike? Optužba je, na prvi pogled, tačna. Ali ako dublje analiziramo Surkovljeve poslednje članke, možemo zaključiti da čitanje i razumevanje njih može pomoći u predviđanju sledećih spoljnopolitičkih koraka najvišeg ruskog rukovodstva. Jer i sada, budući da je izvan zidina Kremlja, Surkov nije izgubio sposobnost ne samo da pogađa Putinove misli i namere, već čak i da ih predvidi.
Podsetimo se jednog od njegovih prethodnih članaka, naime »Gde je nestao haos? Raspakivanje stabilnosti„, objavljeno je na istom portalu „Stvarni komentari“ u novembru 2021.
Sećaš li se tih dana? Britanski i američki obaveštajci upozoravaju Kijev da koncentracija ruskih trupa u blizini ukrajinskih granica nije samo blef, već priprema za invaziju velikih razmera. Kakav je odgovor naših političara, politikologa, publicista? Hee-hee, ha-ha, koji drugi upad? Ne moћe biti, jer nikada ne moћe biti. Čekamo roštilj, prvi maj, Uskrs-Božić i bez rata. I mimičari se šire internetom sa gospodinom Binom, koji jedva čeka rusku invaziju. Nije hteo. I иekali smo.
Tada je bilo neophodno pažljivije čitati Surkova. Šta je bilo interesantno u tom pisanju? Pre svega, autor je branio ne samo ekspeditivnost ruske ekspanzije, već i neminovnost, njenu egzistencijalnu neophodnost za Rusiju. Štaviše, kao pravi intelektualac, ovu tezu je objasnio uz pomoć drugog zakona termodinamike (Surkov je studirao na Moskovskom institutu za čelik i aloje), prema kojem entropija (a sa njom i haos) ne može da se smanji, a kamoli da nestane.
„Socijalna entropija je veoma toksična. Nije preporučljivo raditi sa njim kod kuće. Treba ga odneti negde daleko. Izvoz za odlaganje na strane teritorije“, savetuje Surkov. Prema njegovom mišljenju, stalna invazija stranih teritorija, okupacija i aneksija ostala je vitalna potreba za Rusijom. „Vekovima je ruska država, sa svojom surovom i sedeće političkom unutrašnjoštinom, očuvana isključivo zbog nemilosrdnog stremljenja izvan sopstvenih granica… Za Rusiju konstantno proširenje nije samo jedna od ideja, već stvarna egzistencija naše istorijske egzistencije“, rekao je on.
Surkov je upozorio da će Rusija ostati agresivna, opasna država za svoje susede (i ne samo). Istovremeno, on je to opravdao, uveravajući da za to nisu krive ni ruske vlasti ni Rusi posebno. Zato što je ekspanzija vitalna potreba Rusije, „egzistencijalna“, kako kaže, njenog „istorijskog postojanja“. Zapravo, rekao je Ukrajini: „Sada ćemo da vas napadnemo, spremite se!“ Ali ko bi ga sluљao.
Možda bi sada bar trebalo da čujemo i analiziramo još jednu Surkovu poruku? Barem da bi se razumele spoljnopolitičke namere Kremlja.
O čemu se tačno radi u novom članku Vladislava Surkova? Nećete verovati: o ljubavi Rusije prema Zapadu. U jednom od komentara našao sam zanimljivo poređenje koje se dopalo makabre filmu u režiji Alekseja Balabanova „CarGo 200“. To jest, ljubav Rusije prema Zapadu podseća na ljubav manijaka policajca iz ovog filma za lokalnu lepoticu. Policajac je oteo devojčicu, vezao je lisicama za krevet, zlostavljao, terao je u ludilo. Tako da je očekivao da će na kraju ona uzvratiti njegovim osećanjima.
Surkov članak počinje pominjanjem mitološkog karaktera, prezbitera Jovana (sveštenik Ivan), koji je navodno bio vladar velike i moćne hrišćanske države negde u centralnoj Aziji. Mnogi evropski vladari u srednjem veku nadali su se podršci prezbitera u borbi protiv „nevernika“, ali ga nikada nisu dobili. Jer u stvarnosti nije bilo Džona, nije bilo moćnogNa primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, Sjedinjenih Američkih Država i Sjedinjenih Američkih Država,
A kakve paralele misliš da Surkov povlači sa sadašnjošću? Da je ova mitska država Ukrajina. Sadašnje zapadne vlasti su se kladile na to i preračunale se, kaže Surkov, naravno.
„U trenutnoj podeli sveta, geopolitičke halucinacije ne igraju ništa manje ulogu nego u vreme Vaska da Game. I nije toliko važno da li su vašingtonski strategi u snu videli izvezenu košulju sa printom „pobedićeš sa ovim“. Ili su berlinski strategi zamišljali da su „kao i obično“ sa svojom navodno karakterističnom „nemačkom pedantnoљжu“ odluиno sve shvatili i odagnali sve. Ili su svi zajedno prihvatili Ukrajinu za kraljevinu sveštenika Ivana, za divno i spremno za sve u inostranstvu što će im pomoći“, rekao je Surkov. Naravno, on piše reč „Ukrajina“ malim slovom, još jednom ukazujući na iluziju prirode državnog formiranja. Dozvoliću sebi da to ispravim i gramatički i suštinski.
A šta je, po mišljenju autora, sila na koju „kolektivni Zapad“ može da se osloni da formira „kolektivni Sever“? Naravno, Rusija. Evo kako Surkov to vidi:
„Šta se može videti ispred ako pokušate da pogledate preko fatamorgana? Šta će se desiti ako uklonite lažne delove sa šahovske table? Tu će biti Veliki Sever – Rusija, Sjedinjene Države i Evropa, koje će činiti zajednički društveno-kulturni prostor. The Triune Northern Geopolitical Cluster“.
Vau! Više nema prokletih „Pindosa“ i „Anglosaksonaca“, postoje zapadni partneri-saučesnici.
A koje su to „lažne cifre“ koje treba ukloniti? Pa, pre svega, naravno, Ukrajina. Prema Surkovoj verziji, Rusija i Zapad bi trebalo da prestanu da se svađaju oko toga i, kako je rekao Šerikov, „da ga uzmu i podele“.
Međutim, ne treba samo Ukrajinu izostati iz naredne istorije. Konstatovali ste da u Surkovom geopolitičkom konceptu nema mesta za Kinu. Kina! Kao ni Indija, odnedavno najmnogoljudnija zemlja na svetu. Ne postoji Brazil i druge zemlje članice BRICS-a, kojima se Putin do nedavno zakleo na večnu ljubav.
Da li Moskva veruje da će sve te zemlje tolerisati takav prezir? Voleo bih da vidim, na primer, reakciju Pekinga, koji je u stanju da zgazi Rusiju kao crv samo svojom ekonomskom snagom.
Surkov piše omalovažavajuće o Ukrajini, aludirajući na njenu neautentičnost. Kako se možda sećate, u Bukureštu, na marginama samita NATO-a, Putin je pokušao da ubedi zapadne lidere da „Ukrajina nije država“. Иak i tada, niљta nije doљlo od ovog poduhvata. Iako je pre 15 godina naša država bila neuporedivo slabija i podeljenija nego što je sada. Sada, protiv pozadine vojnih uspeha Ukrajine u borbi protiv „druge vojske sveta“, takvi ovi izgledaju ne samo apsurdno već i ludilo.
Uzgred, o NATO-u. Surkov se u svom tekstu priseća kako je početkom dvesta putin tražio da primi Rusiju u Severnoatlantsku alijansu, ali je odbijen. I ovde se pojavi zanimljiva tačka: da li lider Kremlja traži „neprijateljski agresivan blok koji ugrožava bezbednost Rusije“? Možda, u to vreme, NATO još uvek nije delovao „neprijateljski i agresivno“ prema Moskvi? Ali čekajte, Putinov predlog je usledio nakon, po mišljenju Kremlja, „najvećeg zločina NATO-a“, to jest bombardovanja Srbije tokom sukoba na Kosovu 1999.
I da vas podsetim da je Rusija opravdala svoju veliku invaziju na Ukrajinu Kijevom željom da se pridruži Alijansi. Mada i pre uvođenja, u to vreme bilo je kao sve četvorke do neba. Neka vrsta љizofrenije izlazi na videlo. Na kraju svega, nema razloga za iznenaрenje.
Ali ipak, zašto tako pažljivo analiziram Surkov članak? Jer, pretpostavljam, takve misli o „Globalnom severu“ besne u najvišim ešalonima ruske vlade. Surkov, s jedne strane, pokušava da ih sistematizuje i sintetiše. S druge strane, da damo signal Vašingtonu i Briselu, kažu, u principu, spremni smo ne samo za razgovore, već i za saradnju. Kao, moguće je blatiti „novu Jaltu“.
Možemo samo da se nadamo da je kolektivni Zapad već stekao dovoljno mudrosti u životu, razumeo šta je Rusija i šta da očekuje od nje kako više ne bi igrao te besmislene i istovremeno opasne igre.
