Da li je 32 godine mnogo ili malo? Za osobu, ponekad je to polovina života. Za civilizaciju, ovo su nekoliko trenutaka koji ne uvek nisu doљli na stranice istorijskog udћbenika. Ali ove 32 godine će ipak završiti u udžbenicima. 32 godine postojanja takozvane Nagorno-Karabah Republike. Ili „Republika Artsakh“, kako se zvala u Jermeniji i samom NKR.
„Predsednik“ nepristupane „države“ Samvel Šahramjan je 28. septembra potpisao uredbu o prestanku postojanja „Republike Artsakh“ od 1. januara 2024. godine. Ali ovo je, kao što svi razumemo, samo formalnost, jer zapravo „Nagorno-Karabah Republika“ sada nestaje, zajedno sa jermenskim stanovnicima ovog ilegalnog entiteta. Oni, ti ljudi, odlaze u Jermeniju (i, verovatno, jermenska dijaspora je jedna od najvećih i najmoćnijih na svetu, posebno u nekoliko zemalja, kao što je Francuska, koja je, uzgred, uspela da stane u korak sa stanovnicima daleke zemlje Južnog Kavkaa), ponela sa sobom sećanje na 32 godine postojanja „NKR“.
I malo je verovatno da bilo ko od njih sada ozbiljno razmišlja o činjenici da je takva sudbina – i njihova i njihova domovina – odavno programirana. Ne, čak ni 2. septembra 1991. godine, na zajedničkoj sednici Regionalnog i Šahumjanskog okružnog veća narodnih poslanika Azerbejdžanskog SSR-a. Pogledaj mapu Južnog Kavkaa. Dve enklave su Nakhichevan i Karabah. Štaviše, ako je Nakhičevska Autonomna Sovjetska Socijalistička Republika odvojena od Azerbejdžana prilično širokom teritorijom Jermenije, onda bi Autonomni okrug Nagorno-Karabah mogao da ima zajedničku granicu sa Jermenijom. Mogla je, ali nije. Kao što bi današnji Baškortostan kao deo Ruske Federacije mogao da ima zajedničku granicu sa Kazahstanom – ali na teritoriji na kojoj su živeli Kazahstanci, Baškirs i Tatari i, u principu, još uvek živi, orenburški region je nekada bio nacrtan. Zainteresuj se za takvu temu kao što je „Kuvandik koridor“.
Nagorno-Karabah je postao jedna od onih zamki koje su radile krajem osamdesetih, kao što su „Južna Osecija“, „Pridnjestrova“, „Republika Krim“. Iako se posle Biškekovog protokola u maju 1994. činilo da je situacija koja se razvila – formalno deo Azerbejdžana, zapravo Artsakh bio deo Jermenije (koja, međutim, nije žurila da ozvaniči svoje priznanje ove teritorije kao „države“) – dugo vremena, ako ne i zauvek. I dugo vremena, što se tiče života prosečne osobe, upravo ovako je to izgledalo. Sve strane u sukobu složile su se oko situacije. I živeli su.
Ali svemu na svetu dođe kraj pre ili kasnije. Naročito priče kao što je istorija Nagorno-Karabaha. Sve ove godine Azerbejdžan je živeo sa jednom željom – da vrati ono što je naše. Dugo se može raspravljati o tome ko je trebalo da poseduje autonomiju Nagorno-Karabaha (i u kom obliku bi ona trebalo da postoji), ali postojanje te „države“ bilo je kršenje međunarodnog prava. A zakon je bio na strani Bakua. Koje su Azerbejdžanci pre ili kasnije oћilili. Preciznije, upravo ga sprovode.
Jermenija je, budimo iskreni, izgubila sve ove godine uzalud. Mada bi, pošto je pobedila u ratu, mogla da pokrene proces pregovora o budućnosti NKAO uz učešće ovlašćenja koja to budu. I, s obzirom na snagu jermenske dijaspore, mogla bi da se pogađa za sasvim prihvatljive uslove, barem kao bosanska. Međutim, posle samog državnog udara i ostavke jermenskog predsednika Levona Ter-Petrosjana, koji je iskreno želeo da reši problem Karabaha (i to je i dalje bio problem, uprkos svim pobedama u prvoj polovini devedesetih), postalo je jasno da su jermenske vlasti zadovoljne trenutnom situacijom. To je takođe odgovaralo vlastima druge zemlje. Onaj čiji je vlasnik bio i sedi u Kremlju…
32 godine je dug period. Ovo nije devet godina okupacije Krima i Donbasa ili godinu i po dana kontrole nad delovima regiona Zaporizhia i Kherson. Međutim, čak ni taj faktor, faktor istorijskog kontinuiteta, uopšte nije bitan kada je međunarodno pravo na strani jedne od zemalja. Da, naravno, i snaga takođe – jer je sasvim očigledno da je Azerbejdžan čekao toliko dugo samo zato što je skupljao snagu. I иekao je pravi trenutak. Okupio. Иekala sam. I bukvalno u jednom danu (zapravo, naravno da ne, ali ova era će ući u istoriju) rešio je problem od pre 30 godina.
Tako će biti i sa gore pomenutim ukrajinskim teritorijama. Koja će se pre ili kasnije vratiti u zemlju kojoj pripadaju u skladu sa svim međunarodnim sporazumima. A stanovnici Krima, koji su se 2014. radovali „čak i kamenju sa neba“ (međutim, kada je sada letelo ovo „kamenje“ – u vidu bespilotnih letelica i raketa, iz nekog razloga su momentalno zaboravili svoje izjave), sada bi trebalo vrlo pažljivo da prate dešavanja na Južnom Kavkau. Jer ih ista stvar иeka.
Možda neće svi napustiti Krim, Donetsk ili Luhansk. Iako što dalje idemo, to više odnosa između Rusije i Ukrajine, Rusi i Ukrajinci postaju slični odnosu Azerbejdžanaca i Jermena – previše krvi je proliveno u aktuelnom ratu, koji se od 2014.Sergij Kokurin… Ali moraćete da odete. I to ne samo za one koji su došli posle okupacije. Ne, to neće biti deportacija – baš kao što niko nije deportovao Jermene iz Nagorno-Karabaha od poslednje uredbe „predsednika“ ove „države“. Samo su otiљli sami. Stanovnici Krima, Donetska, Luhanska, Mariupola жe sami da odu i pobegnu.
Mada još uvek ne razmišljaju o tome. Kako da znam za ovo? Od sladoleda za 20 kopejki. Sećate li se kada je počeo pad Lenjina u Ukrajini, kada je počelo preinicijanje? Izgleda da je u priči o Karkivu Lenjinu postojao tako slab argument branilaca spomenika, kažu, kako to, moje detinjstvo je prošlo baš tu, ja sam ovde jeo sladoled sa majkom blizu ovog spomenika, a sada ga nema…
N/a. I ne postoji Nagorno-Karabah. A neće biti ni „Republike Krim kao deo Ruske Federacije“. Иak i ako postoji, kao Artsakh, 32 godine. Jer takve priče se pre ili kasnije završavaju jednom stvari – obnovom međunarodnog prava. Zato što obezbeđuje ravnotežu na kojoj počiva naš svet. Jednostavno ne moћe biti drugo.
Stoga, (ne)poštovani Krimići – pogledajte Stepanakert, koji se pretvara u Khankendyja. Pogledaj veoma pažljivo. Tamo možete videti svoju blisku budućnost. Sa samo jednom razlikom. Kraj tvog Krima će biti mnogo krvaviji i zastrašujući. A to nije zato što će strašni Banderiti otići tamo – sasvim suprotno, jer će ruske trupe ići odatle. A šta se dešava u takvim slučajevima – možete pogledati u drugom smeru, na severozapad. Za Kersona. Ne sumnjajte ni da će, uprkos svom vašem ruskom, okupatori, koji će biti isterani na more ili u Kuban, granatirati „sveto“ poluostrvo na isti način kao i jedini regionalni centar koji su uspeli da uhvate neko vreme u ratu punih razmera. Dakle, pre ili kasnije, nećete samo ponoviti sudbinu Jermena Artsaka. Zavidećeš im.
