Rusija neće moći da dobije rat protiv Ukrajine. Hoжe li joj Ukrajinci pomoжi. To je zaključak koji sugeriše sebe iz posmatranja najnovijih događaja i trendova na frontu i u ukrajinskom društvu. Sve je više znakova upozorenja. To nije razlog za paniku, nije razlog za očajanje – već razlog da dobro razmislite i budete izuzetno oprezni. Na kraju svega, naredna zima može postati vreme teških testova kako u fizičkom sukobu, tako i u moralnom i psihičkom smislu.
Što duže rat traje, to je umorniji. Velika većina Ukrajinaca dugo nije verovala u uslovne „još dve ili tri nedelje“. Međutim, bilo je mnogo nade u kontraofanziju Oružanih snaga Ukrajine, koja je naširoko najavljena na proleće, kako bi se okupatori izmestili sa teritorija ukrajinskog juga koje su zarobili. Iz Kabineta predsednika ili drugih struktura vezanih za vlasti, bravura izjave o skorom proterivanju Rusa čule su se iznova i iznova, više puta je najavljen tajming ulaska ukrajinskih trupa na Krim itd. Sve je stvorilo velika očekivanja suočena sa neprijatnom realnošću.
Realnost je da su Rusi imali dovoljno vremena – posebno zbog sporosti snabdevanja oružjem i opremom od strane zapadnih partnera Ukrajine – da izgrade duboko ešaloniranu i teško utvrđenu odbranu. A pobediti ga bez vazdušne nadmoći i, uopšte, značajna superiornost u snagama je zadatak koji nijedna moderna vojska nikada nije izvela. Ne zato љto je nemoguжe, veж zato љto nisam ni pokuљao. Uprkos svim nepovoljnim faktorima, hrabrost i profesionalizam Oružanih snaga Ukrajine doveli su do značajnog uspeha. Međutim, sve ide do te mere da (ukoliko ne dođe do iznenadnog kolapsa ruske odbrane), ciljevi postavljeni pre početka kontraofanzive mogu ostati nedostižni u bliskoj budućnosti. To stvara razočarenje i u Ukrajini i na Zapadu. Mada, s obzirom na gore navedene nepovoljne uslove i teškoće zadatka, Oružane snage Ukrajine već pokazuju svoju najbolju stranu.
Neslaganja između obećanja ukrajinskih vlasti i stvarnih uspeha na bojnom polju i razočarenja povezanih sa tim dovode do potrage za krivcima, sumnjama i optužbama. Nedavne anketiranje Međunarodni institut za sociologiju u Kijevu utvrdio je da trećina Ukrajinaca (32 odsto) veruje da postoji podela između političkog i vojnog rukovodstva Ukrajine. U decembru 2022. bilo ih je samo 10 odsto. Iako su brojke još uvek daleko od kritičnih, sam trend bi trebalo da bude alarmantan. Što se duže rat bude odugovlačio, veće će nezadovoljstvo biti i veća je verovatnoća produbljivanja podela unutar ukrajinskog društva, koje je u prvim mesecima invazije punih razmera bilo monolitnije nego ikada ranije. Štaviše, mnogo je više razloga za nezadovoljstvo i pritužbe nego samo zastoj na frontu.
U vreme kada se većina Ukrajinaca bori svom moći, ili pokušava da bude što korisnija za zajednički cilj na drugačiji način, kada su rat i gubici i tragedije izazvane njime postali uobičajeni, još uvek postoje ljudi koji žive kao da su u nekom drugom svetu. Zaista ne želim da izgledam kao podstrekač „klasne borbe“, ali vredi govoriti o pravom problemu pre nego što postane kritičan. Bataljon Monaka, Kurševelske teritorijalne odbrambene snage, noćni klubovi i njihovi posetioci, kojima nije stalo do policijskog časa i osećanja drugih, i na kraju, nedavno venčanje u Vinikiju, na kojem će zavideti čak i arapski šeici. Sve to budi osećanja gađenja, frustracije i besa.
Ne radi se o zavisti, kao što mnogi misle. Kako prikladno Razgovarao S tim u vezi, Jurij Makarov, luksuz sam po sebi nije ni zločin ni dokaz lažnih vrednosti. A venčanje nije kršenje bilo kakve zakonske norme. Na kraju, čak i u ratnim uslovima, moraš da živiš, uključujući i venčanje. Druga je stvar da je raditi ovo sa takvim demonstrativnim – do tačke lošeg ukusa – hvaliti se sopstvenim bogatstvom i statusom u trenutnim okolnostima loša ideja, sa stanovišta morala.
Prefinjeni ukus i osećaj proporcije su priori koji nisu baš karakteristični za ukrajinski politički ili neki drugi „beau monde“. Poziv Džidzije ili Olye Polyakove da govore na takvom „elitističkom“ događaju je još jedan dokaz za to. A kada je veličina pohvala merilo uspeha, nema razloga za iznenadj. Takve „luksuzne“ proslave seju unutrašnje nesloge u društvu bolje od bilo kog ruskog PSYOP-a. A mi čak i ne pominjemo takvo pitanje kao što je kako je plata tužioca ili zaposlenog u personalu teritorijalnog odeljenja Državnog istražnog biroa u Lvivu omogućila prikupljanje sredstava za takvo venčanje. Mi to ne pominjemo, jer je odgovor najverovatnije veoma banalan i predvidiv.
Tako razmetljivo luksuzan život „beau monde“ superimponiran je redovnim korupcionaškim skandalima u javnim nabavkama, raspodelom preteranih sredstava za popravke stadiona ili drugim projektima koji mogu da sačekaju bolja vremena, vestima o korupciji u TCC ili medicinskim komisijama, o šemama za ljude vojnog uzrasta da putuju u inostranstvo, i još mnogo togaNa primer, u slučaju Sjedinjenih Država U takvoj situaciji, čak i onima koji su čvrsto svesni prioriteta zaštite od spoljnog neprijatelja i nedopustivosti unutrašnjih sukoba može biti teško obuzdati emocije. A kada emocije zauzmu, očigledne činjenice blede u pozadini. Na primer, da većina zaposlenih u TCC-u nije korumpirana i među njima ima mnogo onih koji su se borili na frontu. Ili da Ukrajina nije toliko fatalno korumpirana da bude propala država (inače više ne bi postojala). Ili da je elita u realnosti demokratskog društva odraz samog društva. Zato koren problema treba tražiti pre svega u njemu, a ne u „klasnoj borbi“.
Zima je takođe na putu sa vrlo verovatnom granatiranjem energetske infrastrukture, što znači neizbežne nestanke struje. Prošle zime, to je dalo veoma uznemirujuće pojave, kada, u naletu borbe za jednakost i pravdu, mnogi ljudi nisu razumeli da ti koncepti nisu identični. To je izazvalo brojne situacije poput „zašto mi isključe struju, ali moj komšija ne“. S obzirom na to da se napetost u društvu samo povećala tokom godine, ova zima je prepuna još destruktivnijih strasti.
Naša istorija zna više primera kako su unutrašnji sukobi imali fatalne posledice po ukrajinsku državnost i Ukrajince. „Propast“ Kozačke ere, međusobna borba suočena sa spoljnim pretnjama tokom Ukrajinske revolucije 1917-1921, uključujući i kroz socijalna pitanja – to su samo najupečatljiviji slučajevi. Međutim, to ne znači da su Ukrajinci kao društvo osuđeni da iznova i iznova upadaju u istu zamku.
Istorija nije rečenica. Ona ne određuje budućnost sto posto, iako nije lako prevazići svoju inerciju. Već skoro deset godina Ukrajinci uspešno odolevaju agresiji mnogo jačeg neprijatelja, lišenog ostataka morala i čovečanstva. Uprkos svim strastima i neslaganjima, uključujući i političke, dosta nas shvata da unutrašnji problemi ne ugrožavaju samu činjenicu postojanja ukrajinske države i nacije, za razliku od ruske vojske. Problemi sa elitom, korupcijom, nejednakošću i nepravdom – sve to može i treba da se izrazi i prevaziđe kako i samo ukrajinsko društvo sazreva. Ali ne po cenu unutrašnjeg jedinstva u uslovima punog rata.
Gore pomenuti problemi nemaju brze popravke ili lake odgovore. Postoji uverenje da će biti napretka. Biće teško, sporo, nedosledno. Međutim, sve to neće imati nikakvog smisla ako se Ukrajincima dozvoli da podlegnu i veštačkim provokacijama neprijatelja i iskušenju da unutrašnje prepirke budu glavni prioritet i traže jednostavne i brze recepte za složene, ali ne i fatalne bolesti.
Jer tada neće biti ukrajinske države – ne idealne, već svoje i one koja se može poboljšati svakodnevnim napornim radom. Kao nacija neće biti Ukrajinaca. Život nam svaki put baca nove izazove. U narednim mesecima Ukrajinci će se suočiti sa jednim od najmoniško i psihički najtežih iskušenja. I biće veoma tužno kada, uprkos svim upozorenjima iz prošlosti i vojnim pobedama sadašnjosti, mi sami postanemo tvorci sopstvenog kolapsa. Razumevanje prošlosti, hladne glave i sposobnosti određivanja prioriteta su ono što vas može spasiti takvog scenarija. Imajmo to na umu. Иak i ako stvarno ћeliљ da zaboraviљ.
