Posle najnovijih izjava Elona Maska o Ukrajini, a naročito posle ismevajuće mimove o Volodymyru Zelenskyju kao večitom prosjaku za novac, osim ako neko lenj ili lišen interneta ne kritikuje američkog multimilijadera. Jedan od Ukrajinaca – vlasnici automobila Tesla – čak je napisao i na kolima: „Izvini! Kupio sam ga pre nego što sam saznao da je Mask kreten.“ Možemo se setiti i nešto starijih (mada još uvek svežih u sećanju) priča o tome kako je Mask blokirao rad sistema Starlinku cilju sprečavanja udara na rusku flotu u Sevastopolju, ona više puta osuđuje izdvajanje američkih sredstava za pomoć Ukrajini, jer prenosi narative ruske propagande.
Pod takvom realnošću, nedavna fascinacija Maskom u Ukrajini kao naizgled briljantnim pronalazačem i izuzetno uspešnim (čini se) biznismenom više nije toliko primetna. Još uvek ima desetak knjiga o njemu ili njegovoj kompaniji na policama knjižara. I još uvek nema nestašice – čak ni u Ukrajini – onih koji smatraju Maska uzorom, tehničkim genijem koji menja svet. Kao, ovo je buduжnost.
Kakve veze imaju humanitarci i njihov spas? Nije prva godina (a ne prva decenija) da je dominacija mišljenja da je njen ključni zadatak da obuči visoko specijalizovane specijaliste sa jasno definisanom listom veština i sposobnosti postala sve očiglednija u obrazovanju, uključujući ukrajinsko obrazovanje. Mnogi učenici i učenici misle isto. Stoga je malo verovatno da je za buduće matematičare, biologe, IT specijaliste itd., proučavanje humanističkih nauka ono čemu obično teže.
Ne postoji tvrdnja da obrazovne institucije, posebno visoko obrazovanje, treba da obučavaju specijaliste za određene specijalnosti. Ali da li to znači da treba da se fokusiramo isključivo na jednu usku oblast? Mnogi bi pristali. Primer Elona Maska sve ubedljivije tvrdi da nije. Za njegove izjave na temu politike ili istorije previše je rečita ilustracija da čak i najgenijalniji pronalazač ili preduzetnik može biti puki ignoramus izvan sopstvene sfere.
U ukrajinskoj realnosti, ovo je stara i banalna priča, kada mnogi predstavnici ne-humanitarnih specijalnosti smatraju da su kompetentni da razgovaraju o istorijskim, jezičkim ili književnim temama. Iako zapravo nisu, ovo se često kombinuje sa devalvacijom humanističkih nauka kao takvih. Da ova tvoja priča uopšte nije nauka.
To je bilo veoma primetno tokom uvođenja obaveznih publikacija u dnevnike koji su indeksirani u bazama podataka Scopus Ili Mreža nauke. Nema racionalnog argumenta da su ove baze, koje su efikasni alati za matematičke ili prirodne nauke (univerzalne prirode), neodgovarajuće za humanističke nauke i neće ispraviti nijedan od njihovih mnogih stvarnih problema u Ukrajini, važeće i obično su naišle na prezir i nedostatak čak ni nagoveštaja razumevanja. Rezultat je bio predvidiv – pseudo-naučnici iz istorije ili drugih humanističkih nauka čudesno ispunjavaju sve „Scopus“ zahteve. Istovremeno, savesni istraživači moraju da prevaziđu dodatne veštačke prepreke, kojih već ima u izobilju u našem izuzetno birokratizovanom obrazovnom sistemu.
Sve to ne negira brojne probleme sa humanističkim naukama u Ukrajini – pseudonaučnicima, plagijatom i mnogim drugim. A profesionalne zajednice na određenom polju ne bi trebalo da tolerišu takve pojave. Međutim, ti problemi nisu konkretno humanitarni. Tada je doktor tehničkih nauka i dekan na Nacionalnom univerzitetu u Kijevu. Mikola Teslija je otvoreno širila antinaučne gluposti, tako da to nije bio razlog za ismevanje i maltretiranje cele industrije. S druge strane, kada dođe do još jednog skandala oko plagijata i šarlatanizma u humanističkim naukama, sledeća reakcija je gotovo uvek „pa, to su humanitarci, šta drugo očekivati od njih…“.
Uprkos svemu, život oko nas na najbolniji način pokazuje koliko je važno biti bar osnovno u istoriji, politici i kulturi. Da shvatim gde su prijatelji i gde su neprijatelji. Da je nemoguće „pregovarati u sredini“ ili „samo prestati pucati“ sa Rusijom. Da ruska agresija na Ukrajinu vuče korene gotovo isključivo u istoriji i kulturi ove države i njenih stanovnika. Postoji visoka cena za ignorisanje ili zanemarivanje istorije.
Ova cena je još veća zbog svestranosti problema. Koliko stručnjaka iz raznih oblasti na Zapadu još uvek ne može da shvati da Rusija nije „misteriozna ruska duša“ i „velika ruska kultura“, već zajednica varvara koji razumeju i vrednuju samo silu. Oni ne mogu i ne žele da shvate da je jedini način da se oslobode ruske pretnje da ne traže kompromise sa njom, da žrtvuju Ukrajinu, da se plaše eskalacije ili nuklearnog rata, već da joj nanesu odlučujući poraz.Poklon. A ako su znali bar malo o istoriji, barem priču o „umirivanju“ Hitlera tridesetih godina prošlog veka, onda možda ne bi sve bilo tako tužno.
Moguće je biti genije u tehnologiji i laik u svemu ostalom. Moguće je biti veliki istoričar ili književni kritičar ali ne i prilagoditi se stvarnom životu. Takve krajnosti – naime, promovišu se kao poželjan scenario u okviru obuke specijalista uskog profila – put ka nedođiji. Naravno, ne možete bez primenjenih veština, jer su one osnova. Ali čak i najbolji specijalista u svojoj oblasti mora adekvatno da sagleda svet oko sebe. Stoga je neophodno ići dalje od čisto jedne discipline. Neophodno je ne samo znati, već i razumeti. Na kraju krajeva, ispunjenje čak i tako naizgled jednostavne građanske dužnosti kao što je glasanje na izborima zahteva osnovnu orijentaciju u politici, ekonomiji, socijalnim ili istorijskim pitanjima
