Pre tačno trideset godina u Rusiji su se odigrali događaji koji bi pre ili kasnije doveli do trenutne situacije: autoritarnog režima koji sve više dobija znake totalitarizma, maksimalne agresivnosti prema susednim zemljama, oštre propagande usmerene protiv Zapada, pre svega Sjedinjenih Država, brutalnog progona ne samo opozicije, već uopšte bilo koje organizacije nezavisne od Kremlja, i tako dalje.
U oktobru 1993, koji bi se kasnije u Rusiji nazvao „crnim“), građani Ukrajine, čak i oni koji su bili prilično skeptični u pogledu nezavisnosti, prvo su shvatili prednosti odvajanja od Moskve. Tu imaju oružane nerede na ivici građanskog rata, tenkove na ulicama koji pucaju na parlament, stotine ubijenih, likvidaciju punopravnog parlamentarizma, duboku političku krizu. Zapravo, imali smo samo jedan problem – galopirajuće inflacije, pa smo se u poređenju sa Rusima osećali skoro u raju pre tri decenije.
Tako je, počev od 3. oktobra 1993. godine, politička konfrontacija u Rusiji izašla iz sala za sednice i sporednih strana na ulicama Moskve. Protesti pristalica parlamenta (u to vreme to je još uvek bio Vrhovni Sovjet Rusije) brzo su eskalirali u oružane sukobe, prvo sa pripadnicima kriminalističkih službi (tada i policijom). Kasnije se vojska pridružila konfrontaciji.
Povodom godišnjice, na ekranima ruskih bioskopa objavljen je igrani film pod kratkim naslovom „1993“ u režiji Aleksandra Veledinskog. Film je zasnovan na romanu istoimenim filmom Sergeja Šargunova. Očigledno su autori i knjige i filma pokušavali da izazovu Viktora Igoa, njegov besmrtni roman „Godina 93“. Na kraju svega, kao i u knjizi velikog francuskog pisca, istorijski događaji se predstavljaju kroz prizmu složenih odnosa u jednoj porodici. Međutim, ruski „nastavak“ nije ni blizu čuvenog romana o vremenima Velike francuske revolucije ni u smislu umetničke moći ni u smislu realizma odraza istorijskih događaja. Pa, kakva istorijska istina može biti zastupljena u modernoj ruskoj kinematografiji, stisnuta u propagandnom zahvatu Kremlja.
U filmu ima mnogo patosa i jeftine simbolike. Ali šta je, na kraju svega, moral filma (romana)? Ko je dobar, ko je loš, ko je u pravu, ko greši? Pakao zna. Za autore, љta je bilo glavno? Da pokažem koliko je užasno bilo doba u kojem su dominirali liberali i demokrate. U šta je Jeljcin doveo zemlju. Pobunjenici protiv tadašnjeg ruskog predsednika trebalo je da budu, možda, pozitivni karakteri. Ali ne moћete. Pobunjenici uvek treba da budu u minusu, jer u suprotnom Kremlj možda neće razumeti. Međutim, jačanje predsednikove moći kao rezultat pobune trebalo bi da izgleda kao potpuno pozitivan fenomen. Zato budi mudar ovde. Ukratko, svako ko pokuša da razume rusku političku realnost tog vremena dok čita roman ili gleda film samo će se još više zbuniti.
Ali šta se onda stvarno dešavalo u Moskvi? Zašto su ljudi koji su u avgustu 1991. stajali zajedno na istoj strani barikada ispred „Bele kuće“ postali smrtni (bukvalno) neprijatelji dve godine kasnije?
Konfrontacija između bivših saveznika počela je 21. Pa, nije počelo – pogoršalo se, počelo je mnogo ranije, bar godinu i po dana pre opisanih događaja, kada se prvi ruski predsednik umorio od izigravanja „kristalnih demokrata“ i počeo da ruši sve više moći, a sa njim i novac za „Porodicu“. Ruski lider je odlučio da potpuno uništi aktuelnu zakonodavnu vlast i izgradi novu koja se neće mešati u njegovu vladavinu (pljačka zemlju).
Ovom uredbom Jeljcin je ušao u pravni sukob, jer mu pravni okvir koji je tada bio na snazi (uključujući Ustav Ruske Federacije) nije dozvoljavao da napravi takve fundamentalne promene. I još više, nije imao pravo da raspusti Verkhovnu Radu.
Međutim, ruski parlament je u to vreme imao mnogo veća ovlašćenja od sadašnje Državne dume. Zbog toga je Vrhovni Sovjet Ruske Federacije odlučio da vredi iskoristiti njenu moć i pretvoriti zemlju iz predsedničko-parlamentarne u parlamentarno-predsedničku. Kao rezultat toga, počeo je konkurs za izradu novog Ustava Ruske Federacije.
Socijalna situacija tog vremena dodatno je dolila ulje na vatru. Smele ekonomske reforme premijera Jegora Gajdara bile su, kako je u modi da se kaže, šok terapija. Doveli su do naglog pada životnog standarda Rusa. Iako je jesenas bila privremena, do jeseni 1993. A opozicioni poslanici to nisu usvojili u svom sukobu sa predsednikom.
Jeljcinovi najbliži saradnici, predsedavajući Verkhovne Rada Ruslan Kasbulatov i potpredsednik Aleksandar Rutskoi, postali su lideri opozicije. Zanimljivo je da je opozicija počela da koristi nacionalno-patriotsku i revanšisanu retoriku, kritikujući Jeljcina zbog „preteranog zamajavanja“ zahteva Zapada za reformama. Stoga nije iznenađujuće da je zapadni svet, kao i bivše sovjetske republike, uključujući Ukrajinu, podržao ruskog predsednika. Iako je jasno da je ovde veoma teško nazvati Jeljcina pozitivnim herojem.
Ruski predsednik je naložio svim službama pod njegovom kontrolom da postepeno blokiraju rad parlamenta. „Bela kuća“ je odsečena od telefona, vode i zaliha hrane. Nakon toga, zgrada je bila de-energizovana, pa su poslanici morali da održavaju sastanke uz svetlost sveća.
Parlamentarci su počeli da pozivaju svoje pristalice da se okupe ispod zgrade. Svi su očekivali jurišanje na „Belu kuću“. I to sa dobrim razlogom. Istovremeno, oružje lojalnih vojnih lidera počelo je da se akumulira u parlamentu. Rutskoi je počeo da formira oružane odrede „branilaca ruskog parlamentarizma.“ I prvi spontani sukobi sa pucnjavom i ljudskim žrtvama dogodili su se krajem septembra.
Jeljcin je 1. oktobra izdao naređenje da se čvrsto okruži „Bela kuća“. A brza eskalacija počela je 3. oktobra, kada su se hiljade pristalica opozicije prvi put okupile na anti-predsedničkom skupu u blizini Lenjinove spomenike na Oktobarskom trgu. Zagrejani agresivnim govorima, probili su kordone policije i marširali do parlamenta. Sa balkona Bele kuće demonstranti su dočekani od strane opozicionih lidera i pozvali ih da preduzmu odlučnu akciju.
„Mladi, borbeno spremni ljudi! Ovde se poređaš na levoj strani! Moramo da formiramo odrede, a danas treba da upadnemo u kabinet gradonačelnika i Ostankina“, rekao je Rutskoi, koji je, kao što znate, bio u činu general-majora.
„Pozivam naše hrabre vojnike da dovedu trupe i tenkove ovde da upadnu u Kremlj sa uzurpatorom, bivšim kriminalcem Jeljcinom. Jeljcin bi danas trebalo da bude zatvoren u Matroskaja Tišini, cela njegova korumpirana kliska bi trebalo da bude zatvorena“, vikao je Kasbulatov.
Sve ove smešne žalbe su se na kraju pretvorile u prokleta pogubljenja. Interesantno je da su pobunjenici koristili sovjetske simbole u svojim akcijama. Posebno, kada su demonstranti upali u gradsku skupštinu Moskve, podigli su crvenu zastavu iznad nje. Pobunjenici nikada nisu uspeli da zauzmu Ostankina.
Oružani napadi demonstranata sa brojnim žrtvama dali su Jeljcinu moralno i zakonsko pravo da oštro koristi trupe. Predsednik je bio ojačan činjenicom da su se desetine hiljada njegovih pristalica istovremeno okupile u Tverskaja ulici. Poznati glumci, pisci, muzičari i naučnici pojavili su se na televiziji jedan za drugim, izražavajući podršku predsedniku.
Od samog jutra 4. oktobra oklopna vozila su već stajala u blizini ruskog parlamenta. Ceo svet je video nezaboravnu sliku tenkova koji metodično pucaju u Beloj kući, prekrivajući njene zidove crnim pepelom.
Pokušaji general-majora Rutskoija da viče vojsci, pridobiju ih na njegovu stranu, ili bar održe neutralnost bili su neuspešni. Granatiranje se nastavilo do pet sati uveče. Onda su specijalci ušli u zgradu i uhapsili sve preživele. Rutskoja i Kasbulatova je lično pokupio Šef Jeljcinovog obezbeđenja Aleksandar Koržakov. Oni su poslati u predsudni pritvor u Lefortovu.
Prema zvaničnoj istrazi, 124 osobe su poginule, a 348 je povređeno 3-4. Međutim, aktivisti organizacije za ljudska prava Memorijal tvrde da je u pucnjavi ubijeno najmanje 159 ljudi, a 28 od njih vojno osoblje.
Jeljcin je proslavio potpunu pobedu nad protivnicima. Vrhovni Sovjet Rusije je likvidiran. Zamenila ju je Državna duma, prvi put izabrana 12. Istovremeno, održan je i referendum o Ustavu „Jeljcina“. Rezultat je, naravno, bio pozitivan. A Duma se nije ustručavao da odobri novi Osnovni zakon sa veoma velikim ovlašćenjima za predsednika i sa smanjenim ovlašćenjima za parlament.
Ni Zapad ni ruski liberali nisu videli ustavnu reformu kao veliki problem. Sasvim suprotno: politička kriza je prevaziđena, potencijalni sukobi između predsednika i parlamenta u vezi sa nejasnoćama granica vlasti su eliminisani, a sovjetsko-imperijalna osveta sprečena. I uopšte, kako kažu, iako je Jeljcin kučkin sin, on je naš kučkin sin.
Ko je mogao da predvidi tako neverovatan preokret, da će posle Jeljcina doći tako loš Putin i iskoristiti sve ustavne prednosti koje su nastale posle događaja iz jeseni 1993, pa čak i započeti rat protiv Ukrajine. Pa, osim ako ne možeš da pitaš svakog prvog Hutsula sa visoravni, a on bi, naduvajući svoju lulu, sigurno rekao: „Uskoro će doći do rata sa Mišićima, nećemo pobeći od toga nigde.“ Ne idi kod gatare.
