Prvi veterani rusko-ukrajinskog rata u punom obimu vraćaju se kući. Rođacima, gradovima i selima, kancelarijama i proizvodnji. Razmišljamo o tome i počinjemo da pričamo ne samo o njihovoj fizičkoj i psihičkoj rehabilitaciji, o našoj kohabitaciji, već i o našoj saradnji – u malim preduzećima i u velikim kompanijama. Na to i dalje utiče rat.
Razgovarao nam je sa veteranima i vojnim osobljem sa različitim iskustvima, pričama i likovima, i govori nam koji problemi nastaju nakon povratka sa fronta i kako mi, društvo, možemo da pomognemo da se izborimo sa njima.
„Vojska nije sanatorijum“
„Posle rata, osećaj je kao da više ništa ne možeš da uradiš. Samo da se borimo. A onda imate osećaj da ni vi to ne možete da uradite“, kaže Ivan Durski, IT specijalista za SoftServe. Ivan je na frontu proveo šest meseci, od čega je četiri meseca bio na „nuli“. Bio je stariji strelac, a onda mitraljez. Posle povrede oka, otpušten je iz Oružanih snaga iz zdravstvenih razloga, pa se vratio kući.
Pored činjenice da se veštine iz prethodnog civilnog rada gube na frontu, služba u Oružanim snagama takođe oduzima zdravlje, što utiče na učinak, kaže Ivan Durski.
„U najmanju ruku, osobi su potrebni stomatolog i porodični lekar. Potrebno je da uradite testove i proverite svoje zdravlje, jer se to ne dodaje u ratu. Izgledalo bi kao opuštanje. Neka vam poslodavac da plaćeni odmor – nedelju ili dve. Tako da osoba samo spava i ostaje sa svojom porodicom“, rekao je on.
Ponekad su zdravstveni problemi mnogo složeniji, i nije samo veteran odgovoran za njih. Artem (ime promenjeno iz bezbednosnih razloga) je vojnik jedne od vazdušno-desantnih jurišnih brigada, dobrovoljac od 2014. godine, i psiholog u civilnom životu. On kaže da zdravstveni problemi u vojsci nastaju ne samo zbog specifičnosti rada, već i zbog načina na koji sistem funkcioniše.
Prvo, previše ljudi se mobiliše u Oružane snage Ukrajine koje, iz zdravstvenih razloga, nisu u stanju da tamo obave neophodne radove – to mogu biti problemi sa vidom, kičmom, a može doći i do alkoholizma. Ne samo da ovo ne pomaže, već može da ugrozi i živote drugih.
„Vojni medicinari treba da pruže pomoć zdravim vojnicima i da se ne bave pacijentima koje regrutuje TCC. Problem je u CCC. Vojska nije sanatorijum. Tamo bi trebalo da bude zdrav momak, a ne jedno naoružan i slep“, kaže Artem.
Još veći problemi počinju kada je vojnik ranjen i potrebna mu je rehabilitacija, kaže Artem, koji više od godinu dana pokušava da dobije potvrdu o okolnostima povrede – obe noge su mu osakaćene.
„Ako je komandant podneo izveštaj da ste ranjeni, možete da se lečite. Ako ga niste podneli – a mnogi to pokušavaju – dobijte tretman o svom trošku. Povreda primljena na frontu mora biti dokazana – svaka veza uključena u proces pokušava da vam iseče dokumenta. Ima mnogo takvih slučajeva“, kaže Artem.
Kada je u obzir rehabilitacija vojske, najveći problem je, prema njegovom mišljenju, nedostatak odgovarajućeg zakonodavstva i plan rehabilitacije korak po korak. Trenutno vojska dobija 30-dnevno rehabilitaciono odsustvo, trebalo bi da ih u bolnice pošalju glavni medicinski oficiri, od kojih neki, opet, iz raznih razloga, to ne rade, kaže Artem. Štaviše, postoje slučajevi kada dokumenti vojnika ne uključuju kontuzije primljene na frontu, često nisu retkost, gubitak prstiju ili prstiju na prstima itd.
„Ako je osoba hospitalizovana, država to plaća. Ako ne, uradite šta želite. Bio sam angažovan na rehabilitaciji svojih saboraca od 2018. do februara 2022. godine, dok se ponovo nisam pridružio Oružanim snagama. I imam na stotine primera kako vojni aparat odustaje od svega, i samo zahvaljujući svojim drugovima, volonteri uspevaju bukvalno da gurnu osobu na rehabilitaciju. Vojne jedinice se ne bave svojim zaposlenima, sve je zasnovano na bratstvu“, kaže Artem.
Drugi problem je što se vojnici sa povredama ili u teškom psihičkom stanju često šalju u kasarne u jedinicama u kojima su sa mobilisani umesto u bolnice. Ovo je demotivišuće i loše utiče na moral.
Nedostatak jasne šeme rehabilitacije dovodi do činjenice da napušteni vojnici uopšte nemaju period oporavka. Naročito ako govorimo o osobi iz dalekog sela, gde ne postoji stručna medicinska nega, ali umesto toga postoji domaćica.
„Čovek je običan padobranac od 2014. godine, osakaćen, nije podvrgnut rehabilitaciji, daje mu se tromesečno odsustvo. Oporavite se kako želite. Šta ta osoba radi? Tako je, ide u selo jer želi da bude sa decom, jer ima domaćicu, jer mu je potreban novac – osoba razmišlja o tome kako da reši probleme, a ne o rehabilitaciji. Generalno, ne postoji zakon, ni plan. Kako se oporaviti od potresa mozga, šta bi trebalo da bude rehabilitacija posle zatočeništva – to nigde nije napisano“, piše u saopštenju.Artem objašnjava.
Tužna psihološka pomoć
Vojnici sa fronta kojima je potrebna psihološka rehabilitacija, kaže Artem, često se vraćaju u jedinice u kojima nema ni psihologa ni psihijatara koji bi trebalo da pruže pomoć i pošalju ih na rehabilitaciju.
„50 odsto veterana u bolnici je suicidno. A neki su više puta pokušali da izvrše samoubistvo. Potrebna im je pomoć, ali postoji nedostatak specijalista i specijalizovanih lekova. Psiholog ne mora da kupuje pilule za spavanje za pacijenta sopstvenim novcem, ali to se dešava“, kaže Artem.
Pozadi takođe postoji manjak specijalista koji mogu da pruže pomoć vojsci nakon otpuštanja iz Oružanih snaga. „Momci mi se upućuju svaki dan, komuniciram sa njima dok sam ovde. Ljudi se često tesno prodaju. A psiholog koji ne zna šta je rat ne može da im pomogne“, kaže Artem.
Vlad, softverski arhitekta u SoftServeu, koji je proveo 9 meseci na frontu, slaže se sa Artem-ovim mišljenjem o psiholozima sa vojnim iskustvom. On kaže da je kompanija sprovela brojne psihološke obuke za bivše vojno osoblje, ali i sam pozvani specijalista nije imao vojno iskustvo. „Bilo je tako-tako“, kaže Vlad. Možete pročitati dosta stručnih knjiga, ali ako osoba ni sama nije iskusila te emocije, neće moći da razume šta oseća neko ko se vratio sa fronta.
Neophodno je bar jednom po povratku sa fronta posetiti psihologa ili psihoterapeuta, smatra Ivan Durski. „Bar da čujem da je sa tobom sve u redu“, kaže on. Sam Ivan je našao psihologa koji ima veze sa ratom. Kaže da mu je bilo lakše da se prilagodi civilnom životu i poslu.
„To je individualno. Postoje ljudi koji su se vratili i izgleda da nigde nisu išli, samo umorni i dobrog zdravlja. A postoje i ljudi sa kojima treba da radite kako bi mogli da razumeju sebe i odrede šta žele od života“, kaže Ivan Durski.
Neke psihološke veštine, dodaje on, takođe su potrebne u okruženju u koje se vojnik vraća. Bar da ne bi postavljao pitanja okidaču.
„Osoba se vraća sa mesta gde je radio isključivo na adrenalinu, gde su mozak i telo bili naoštreni za preživljavanje, kako vaši saborci ne bi umrli zbog vas i da se red sprovodi. U civilnom okruženju generalno nema takve potrebe, ali mozak je i dalje opremljen za preživljavanje“, objašnjava on.
Evo spiska pitanja i tema koje Ivan Durski savetuje da se ne dotiraju u razgovoru sa vojskom:
- Jesi li ubio? Koliko je Muscovitesa stavio? Jesi li video odsečene udove? „To je tabu. Ako osoba ne želi da vam kaže, nikada ne pitajte.“
- Priиajte nam o ratu. „Ne postoje reči kojima bi se pričalo o ratu. Mogu vam reći sve detalje, ali to i dalje ne prenosi ono što je stvarno.“
- Treba li ti psiholog? „Generalno, to je normalno pitanje, ali treba da ga postavlja ili drug ili veoma bliska osoba. Zaposleni ne znaju. To je lična stvar.“
- Kako pobeći od mobilizacije? „To je besmislica. To vređa vojsku.“
Pogledaj koren
Sva tri veterana slažu se da se mnogi problemi vojske na frontu i pozadi mogu rešiti reformom sistema teritorijalnog regrutovanja i centara za socijalnu podršku i vojno-medicinskih komisija. Ovo je kamen temeljac. Kao i jasna pravila za rotaciju vojske.
„Samo treba da ga srušite i izgradite novi sistem. Napustićemo TCC kako bi ljudi dobili potvrde o borcima, kako bi ranjenici ili porodice poginulih mogli da dobiju isplatu. Sve. A za mobilizaciju ćemo stvoriti odvojene centre za regrutovanje, kao što je, na primer, u SJEDINJENIM Državama. U Lvivu je primer regrutni centar treće jurišne brigade“, kaže Vlad.
U regrutnom centru možete komunicirati sa vojskom, saznati koja su slobodna mesta, da li su pogodna za određenu osobu koja ima želju da služi, a svi procesi su transparentni, za razliku od trenutne prakse. „Ne bi trebalo da bude ovako kako je sada: uđete u vojsku i onda je to potpuna nasumičnost“, smatra Vlad.
Artem dodaje da TCC treba da zapošljava ljude koji, iz zdravstvenih razloga, ne mogu da obavljaju borbene misije na frontu. Zdravi treba da budu u ratu, a bolesni treba da budu pozadi, da rade papirologiju i organizacioni posao.
Sistem vojno-medicinskih komisija takođe treba da se reformiše. Vojne medicinske komisije trebalo bi da rade nezavisno, kaže Vlad, možda u privatnim klinikama, gde je moguće zaista dobro pregledati osobu.
„A ako, na primer, osoba ima loša leđa ili loš vid, onda treba da služi u štabu ili u relevantnoj jedinici, a ne da završi svoje zdravlje neprobojnim prslukom od 20 kg“, dodaje on.
Najveća muka skoro svakog vojnika i njihovih porodica je neizvesnost termina službe u vojsci.
„Predsedniče Kaћe da жemo se dugo boriti. Pa. Onda treba da kažete ljudima da su u vojsci godinu dana, onda postoji rotacija. Mora da postoje talasi mobilizacije da ljudi ne bi služili neograničeno. Mojoj braći po oružju, koji su sa mnom od početka, rečeno je da će služiti do pobede. A nije poznato kada će doći – za godinu dana ili za pet. Ne mora da bude ovako“, kaže Artem.
Takođe demotiviše one koji još uvek nisu služili, jer ljudi ne žele da uđu u službu na neodređeno vreme bez prava da izaberu mesto službe u skladu sa svojim veštinama i sposobnostima.
„Biće veoma teško rehabilitirati i prilagoditi ljude koji su služili u vojsci pet godina. Što osoba više služi u vojsci i udaljava se od svoje profesije, biće mu teže da se vrati. Zato je neophodno da potpuno deinstalirate CCC sistem i napravite novi. Takođe, ako moramo dugo da se borimo, antikorupcijska tela moraju da rade“, zaključuje Artem.
Ivan Durski, zajedno sa svojim saborcima po oružju, trenutno radi na stvaranju čvorišta u Ivano-Frankivsku za veterane, vojno osoblje, njihove porodice i porodice stradanih, kao i za volontere. Na ovom prostoru bi trebalo da postoje advokati koji bi pomogli u pravnim pitanjima i sukobima koji nastaju u odnosima sa državnim aparatom, terapeutima za rehabilitaciju i psiholozima koji će pomoći da se vrate u civilni život. To će takođe biti mesto komunikacije i podrške jedni drugima.
„Voleo bih da svaki grad ima nekoliko takvih prostora. Oni nas tamo štite, a mi moramo da im pomognemo po povratku – to je naša dužnost“, kaže Ivan Durskyi.
Strateško planiranje
Portal Work.ua je sproveo istraživanje među poslodavcima o tome da li su spremni za povratak vojske na posao. Studija je bila usredsređena na potrebe veterana i prepreke zapošljavanju. Rezultati su predstavljeni u avgustu na forumu „Indipendent“ iz magazina Forbs.
Samo četvrtina ispitanih poslodavaca nagovestila je da priprema program za prilagođavanje budućih veterana povratku na radno mesto od njihove mobilizacije. Drugih 34 odsto preuzima takav program posle povratka zaposlenih. To je posledica nedostatka iskustva i neophodnog znanja, kao i finansijskih troškova koje ne može svako preduzeće da preduzme. Zato je poslodavcima potrebna pomoć države i društva. Za sada, programe adaptacije za vojsku uglavnom koriste velike kompanije i IT kompanije.
Da, SoftServe je imao preliminarni plan u slučaju potpune ruske invazije na Ukrajinu još 2021. godine.
„Kompanija je rekla: pomoći ćemo onima kojima je potrebno preseljenje, onima koji žele da brane zemlju u redovima Oružanih snaga Ukrajine isplatiće plate u celosti godinu dana. Kompanija je takođe obećala da će zadržati mesto do povratka osobe sa fronta. Ispunila je svoja obećanja“, kaže Ivan.
Po povratku sa fronta, kompanija mu je obezbedila plaćeno odsustvo i pristala da se vrati na projekat gde je ranije radio. Kolege su pomogle da se obnove veštine neophodne za rad i praćene procesom. Ovakav ljudski stav ubedio je Ivana da ostane u društvu umesto da traži drugi posao.
„Ne radi se uvek o novcu. Pre svega, radi se o stavu. Ovde je pokazalo da je moja budućnost u ovoj kompaniji“, kaže.
Ivanin kolega iz SoftServea, Vlad, kaže da nije bilo mnogo posla u odeljenju gde je radio pre nego što je po povratku otišao na front. Tako da mu je ponuđeno da se preseli u drugu. Kolege su se pomuиile i pomogle. Tri meseca kasnije, Vlad je shvatio da i dalje želi da se vrati privlačenju mušterija u kompaniju. Bezbolno je pušten u drugo odeljenje, gde su njegove kolege pronašle pravo mesto.
„Ako govorimo o povratku programera, potrebna im je pomoć da povrate svoje veštine. Potrebna vam je osoba koja će voditi programera posle vojske sa novim dešavanjima – na kraju svega, industrija je dinamična, sve se stalno menja“, kaže Vlad iz svog iskustva.
Poslodavci koji nemaju sopstvene resurse za razvoj programa podrške i prilagođavanja veterana mogu da se oslone na iskustvo velikih kompanija kada rade sa svojim zaposlenima, uzimajući u obzir specifičnosti svog rada. Na kraju svega, pre ili kasnije veterani će biti na svakom poslu.
Kako država pomaže veteranima u radu
Postoje tri oblasti u paketu mogućnosti za veterane iz države – finansijska podrška za pokretanje ili razvoj biznisa, obuka i promena profesija, kao i obezbeđivanje pristupačnosti na radnom mestu.
Veterani mogu da dobiju finansijsku podršku za svoje poslovanje u okviru državnog programa „Sopstveni biznis“ ili učešćem u nekoj od programi konkursa Ukrajinska fondacija veterana. Vladini programi ponuditi podršku u iznosu od 250 hiljada ili više. UAH do UAH milion – u zavisnosti od broja stvorenih radnih mesta (posebno za druge veterane) i preduzetničkog iskustva.
ItdArbetsförmedlingen nudi prekvalifikaciju u 11 centara za stručno obrazovanje u 95 radnih specijaliteta. Pored toga, centri za zapošljavanje nude 300 edukativnih programa za naprednu obuku. Država takođe obezbeđuje Vauиere vredi 27 hiljada UAH za obuku iz oblasti IT, građevinarstva, saobraćaja, obrazovanja, medicine itd. (ukupno 123 zanimanja). Veterani, kao i njihova deca, imaju pravo na besplatno obrazovanje u državnim visokoškolskim ustanovama i pravo na socijalnu stipendiju u odsustvu akademske.
Poslodavci, s druge strane, mogu da dobiju Povraжaj za uređenje radnog mesta za osobu sa invaliditetom – do UAH 100,5 hiljada; UAH za zaposlenog sa prvom grupom invalida i do 67 hiljada UAH. UAH sa drugom grupom.
„Država se neće popraviti“
Artem oštro kritikuje ne samo TCC i MPC, nego i Ministarstvo za veteranske poslove. Prema njegovim rečima, tokom razvoja instituta pomoćnika veterana, zvaničnici su odbacili većinu predloga same vojske. Pored toga, on se žali na smanjenje finansijskih sredstava za programe veterana.
Problem je, kaže Artem, što društvo tiho pristaje na takav stav države prema veteranima i prema sebi umesto da preuzme odgovornost za rešavanje pitanja u pozadini.
„Država neće biti sama popravljena. Veterani neжe uspostaviti red. Preuzeli su odgovornost na frontu. Društvo mora da preuzme odgovornost za veterana, za pozadinu. Moramo da se zauzmemo za svoja prava. I takođe – da obrazuje decu i mlade ljude. Školarce treba odneti u bolnice u vojsku, mladi ljudi treba da budu uključeni u rehabilitaciju – to će pomoći veteranima da izdrže“, kaže Artem.
Uprkos svim problemima i svim bolovima, Artem traži da ne pada u depresiju, jer očaj ubija, a vera i ideje pomažu da se preživi.
„Moramo mirno da sagledamo šta se dešava. Stari svet umire. Ovo je rađanje nečeg novog, i mi smo na čelu novih vrednosti. Sami biramo stranu novčića. Treba da preuzmemo odgovornost i učinimo sve što možemo“, kaže Artem.
