Jedan od popularnih imperijalnih narativa u Putinovoj Rusiji, koji ne samo da je sačuvao, već podigao na verski nivo sekularni praznik pod nazivom „Dan pobede“, bio je i jeste – „Možemo to ponovo da uradimo“. Kao što se često dešava u takvim slučajevima, originalno značenje je odavno nestalo iz ove fraze, a ruski šovinisti (i posle „povratka Krima u rodnu luku“ ovo je apsolutna većina odrasle populacije Ruske Federacije) koriste je jednostavno kao simbol, fokusirajući se što više na glagol „možemo“. Kao, mi smo velika zemlja, velika nacija, tako da moћemo. Šta tačno? Kako god, jer – vidi. Iznad. I zato što nas se svi plaše.
Međutim, trenutni rat u Ukrajini pokazao je da ruska vojska može nešto da ponovi. Na primer, čuveni Žukov napada u oblasti Rževa. Oni o kojima je jedan od glavnih ratnih pesnika Rusije Aleksandar Tvardovski čak napisao pogrdnu pesmu „Umro sam blizu Rševa“ – a čak je objavljena, što se može nazvati samo nepažnjom sovjetskih cenzora. U prevodu Andrija Meliška zvuči ovako.
Prednji deo je goreo od ivice,
Kao ožiljci na telu,
Umro sam i ne znam:
Ili ima boraca u Ržajevu.
Iza ovih reči – i onih koji su preživeli Drugi svetski rat bilo je dobro svesno toga (za razliku od potomaka koji su na svojim automobilima zaglavili frazu o „ponavljanju“ – postojala je strašna istina o ogromnom broju žrtava, besmislenih i nebrojenih. To je upravo ono što Rusi ponavljaju na ukrajinskim zemljama. Blizu Vuhledara, u Bakhmutu, blizu Avdiivke. Tamo gde gubici hiljadu vojnika dnevno nikako nisu razlog da se odustane od ovih „napada na meso“. Ovo ime je novo, ali, najverovatnije, jednostavno zato što tokom Drugog svetskog rata jednostavno nije postojala odgovarajuća platforma za njegovo stvaranje i aktivnu upotrebu. I u ozloglašenom Gulagu nije bilo vremena da se stvore nova značenja – biće opstanka.
Uzgred, Rusi su uspeli da „ponove“ ne samo taktiku Drugog svetskog rata. Oni već direktno koriste oružje i opremu tih vremena. O Mosin puškama, koje su zapravo razvijene krajem devetnaestog veka i korišćene su tokom Prvog svetskog rata, sa ponosom Prijavio sami okupatori. A pre neki dan pojavio se snimak iz blizini Avdiivke, gde su naši borci primetili „jedan i po“ automobil u ruskim kolonama – GAZ-AA automobile, koji su proizvedeni od 1932. do 1942. godine. Ranije ste ove kamione mogli da vidite samo u vestima o sovjetsko-nemačkom ratu i igranim filmovima o tim vremenima – ako su reditelji odgovorni za pripremu za snimanje. A sada – na YouTube, u svežem Љorc sa prve linije fronta.
Uzgred, sam GAZ-AA je takođe „možemo to da ponovimo“. Zato što je ovo sovjetska kopija („Sovjetska“ u svakom smislu, radi se i o teritorijalnosti i kvalitetu) čuvenih američkih kamiona Ford Model AA. Možete li da zamislite američki vojni kontingent negde u Iraku ili Avganistanu koji iznenada koristi Fordove kamione iz 1930-ih? „Zato što ne mogu to ponovo da urade“, rekli bi ruski imperijalisti.
Ali ruski problemi su za Ruse. A mi, kako kažu, moramo da uradimo svoje. Konkretno, tačni zaključci iz ove priče sa ponavljanjem. Ne, ne napred, već prvenstveno pozadi. Sa vojskom, kao što smo videli za godinu i po dana punog rata, ukrajinska komanda se nosi sa tim, brine o ljudima i bori se na takav način da će ući u svetsku istoriju vojnih poslova sa znakom plus. Ali tamo gde su ti zaključci potrebni je u istorijskoj nauci. A najvažnije je u njegovom obrazovnom sektoru.
Postepeno smo menjali odnos prema ideološkoj komponenti nemačko-sovjetskog rata (u Rusiji se još uvek zove „Velika ološka“) i Drugom svetskom ratu u celini. Ukrajina već slavi dan pobede nad nacizmom kada je to neophodno, kada ceo civilizovani svet slavi. Više nije tajna da je Sovjetski Savez punopravni organizator Drugog svetskog rata – i Pakt Molotov-Ribentrop i SSSR-a protiv Finske više se ne posmatraju kroz prizmu sovjetsko-ruskih narativa.
Međutim, donedavno je tema „herojstva sovjetskih vojnika u borbi protiv nacista“ aktivno eksploatisana u Ukrajini. Ili, u patriotskom formatu, „ukrajinski vojnici kao deo Radničke i Seljačke Crvene armije“. Ali sada smo u potpunosti videli, na primeru ideoloških i mentalnih potomaka Staljina i Žukova, kakvo je to „herojstvo“ bilo. Љta je bilo iza toga. (Pa čak i ko stoji iza toga – jer su čak i Rusi uspeli da ponove „odrede barijere“, dodeljujući ovu ulogu glavnim „babajima Putinove Ruske Federacije – Kadirovitima….
I moramo da razgovaramo i piљemo o tome. Da bi Ukrajinci od školskog uzrasta razumeli da smrt njihovih pradedova i pradedova tokom prelaska Dnjepera 1943. godine nije herojstvo, ni podvig, Ovo je zločin tadašnjih despota Kremlja protiv sopstvenog naroda i okupiranih nacija, uključujući Ukrajince. Pre svega, Ukrajinci. I da „crne jakne“ nisu samo istorijski fenomen, one su takođe deo velikog zločina Kremlja protiv Ukrajine. Kao Holodomor.
Drugi svetski rat mora da dobije adekvatnu i istinitu procenu u svim aspektima. A trenutna nespretna kopija koju izvodi Putinova Rusija je, doduše nepoželjna (ko bi među nama želeo da sredi prošlost po tako visokoj ceni), ali je ipak pomoć koju vredi iskoristiti. Za dobro onih koji su umrli od naređenja Žukova i Co. tada. Za dobro onih koji umiru štiteći Ukrajinu od najnovijih buba, upravo sada.
