„Ako političar želi da utvrdi za šta bi oružane snage trebalo da budu iskorišćene i onda kaže kako to da postigne, onda počinje katastrofa sa kojom mislim da se danas suočavamo u Poljskoj. Međutim, primer ruske invazije na Ukrajinu pokazuje da čak i civil – glumac-komičar – može da se dokaže u vojnoj situaciji, dok bivši oficir KGB-a može da pokaže svoju potpunu nesposobnost i kriminalne sklonosti“, kaže predsednik Fondacije Stratpoints, general Miroslav Ružanski u intervjuu Jaroslavu Kotiševskom.
Koji sistem – demokratija ili autoritarizam – je bolje prilagođen produženom oružanom sukobu?
– Kao vojni oficir, verovatno mogu da budem smatran osobom koja bi želela da ima apsolutnu moć, mogućnost da sam donosi odluke, jer je to zgodno i brzo. Ali ako neko tako misli, onda ću ga razočarati. Verujem da je sistem koji se zasniva na kolektivnom donošenju odluka, na transparentan i demokratski način postizanja optimalnih rešenja, mnogo bolji.
Držeći uzastopno visoke funkcije u službi, uvek sam organizovao sastanke sa svojim podređenima. Počeo sam tako što sam rekao da sam očekivao lojalnost od njih. Video sam kako im oči idu široko dok je pisalo da je došao još jedan tip koji nije želeo da čuje ni reč poricanja. Ali odmah sam ih razuverio govoreći im kako razumem lojalnost. A lojalnost, po mom mišljenju, leži u činjenici da je pre donošenja odluke podređeni čak dužan da istakne da je menadžer pogrešio. Da su ideje koje predstavlja mane nesavršene. Jedini sledeći korak je da kada naredim, zapravo, svako treba da uloži sve napore da obezbedi da se određeni projekat, kao što je operativni plan, sprovede.
Lider koji sledi demokratsku formulu mora da ima hrabrosti da prihvati kritiku, a zatim popusti i dozvoli druga rešenja koja predlažu podređeni. Podređenima se, zauzvrat, mora obezbediti okruženje u kojem se osećaju sigurno i ne plaše se da kažu: „Gospodine generale, gospodine predsedniče, gospodine premijeru, ovo je pogrešan pravac. Postoji takva alternativa. To će nam omogućiti da ostvarimo svoj cilj.“
Ne poznajući rad svetskog lidera, što se može rekao o predsedniku Ukrajine, pretpostavljam da koristi metod slušanja svojih podređenih. Napominjemo da se sastav ljudi oko njega – ministra odbrane, vrhovnog komandanta Vojske, Generalštaba – ne menja. To znači da ti odnosi funkcionišu tamo, i nisu prepuni bilo kakvih tenzija. I zaista, šef obezbeđenja je otpušten, ali je i to urađeno transparentno. A kako se to deљava na ruskoj strani? Izjave o daljim smenama komandanata samo potvrđuju da svako ko se ne slaže sa Putinom, koji misli drugačije od njega, nema pravo da postoji.
Sistem zasnovan na kolektivnom donošenju odluka, o saradnji šefa i podređenih, je uspešan. I tamo gde vlada autoritarni, jednočovek pogled na stvarnost, postoji vesnik katastrofe.
– Demokratski sistem o kojem govorite obezbeđuje civilnu kontrolu nad vojskom. Sa stanovišta članova službe, ovo je ponekad teško progutati jer smatraju da su, često s pravom, stručnjaci. S druge strane, političari vrlo često nemaju nikakva saznanja o vojsci, o odbrani. Međutim, oni su ti koji imaju ovlašćenja da određuju pravac razvoja vojske. Kako kontrolisati ovu napetost sa vaše tačke gledišta? Bio si visoki oficir, ali si prešao u civilni život svojom voljom i sada ga posmatraš sa strane.
– Ne bi bilo kontradiktornosti u kontroli koju ste pomenuli, a koja je, uzgred, obezbeđena Ustavom, ako bismo se pridržavali osnovnog, po mom mišljenju, principa: političari kažu „šta“, a odgovor na pitanje „kako“ treba da traže specijalisti, u ovom slučaju vojska. Nesuglasice nastaju kada jedna ili druga strana želi da preuzme obe oblasti. Ako političar želi da utvrdi za šta oružane snage treba da budu upotrebljene, ali onda počne da priča o tome kako da to postigne, onda počinje katastrofa i zaista veliki problem sa kojim se mislim da se danas suočavamo u Poljskoj.
Ako govorimo o tome kakav bi trebalo da bude stav oružanih snaga, onda se apsolutno slažem sa vama da to treba da određuju političari. Oni su ti koji određuju kakva bi strategija odbrane naše zemlje trebalo da bude. Na političarima je da utvrde kakva bi misija oružanih snaga trebalo da bude, a oni su ti koji bi trebalo da kažu na šta bi te oružane snage trebalo da budu spremne. Ali u sledećoj fazi, trebalo bi da daju prostora vojsci, koja će im reći kako to da postignu. Da li je trebalo da radimo sa avionima, da li da imamo borbene bespilotne letelice ili samo tenkove itd.?
Mislim da smo pomalo taoci izvesnog istorijskog iskustva. Veliki čovek, maršal Józef Piłsudski, bez obzira kako ga gledamo, zapravo je bio diktator koji je započeo pobunu. Na vojnim akademijama na Zapadu se tako uči. Sećamo se, naravno, vanrednog stanja, uvođenja vojnog režima od strane tadašnje vlade, zapravo Jaruzelskog. Novija istorija je u senci čuvene Večere za crtanje, kada je vojska pokušala da natera tadašnjeg ministra nacionalne odbrane (uzgred, penzionisanog admirala Pjotra Kolodžiejčika) da popusti [подія відбулася 30 вересня 1994 року на військовому полігоні Дравсько, військових підтримав президент Лех Валенса і під його тиском, зокрема, прем’єр-міністр Вальдемар Павляк 12 листопада врешті-решт відправив міністра у відставку, – прим. ред.]. Danas, možda, postoji izvestan strah da vojska u Poljskoj ima takve sklonosti da bi želeli da izvrse neku vrstu državnog udara, da bi želeli da preuzmu kontrolu nad državnim organima.
To je nemoguće. Naš trenutni sistem, bez obzira da li je savršen ili ne, štiti državu od ovoga. Načelnik Generalštaba nema mogućnost da donese autonomnu odluku i odgovarajuću ili da koristi trupe. To je jasno opisano u našem Osnovnom zakonu i mora se poštovati. Ali taj strah o kome govorim dovodi do toga da neki političari, nažalost, nemaju iskustva u bezbednosnim pitanjima. Jednom sam provokativno pitao neke političare da li znaju šta je plan reagovanja na odbranu ili program nesla vojne odbrambene spremnosti. Moћda je bilo neumoljivo sa moje strane, ali se ispostavilo da ova gospoda nisu znala o иemu priиam. A ovo su dokumenti za koje su odgovorni. Ne samo za strategiju nacionalne bezbednosti ili političko-stratešku odbrambenu direktivu. A ovo je dimenzija koju treba doteжi u red. To je nedvosmisleno reжi: gospodo, pustite svakoga da radi svoje. A onda, ubeđen sam, situacija će garantovati našu bezbednost.
Ponoviću još jednom: neka političari kažu „šta“, neka vojska kaže „kako“.
Bili bismo veoma srećni da imamo profesionalne političare, naravno, ne samo na polju odbrane. Sa druge strane, vojska takođe može biti okrivljena za mnoge stvari. Sećamo se priče o oficiru koji je držao kišobran iznad zamenika ministra. Teško je uzdrmati utisak da je, povremeno, vojska takođe odustala od svoje savetodavne uloge. Pre nekoliko meseci, možda pre desetak meseci, kada su me pitali šta mislim da je najveći problem sa oružanim snagama danas, odgovorio sam da je vojna prisilna podređenost političarima. Zato nisam u vojsci. Možda bih mogao da nastavim da budem aktivan vojnik, možda bih čak mogao da budem general sa četiri zvezdice, načelnik Generalštaba, možda bih mogao da služim u međunarodnim strukturama, mogao bih da igram golf koji još nisam upoznao, neku vrstu aktivnosti tokom pauza, jer mislim da je to tadašnji ministar, gospodin Antoni Macierewicz, očekivao od mene. Da ću samo da se sloћim sa onim љto je propovedao, љta je predloћio.
S druge strane, osećao sam se odgovornim za bezbednost zemlje, i to kažem sa svim ubeđenjima. Bio sam odgovoran za pripremu vojske za mogući rat. Osećao sam se odgovornim za svoje podređene. Odlučio sam da napustim vojsku jer nisam mogao da podržim odluke koje bi smanjile potencijal poljskih oružanih snaga. Možda sam pomalo romantičan, ali sam se setio odlomka iz trilogije Henryka Sienkiewicza, kada g. Wołodyjowski nije mogao da održi zakletvu da će držati Kamianets-Podilskyi, pa je otišao u časopis u prahu. Možda sada nije vreme da se uradi ovako nešto, ali moj manifest iz predsednikovog kabineta, kada sam predao komandu, bio je neka vrsta spuštanja na tinderboks. Hteo sam da ti pokažem da ne možeš to da uradiš.
– Imam pitanje o ulozi bivšeg vojnog osoblja u civilnoj kontroli nad vojskom. Tokom godina, gledao sam bivše izraelske generale, takođe komandante vojske, kako idu u politiku, na primer. Obično veoma bezuspešno, jer se ispostavilo da su pravila igre u političkom svetu potpuno drugačija od onih u vojsci. Bivši vojnik ima puno aktivno i pasivno glasanje i javna prava, on to može da uradi. S druge strane, još uvek se postavlja pitanje, zar ovo nije izvesno podrivanje civilne kontrole nad vojskom, kada se ona deli vojnom uniformom i legalno ulazi u politiku?
– Zar nije osoba koja je, na štetu države, dopunjavala svoje obrazovanje na domaćim i stranim univerzitetima, diplomirala na elitnim fakultetima kao što je Univerzitet nacionalne odbrane u Vašingtonu (koji diplomira ne samo vojsku, već i političare), koji je nekoliko decenija upravljao vojnim jedinicama i bio odgovoran za državnu imovinu merenu milijardama zlota, osoba kojoj se ne mogu poveriti bezbednosna pitanja? Istovremeno, 28-godišnji mladić koji je jedva završio fakultet postao je zamenik ministra finansija. Još jedan isti uzrast postaje pomoćnik ministra digitalizacije i može da učestvuje u stvaranju sistema bezbednosti naše zemlje.
Naveo si primer Izraela, ali ja bih išao u inostranstvo i video kako se to dešava u SAD, što često mislimo kao model. Ministar odbrane je Lojd Ostin, general sa četiri zvezdice. Jedan od najboljih bivših državnih sekretara, Kolin Pauel, je vojni čovek. I ne zaboravimo da je predsednik bio čuveni Ajk, ili general Dvajt Ajzenhauer. Naravno, neko će reći da postoji drugačija kultura, drugačije vaspitanje, tradicija, obuka itd. Međutim, mnogi poljski vojnici diplomirali su na civilnim univerzitetima sa marketinškim, poslovnim ili ekonomskim profilom. Ako na to gledamo ovako, šta je država uložila u nas, jer ću sada govoriti i u množini, ogromnoj količini novca, pripremajući nas da budemo kompetentni u upravljanju delom države koji nam je poveren, a to su oružane snage, onda taj potencijal ne može da se iskoristi u oblasti upravljanja bezbednošću?
Nažalost, nemamo takvo iskustvo da bezbednosni političari žele bar da završe više kurseve odbrane koji su u nadležnosti premijera i održavaju se u Rembertówu na vojnoj akademiji. I bilo bi idealno kada bi političari koji razmišljaju o izgledima za preuzimanje odgovornosti za zemlju poslali svoje predstavnike da studiraju u inostranstvu. Na primer, u London, Hamburg ili Vašington. Nemamo takvu praksu.
S druge strane, ako ste bivši serviser, kao u mom slučaju, ako javno iznesete svoj stav o nekoj stvari, odmah čujete: „Ne mešajte se u politiku“. Da li stvarno imam sva prava koja mi ustav daje? U članu 32 navodi se da niko ni pod kojim uslovima ne može biti diskriminisan u političkom, društvenom ili ekonomskom životu. Stoga bih tražio da mi se takva prava ne oduzmu. I smatram sebe osobom koja ima pravo da priča o našoj bezbednosti. Mnoge zaista kompetentne kolege koje su sledile sličan put ka mojoj bile bi korisne za našu zemlju i mogle bi da imaju značajan uticaj na to da li smo bezbedni ili ne.
Zapravo, vraćamo se na pitanje kvaliteta političke klase. Na obuci politiиara. Jer, primer ruske invazije na Ukrajinu pokazuje da čak i civil – glumac-komičar – može da se dokaže u vojnoj situaciji, dok bivši oficir KGB-a može da pokaže svoju potpunu nesposobnost i kriminalne sklonosti. Usuđujem se da kažem da to zavisi od nas, građana, koliko će naši političari biti kompetentni. I kome ćemo poveriti ključne pozicije.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektno ogledalo: Ukrajina – EU: Vruća završnica pregovora, Ukrajina – Bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, u iskrivljenom ogledalu, prezreno od Lukašenke ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica Moj Lviv, Putin u galijama, Poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće Da popričamo o istoriji, zastoju u Minsku
Originalni naslov članka: Niech politycy mówią „co“, a wojskowi „jak“
