Poslednjih nedelja, Ukrajinski informativni segment se još jednom rasplamsao u diskusiji o (im)mogućnosti dijaloga sa bilo kojim predstavnicima ruske strane – bilo da je to sa Putinovom pratnjom (u principu, čak ga i Nestor Šufrih već izbegava, barem je tako naveo tokom nedavnog sudskog ročišta), ili „opozicionari“ iz Liberalno demokratske partije i Komunističke partije Ruske Federacije. Sa ovim drugim je priča mnogo komplikovanija.
Sam razgovor u kontekstu aktuelnog rusko-ukrajinskog rata daleko je od novog. Da, od najmanje 2014. postalo je jasno (mada, nažalost, ne za većinu ukrajinskog društva u to vreme) da je nastavak gledanja TV emisija ili filmova sa Mihailom Porečenkovim nakon što je pucao na položaje ukrajinske vojske na aerodromu Donetsk, blago rečeno, loš maniri. Mada, budimo realni, godinu dana pre toga, 2013. godine, to se moglo videti i na centralnim ukrajinskim TV kanalima u udarnom terminu.
Međutim, da li je ruski proizvod uopšte nestao sa našeg informativnog polja? Nažalost, ne. I to nije bio on, već ukrajinski proizvod koji je standardizovan u radio kvotama. A nije čak ni da je sporadično i sporadično bilo okršaja na televiziji, kao što su novogodišnja „plava svetla“, „ironije sudbine“ ili „pubescentni“ koncerti 9. maja, a filmski proizvod na ruskom je delimično predstavljen bez ikakvog prevoda i davanja na državni jezik (u najboljem slučaju – sa ukrajinskim titlovima). Suština problema je u tome što su i tada Ukrajinci, budući da su donekle nespremni da potpuno napuste ruski proizvod (ne samo kulturni, već i politički), počeli da traže racionalno, proukrajino, „dobro“ zrno među lokalnom ruskom javnošću.
Sećate li se kako su se Ukrajinci tada oduševili? U 2014-2016. gledali ste video sa ruskim glumcem Mihailom Efremovim. U njima je recitovao anti-Putinove pesme, jer, navodno, nije podržavao politiku predsednika Ruske Federacije u vezi sa okupacijom Krima i dela Donbasa. Međutim, u kojoj meri su takvi „video snimci“ bili efikasni u konfrontaciji protiv Putinovog režima u Rusiji? I na kraju, 2020. godine, sam umetnik se otvoreno odrekao svog „kreativnog protivljenja“ ruskim vlastima – „to hrani ljude umetnosti“ (ovo je citat!), a 2022. godine – već iza zidina ruskog zatvora, gde je završio posle kobne nesreće koju je pijan isprovocirao – podržao je Putinovu takozvanu „specijalnu vojnu operaciju“.
Generalno, da, posle 2014. godine, Putin je sve manje govorio publici sa ukrajinskih ekrana. Međutim, ruske „govorne glave“ (one iz uslovnog opozicionog tabora) nisu nigde otišle. Štaviše, što je češće krajem 2021. bilo vesti o mogućem eskaliranom napadu ruske vojske masovno u blizini ukrajinske teritorije na Ukrajinu, što je aktivnije u ukrajinskim medijima, pored glasova lokalnih eksperata, čule su se i izjave ruskih kolega. Na primer, Andrej Ilarionov (bivši ekonomski savetnik predsednika Putina), koji je emigrirao u Sjedinjene Države sredinom dvesta godina, gde je počeo da radi u Centru za globalne slobode i prosperitet na Institutu Kato u Vašingtonu, tri nedelje pre potpune invazije, raspravljao je u tok-šouu Savik Šuster (oh, još jedan „opozicioni“ ruski novinar) da neće doći do masovnog ruskog vojnog napada. Pitam se šta je mislio ujutru 24. februara 2022. godine, posle njegovih predviđanja?
Uprkos svemu, kada je ruski rat protiv Ukrajine ušao u fazu punih razmera, ekspertski glasovi sa ruske strane nisu nestali, a neki od njih i na ukrajinskoj strani YouTube postali su jedan od najpopularnijih. Tako su, prema proračunima Detector Media, u periodu od 24. februara 2022. do 1. juna 2023. godine, dvojica Rusa ušla u prvih pet ovog video hostinga u Ukrajini: Marka Fejgina i Andreja Piontkovskog. A u prvih dvadeset, Rusi su činili tačno polovinu ukrajinskog Jutjub segmenta.
Sami po sebi, ova statistika nije neka vrsta katastrofe. Za razliku od Ruske Federacije, u Ukrajini postoji sloboda mišljenja, govora, pristupa informacijama i izbora šta čitati, šta slušati i šta gledati, čak i po vanrednom stanju (ako to ne šteti nacionalnoj bezbednosti i teritorijalnom integritetu ukrajinske države, naravno).
Poenta je drugačija – koja je poenta takvih aktivnosti ovih ruskih glasnika u Ukrajini? Samo da kritikujem Putina? Tokom proteklih 18 meseci rata postalo je jasno ko su ruski lider i Ruska Federacija u celini. Čak i za one Ukrajince koji nisu želeli da primete rat u istočnoj Ukrajini do februara 2022. godine, ili su verovali da je sve to „čisto politika“. Da li to zaista slabi moć samog Vladimira Vladimirovića u samoj Rusiji? Može se skromno pretpostaviti da je to malo verovatno. Stoga, pitanje „čemu sve ovo?“ za sada bar izgleda retorički.
Možda je to to Pitanje nije tako bez odgovora. Sećaš li se prošlogodišnjeg slučaja sa Latininom? Da, govorimo o piscu koji sebe naziva (a često je iz nekog razloga pozicionirana na ovaj način od strane ukrajinskih novinara koji je pozivaju na njihove prenose pod takvom reputacijom) kao opozicionara aktuelnoj vlasti u Ruskoj Federaciji. On 13 March 2022, on his page in Tviteru ona je istakla da smo u Ukrajini svedoci oživljavanja Kijevskog Rusa. I u Kijevu će „svet demokratskog, tržišnog i zapadnog“ koji govori ruski uskoro biti koncentrisan. To jest, neka vrsta svetlosti, blago ukusna sa liberalizmom, „ruski svet“ u Kijevu.
Zar ovo nije isto što i Arestovic u poslednje vreme (čest gost YouTube-emitovanje istog Fejgina)? Kažu da je Putin, naravno, kriminalac, baš kao i njegovi saradnici. Ali sami Rusi nisu krivi ni za љta. A sama ruska kultura je prelepa. A zašto nije od Kijeva (majke „ruskih gradova“) da počne da formira novu rusku (ili, preciznije, „rusku“) zajednicu, koja je mogla da bude formirana ranije da nije bilo Putina i njegove invazije, koja je napukla tu „istorijsku“ rusko-ukrajinsku harmoniju. A što se može prevazići diskusijom na raznim platformama (na primer književnim) negde sa druge strane okeana, ili bar van konfrontacione Ukrajine i Rusije.
Na kraju svega, zar ovo nije isto kao još jedna ruska opoziciona ličnost Maksim Kac, koji se, uprkos opštem političkom beznađu uoči predsedničkih izbora u Rusiji sledeće godine, još uvek razmatra kao mogući kandidat iz liberalnog tabora, koji bi mogao da napravi „buku“ tokom predizborne kampanje u jesen 2023 – proleće 2024. Čak i ako nije moguće sami učestvovati na izborima iz ovog ili onog razloga. Iako za sada i sam Kac održava sastanke ne u Moskvi ili Sankt Peterburgu, već u Londonu. A ako je Khodorkovsky spreman da ide na sastanak sa njim, onda pristalice uhapšenog Navaljnog još uvek nisu pristale na njegovu ideju o ujedinjenju ruske opozicije. A jasni metodi suprotstavljanja Kremlju još uvek nisu saopšteni. A da li antiratni i anti-Putinovi protesti koje je najavio mogu biti efikasni u evropskim gradovima, ali ne i u ruskim gradovima?
Međutim, neka sam Kac, njegovi prijatelji i, na kraju, Rusi traže odgovore na ova pitanja. U celoj ovoj priči Ukrajince bi trebalo da zanima samo kako ovaj mogući kandidat iz tabora ruskih liberala vidi budućnost rusko-ukrajinskih odnosa. Osudio je rat. Međutim, on je naglasio da je Kremlj pre svega kriv u tom kontekstu, a Rusi su uglavnom žrtve Putinove loše smišljene odluke.
A Ukrajinci su za njega deo istog „ruskog sveta“, samo liberalni, poslovni, Macbook na stolu i uvek sa otvorenom vizom za Veliku Britaniju. Na kraju sve, nekada smo zajedno gledali iste filmove, kuvali ista jela za Novu godinu, slušali ruski rok (zvani opozicija!) …
Ali opet, neka ovo ostane unutrašnja politička stvar ruske političke elite (tačnije njenih ostataka). Sve dok ruske okupacione snage nastavljaju da stoje na ukrajinskoj teritoriji, neprijateljske rakete i napadačke bespilotne letelice se lansiraju na gradove i sela Ukrajine, pitanje ruske odštete za nadoknadu štete nanete Ukrajini kao rezultat rata je nerešeno, a sama ukrajinska strana smatra se ne kao ekvivalentna, već kao deo nekog ruskog geopolitičkog ili civilizacijskog projekta. Koje su spoljnopolitičke smernice ove osobe i da li je ruska država demokratska ili ne?
Konačno, malo istorije. Poučno.
Posle Oktobarske revolucije, ešaloni „Bele garde“ stigli su u Ukrajinu: i ubeđili imperijaliste i pristalice ideja februarske revolucije.
Proces se intenzivirao posle aprila 1918. Njen šef, Pavlo Škorpadski, sa prilično dobrim namerama, pokušao je da pozove ruske ličnosti i naučnike u Kijev (mnogi od njih su, na kraju svega, bili ukrajinskog porekla, kao što je prvi šef Ukrajinske akademije nauka Volodimir Vernadski), koji bi pomogao u lokalnim državnim, ekonomskim i kulturnim procesima.
U tom smislu, ukrajinske diplomate su se, uz posredovanje Nemačke, čak dogovorile sa boljševicima o saobraćanju „državnih vozova“ od Moskve i Petrograda do Kijeva, koji su te ljude izvodali, često ih spasavajući od represije.
Kasnije je u Kijevu formirana ruska dijaspora begunaca iz „Sovjetskog Saveza“, kako je Škorpadski nazvao boljševičku Rusiju.
Međutim, kasnije je i sam hetman kritikovao ponašanje pridošlica u Kijevu i čak pokušao da razlikuje neobičnu šemu od ove, koju je čuvao u svojim memoarima.
„Po dolasku osoba ćuti, spava i jede – ovo je prva faza. Drugi hvali, kažeda je Ukrajina čudo, a jezik eufonski, i da je klima prelepa, a Kijev lep, a vlada normalna, jednom rečju raj!“, priseća se Škorpadski o trendu ponašanja Rusa u Kijevu.
Međutim, za nekoliko nedelja, prema njegovim rečima, počela je treća etapa kritika: „Posle nekog vremena, Rus vidi jednog od onih koji su došli ranije. Posle toga počinje treća faza. Još uvek je veseo i uodostiv, ali se vozio sa kočijašem i oni su loši. A kamenje za asfaltiranje je ponekad lošeg kvaliteta.
„Dozvolite mi“, recite mu. – Setićete se da je u Sovjetskom Savezu… Hvala Bogu da smo živi“, prisetio se Hetman.
Posle toga, prema njegovim rečima, posle veoma kratkog vremena, počela je četvrta etapa.
„On je već dobro obučen, dobro uhranjen, ruћan.“ Znate li šta ću reći – vaša Ukrajina je besmislica… Neophodno je stvoriti jedinstvenu nepodeljenu Rusiju, a nema Ukrajinaca, sve je to izum Nemaca“, rekao je Pavlo Škorpadski.
Nisam siguran da se situacija radikalno promenila u poslednjih 100 godina.
Bar još jedna ruska invazija na Ukrajinu ukazuje na suprotno.
