Na početku potpune ruske invazije, predsednik Ukrajine Volodymyr Zelensky objavio je video snimke u kojima je prvi put izjavio da to zavisi od samih Rusa „da li žele rat“, zahvalio se „hiljadama dostojnih Rusa“ koji su, rizikujući sebe, osudili agresiju, pozvali ih da napuste Rusiju i inspirisali da je borba protiv agresora takođe borba za njihovu zemlju.
Međutim, do kraja proleća, Zelenskijev apel Rusima je završen. Zvanične ukrajinske vlasti počele su da traže drugačiji diskurs o Rusiji i njenoj budućnosti. „Danas već postoji preliminarni konsenzus između vlade i civilnog društva, uključujući analitičke, državne i nedržavske strukture, da je propast Ruske imperije neophodna za potpunu pobedu Ukrajine i zato je podela Rusije naša konačna pobeda“, kaže mi Vitalij Kuljk, direktor Kijev centra za studije civilnog društva.
Ta vizija je uzela maha u Ukrajini jer na Zapadu i dalje postoji iluzija da je moguće demokratizovati Rusiju u letu ili da je moguće pregovarati sa Putinom. Ovu iluziju je najjasnije izrazio Tomas Fridman na stranicama The New York Times„Ako Putin pobedi, ruski narod gubi. Ali ako Putin izgubi i bude uspešan haosom, ceo svet će izgubiti“.
„Mislim da nema potrebe da brinemo o propasti Rusije, ovo je optimalan scenario koji treba slediti, jer drugi ne predviđaju izlaz iz ovog rata“, naglašava Kulik, „Kremlj nastavlja da nas prodaje, prvo, strah od nuklearnog oružja, koje nije prevaziđeno na Zapadu i koje i dalje drži Zapad kao taoca; drugo, iluzija da Rusija ima neograničene resurse i da je sposobna da vodi rat duže vreme; treće, uverenje da domaći politički režim može stalno da se razmnožava. To su tri komponente pogrešnih pogleda današnjih rusologa, bivših sovjetskihologa. U vezi sa tom vizijom, oni vide jedini izlaz u guranju Rusije da evoluira, čekajući da Gorbačov dođe i najavi ‘perestrojku’.“
Apokalipsa se već dogodila
Kulik je jedan od zagovornika Foruma slobodnih nacija postruske, platforme koja je održana u Varšavi i Gdanjsku prošlog proleća i leta. Forum je čak predložio mapu postruske, odnosno potencijalnu dezintegracije teritorije Ruske Federacije.
„Kada smo moje kolege i ja pripremili mapu naše vizije za dezintegraciju Rusije, ovaj rad nije našao adekvatnu podršku spolja [української, – прим. І. К.] To je shvaćeno kao politička futurologija, a ne kao projekat koji ćemo sprovoditi kroz našu državnu politiku. Samo šest meseci nakon predstavljanja mape, uspeli smo da dopremo do određenih zvaničnika, ljudi su počeli da pričaju o tome u Ukrajini, i to je postao deo državnih programa. Mnogi naši političari i državnici, čak i na međunarodnom nivou, počinju da naglašavaju ideju dezintegracije“, rekao je Kuljk.
Kulik kaže da se trenutna ukrajinska debata vrti oko niza procesa denuklearizacije, desovjetizacije (ili deimperijalizacije) i dezintegracije. Prema njegovom mišljenju, prvo bi trebalo da dođe do dezintegracije teritorije u manje državne organizme, sa kojima će kasnije biti moguće razgovarati o uslovima denuklearizacije, rešavanju sukoba oko resursa ili teritorija.
„Naši zapadni partneri reaguju veoma oprezno na tu ideju, za mnoge zapadne partnere ne postoji jasna slika o tome kako izgraditi post-Rusiju. Stari rusološki pristup dominira da je jedan od najboljih načina za izlazak iz krize „jednostavno prebacivanje vlasti“, omekšavanje režima i time demokratizacija, to jest evoluiranje režima u nešto što neće tražiti ekspanziju, neće izazvati destabilizaciju u zapadnom svetu. Sve je to posledica sakralizacije nuklearne pretnje“, rekao je Kulik.
Po njegovom mišljenju, Rusija se i dalje doživljava kao supersila sa suicidnim tendencijama. „Direktni signali da to nije slučaj ignorišu se“, kaže ukrajinski analitičar. Psihološki portret samog Vladimira Putina pokazuje da se plaši za svoj život: dugi stolovi, karanti, čak i njegov poseban kofer sa govnima, koji nosi sa sobom, dokazuju da se samoubistvo neće dogoditi.
„Imam utisak da mnogi na Zapadu negde podsvesno razumeju da Rusija može da propadne svakog trenutka. Ali ne znaju šta će sa olupinama ovog carstva, ne razumeju konfiguraciju, ne mogu da zamisle Rusiju bez „federalnog centra“ (npr. Moskva – I.K.). Plaše se desetina hiljada Prigožina i Strelkova, koji će izaći kao duh iz flaše“, rekao je Kulik.
Nedostatak mašte, prema njegovom mišljenju, dao je uspon grupi „23. februar“, to jest pristalicama povratka na status kvo pre ruske potpune invazije, koji kažu: povucimo neku vrstu linije primirja, a onda će se sve nekako stabilizovati, režim će evoluirati i tako dalje. Rusija, jeziciNeće se ponovo uzdići, a dezintegracija mora da se odvija definitivno kako bi bilo koji imperijalni projekat bio nemoguć na ovoj teritoriji.
Dominantan narativ
Šefica Udruženja za slobodnu Rusiju Anastasija Sergejeva napravila je u novembru prošle godine Javni savet u Varšavi koji okuplja predstavnike raznih ruskih regiona i etničkih grupa i regrutuje dobrovoljce za rat na strani Ukrajine. Ona piše o „Ruskoj Federaciji“ pod znacima navoda i malim slovom. Po njenom mišljenju, ovo je propala država – neuspelo stanje. Ovo nije vest ni za Ukrajince ni za Januša Bugajskog, starijeg momka u tink-tenku Jamestown Fondacija i autor dobro poznate knjige o propasti Ruske Federacije „Propala država: Vodič kroz propast Rusije“ (Neuspela država: Vodič kroz rusku rupturu). Međutim, za rusku opoziciju ili dijasporu ovo mišljenje za sada deluje previše radikalno.
Zbog toga je, posle pobune Jevgenija Prigožina, Sergejeva pokrenula kampanju za priznanje Rusije kao propale države. Posle Prigožine smrti, ova kampanja je postala još relevantnija. Ruska Federacija je jednostavno mafijaška korporacija, smatra Sergejeva, iako mnogi ruski naučnici i dalje posmatraju organizam kao državu. Što pravi greške, što čini zločine, ali ipak država.
„Ruska Federacija se doživljava kao monolit, prema formulacijama iz Moskve“, rekla je Sergejeva. „Gubi se specifičnost heterogenosti regiona i pravo shvatanje da ovo društvo kao takvo ne postoji, osim u propagandi. Iako je čak i sada ova zemlja kalup zajednica koje se razlikuju regionalno, nacionalno, etnički i ideološki. Da biste razumeli unutrašnju suštinu, potrebno je da idete „odozdo“, iz regiona i iz onoga što se tamo dešava. To je problem sa ekspertizom – jer je to skupo, teško i gotovo nemoguće uraditi spolja. Stoga je procena sa stanovišta onoga što leži na površini. Svojevoljno ili nevoljno, sami eksperti neguju poziciju Moskve.“
Denis Sokolov, sa kojim je bila suosnivač Javnog saveta i koji je antropolog koji proučava ruske regione, slaže se sa Sergejevom.
„Režim je, koristeći savremene komunikacione tehnologije, uspeo da stvori ono što se u Sovjetskom Savezu nazivalo dominantnom ideologijom. Većina ljudi to doživljava kao nešto što visi u vazduhu. Postoje narativi koje ljudi doživljavaju kao dozvoljene jer ih nameće državna birokratija, uključujući propagandnu medijsku mašineriju, Pravoslavnu crkvu, stranku Jedinstvena Rusija, regionalne birokratije, agencije za sprovođenje zakona i tako dalje. Kao rezultat toga, ljudi, kao i u Sovjetskom Savezu, „ugrađuju se“ u dominantan narativ. Oni grade svoj diskurs unutar diskursa. Čak ni „opozicija“ koja se izgleda protivi tom dominantnom diskursu to ne poriče, već protestuje protiv toga, integrišući se u njega. Međutim, muslimani severnog Kavkaa takođe to rade“, objašnjava Sokolov.
Sokolov je pozajmio koncept dominantne ideologije od Oleksii Jurčak, autora knjige „Bilo je zauvek dok se nije završio. Poslednja sovjetska generacija“ (Sve je bilo večno, dok više nije bilo: poslednja sovjetska generacija). Rusko-američki antropolog poziva na „provincijalizaciju“ u analizi SSSR-a, to jest odstupanje od onoga što centar kaže: „Ako dominantna figura ideološkog diskursa nestane, to će postepeno dovesti do snažnih unutrašnjih promena u ideologiji i, na kraju, do krize legitimiteta za vladu u celini“, piše Jurčak. Sa nestankom dominantne ličnosti koja stoji izvan ideološkog diskursa, nestaje i metanarav koji je nekada dao javnu procenu ideoloških izjava i ideja u smislu njihovog pridržavanja ili nedoslednosti sa objektivnom istinom. Upečatljiva nova činjenica bila je da, iako objektivna spoljna istina (nespornost komunizma i marksizma-lenjinizma) još uvek postoji i ideološki diskurs nastavlja da se odnosi na nju, više nije postojao subjekat koji je posedovao jedinstveno i neoborivo znanje o tome. Najvažnija posledica ovih promena nije bila toliko svrgavanje određenog lidera ili otkriće konkretnog zločina, već reorganizacija čitavog socijalističkog režima velikih razmera – reorganizacija koja je imala ogromne, ako je u početku neprimetne, posledice po sovjetski sistem. Kao rezultat ove reorganizacije, postajalo je sve važnije rekonstruisati tačan strukturni oblik ideoloških izjava i rituala, umesto da se previše udublo u njihovo bukvalno značenje.“
„Kao i u vreme perestrojke, sada reči imaju potpuno različita značenja u zavisnosti od toga ko ih koristi“, napominje Sokolov, „‘specijalna operacija’, ‘borba protiv korupcije’, ‘stabilnost’, ‘tradicionalne vrednosti’. Za propagandistu koji možda čak i veruje u njih, ovo je jedna stvar, ali za moskovskog školarca koji želi da dobije A, to je drugo, za to su aksiomatične izjave koje su stubovi bezbednosti.“
Tako se, naglašava Sokolov, „ugrađuje“ u dominantan narativ. Zašto je Sovjetski Savez došao do tako neočekivanog kraja čak i za sovjetologe tog vremena? Zato što nije imala pravo uporište kada je predmet dominantnog narativa nestao.
„Iz nekog razloga, akademici na Zapadu ponavljaju istu stvar, možda je to problem? Sokolov pita. „To je samo dominantan diskurs i platite koje leže na površini. A da biste razumeli interese ljudi ili grupa, morate da se spustite na sprat ispod. Tu počinje prava priča. Ista osoba koja kaže da je ‘nemoguće pobediti nuklearnu silu’ će vam u nekoliko rečenica reći kakav se užas i nered desiti na njegovom radnom mestu.“
Zbog toga, prema Sokolovim rečima, u Rusiji neće biti građanskog rata, kao 1917. godine – na kraju sve, nema stvarnih interesa, nema seljačkih masa spremnih da se bore za svoju zemlju.
„Prigožin je to pokazao: neko je otišao u Moskvu, a kako su Muscovitesi reagovali na činjenicu da će ‘belci’ beћati iz minuta u minut i da жe doжi ‘crveni’? Oni su pokazali da će sačekati da se kafić ponovo otvori. Kada su Rusi napali Ukrajinu, mogli ste da vidite veliku grupu ljudi kojima nije bilo potrebno da im se da naređenje da pucaju. Politiиki ljudi su poиeli da se bore sa Rusima koji su doљli. Takve grupe ne postoje u Ruskoj Federaciji. Ne razumeju za šta da se bore. Za sada ne postoje specifični interesi lokalnih grupa“, kaže Sokolov.
Problem teritorije
Pored pasivnog stanovništva, izazov za Rusiju je teritorija. Ukrajinski istoričar Grigorij Kasjanov nedavno je pisao o ovome: „Ako ruski etnički nacionalizam iznenada prevlada u Rusiji, to će očigledno biti put ka njegovoj dezintegraciji. Drugi način dezintegracije je demokratizacija. Ako Rusija iznenada postane zemlja sa pravom, a ne fasadom, demokratijom, odmah će početi da se raspada. Generalno gledano, Rusija može da postoji samo pod autoritarnim ili totalitarnim režimom.“
Sokolov objašnjava: „Ovaj prostor je često bio naseljen silom. Ekonomska efikasnost stanovništva je veoma upitna. Teritorija nije posledica imperijalizma, ona je njen direktan instrument. Zašto se to još uvek nije promenilo? Jer je straљno. Kada počnemo reforme, suočeni smo sa činjenicom da u regionu Tomska, na primer, postoji ogroman broj naselja koja nemaju nikakav osećaj postojanja. A gradovi na severu poput Urengoja uopšte nisu za ljude da tamo žive trajno – u drugim zemljama sirovine izvlače sezonski radnici u istim nepovoljnim uslovima. A u Rusiji ljudi dobrovoljno žive u njima. Svesni smo da sve treba obnoviti, počevši od sistema naseljavanja. To je neophodno jer je nemoguće živeti ovako, jer će ta struktura stalno nositi ovako nešto rat.“
Drugi primer koji Sokolov navodi je da korisnici celog ovog sistema žele da odu na Zapad, jer uopšte nemaju nameru da žive na teritoriji Rusije. Prema njegovom mišljenju, gledajući u budućnost, Rusija i njeni regioni trebalo bi da budu tretirani kao politička korporacija koja može da preuzme zemlju ili region, kao investicioni projekat.
Kulik takođe koristi reč „korporacija“ da tvrdi da je današnja Sama Rusija poništila sopstvene granice: „Regionalne grupe će želeti da zaštite svoje interese preko privatnih vojnih kompanija ili drugih grupa na regionalnom nivou – to će biti neka vrsta korporacije koja kontroliše određenu teritoriju. I tek tada жe novi identitet doжi na ovu teritoriju. Devedesetih godina videli smo brz, eksplozivan razvoj regionalnih identiteta u Rusiji – stvaranje Uralske Republike, ideju Ingrie, oživljavanje Dalekoostačke Republike. Nakon dolaska Putina na vlast, posle ukidanja gubernatora 2004. godine, ruski politički strategi su pre svega „počistili“ regionalizam, jer su u njemu videli mogućnost rasta regionalnog identiteta ili dezintegracije Rusije, za njih je to bila pretnja. Onda je počeo lov na regionalne aktiviste. Međutim, verujem da će ti ljudi vrlo brzo ući na javno polje čim javni prostor zaživi.“
Vanzemaljci će pomoći
Sokolov se slaže da su regionalni identiteti u Rusiji potisnuti i donekle ignorisani, iako se Rusi, posebno izvan Moskve ili Sankt Peterburga, generalno manje identifikuju sa tom zemljom, a više sa svojim regionima. Čak i određene nacionalne grupe, poput onih na Kavkau, svedene su na nivo etničkih grupa, s obzirom da uglavnom nema političkih projekata. Sa izuzetkom Čečena, koji su se dva puta borili protiv Ruske Federacije, doduše sa mnogo rezerva.
„Ipak, narodi Severnog Kavkaa su već izgradili svoj sistem kolektivne bezbednosti zajedno sa Kremljom. Oni su se jednostavno „ugrsili“ na taj način u dominantan diskurs, a na nekim mestima čak koriste Kremlj za borbu konkurentskih projekata, kao što su Osetijanci protiv Inguša. Stoga, kada čujemo nešto o separatizmu, mi zapravo govorimo o etničkom aktivizmu, koji se, generalno gledano, još uvek nije razvio u separatizam. Iako su Ukrajinci koji su zainteresovani za propast Ruske Federacije spremni da podrže svakoga ko to kaže“, rekao je Sokolov.
A pošto ne postoji pravi projekat za transformaciju ruskog političkog prostora, sve što se trenutno može uraditi je da se okrenemo iskustvu Sovjetskog Saveza. Republike Unije, koje su imale jasne strategije za održavanje vlasti i kontrolu resursa, bile su posvećenije suverenitetu. Moskva je u nekom trenutku izgubila kontrolu.
„Problem je bio u tome što je nezavisnost ostvarena, ali političke reforme – sa izuzetkom baltičkih država – nisu se dogodile. Društvo je ostalo korumpirano, sa istim sovjetskim institucijama. Gruzija je ispala iz toga, jednostavno zato što više nije imala resurse da podrži sovjetske institucije, tako da je Sakašvili bio u stanju da dozvoli da se sve gradi na nov način“, rekao je Sokolov.
On se ne protivi dezintegraciji Rusije – smatra da novi poredak širom Rusije treba da bude izgrađen na osnovu ideje samouprave i prava na samoopredeljenje, iskorišćavajući činjenicu da su ruske federalne institucije u krizi iz koje verovatno neće izaći. Stoga, prema Sokolovim rečima, glavni faktor „raspadanja“ neće biti etnički ili regionalni identiteti, već nove elite.
„Sada se situacija dijametralno protivi Sovjetskom Savezu. Razlika je u tome što postsovjetska regionalna elita neće moći da se drži ničega, kao što je bilo ranije, kada su stranački aktivisti iz drugog ešalona nasledili vlast. Sada nema ideoloških ili organizacionih resursa. Novac je moћda tamo, ali politiиki je bankrot. Danas ne vidimo ko će postati nova politička klasa. To je ono što pokušavamo da izgradimo, novu političku klasu“, objašnjava Sokolov.
Prema njegovom mišljenju, ova politička klasa neće biti stara ruska opozicija, već oni koji se bore na strani Ukrajine i koji će moći da preuzmu vlast u regionima – zbog čega smatra da je u interesu Ukrajine da prihvati što više ruskih državljana kao dobrovoljce (sada postoji problem sa lakim ulaskom u Ukrajinu – ruskim državljanima su potrebne vize – kao i sa tranzitom kroz zemlje, koji imaju otvorenu granicu sa Ukrajinom).
Kuljk: „Teško mi je da zamislim da su Leonid Nevzlin ili Mihail Khodorkovsky (oligarsi koji su pobegli iz Rusije – oko. I.K.) moći će da postane nova ruska elita, čak i u očima Zapada. Niko ih ne vidi kao Gorbačova ili Jeljcina, samo kao Putine iz prve godine njihove vladavine. Pa ipak, ovo je put ka novom ratu – možda ne sa Ukrajinom, već sa Moldavijom ili Kazahstanom, sa baltičkim državama ili sa Poljskom. Ruska imperija ne može postojati bez spoljnog neprijatelja.“
Sergejeva: „Uprkos činjenici da se raspoloženje i vizije ruske dijaspore i opozicije enormno menjaju, i dalje vidim ista lica ruske opozicije u javnim debatama u mnogim zapadnim zemljama. Pitao sam se zašto. U proteklih 10 godina, od kada živim u Evropskoj uniji, video sam da Rusija slabo razume šta se dešava u Evropi u smislu ideja. Rusija ћivi u proљlosti. Čak i ruska opozicija zaostaje oko 10-20 godina, ne mogu da prihvate da je politička, ekonomska ili sociološka misao devedesetih završena. Za moderne Evropljane, Rusija je mračna istorija, periferija koja uopšte nije interesantna.“
„Paradoksalno, ispostavilo se da je Rusija značajna za te Evropljane, narod „juče“, koji je donosio odluke pre 10-20 godina, a sada su u penziji. Zato govore o istim penzionerima iz Rusije. I ovde živimo sa osećanjima za prošlost, sa nostalgijom: „Da li se sećate kako je bilo? Tamo je bilo sjajno, možda ćemo se tamo vratiti ako Ukrajina pobedi?'“ – smeje se Sergejeva, jer u toj viziji pobede na frontu, svrgavanja Putina ili preuzimanja vlasti u ruskim regionima postoje „neki vanzemaljci“.
„Ljudi u ruskoj dijaspori sada žele nešto specifično, nešto drugačije. Dosta im je starih lidera koji, razumevajući mentalitet ruskog naroda koji je otišao, pokušavaju da im prodaju istu staklenu ogrlicu koju su prodali u ruskoj državi“, zaključuje Sergejeva. – Ruska Federacija kao država više ne postoji; Štaviše, na korak je od kolapsa svog brutalnog sistema. U međuvremenu, mnogi na Zapadu i dalje imaju iluziju straha, koji raste u obrnutoj proporciji sa samom Rusijom.
Što je spektar poraza bliži, manje straha ima u samoj Rusiji – ispostavilo se da možete da uđete u regione Brajanska ili Belgoroda – a strah nestaje, kralj je go, elite su podeljene. Sve dok Putin eskalira, on deluje nepobedivo; ali čim neko drugi počne da eskalira, on beži iz Kremlja i okreće se Lukašenki da reši problem.
Kulik: „Ja sam zverApelujem na donosioce odluka u evropskim zemljama: neophodno je ponovo razmisliti o politici, ili barem viziji dezintegracije Rusije, upravo sada.“
Sergejeva: „I dan danas se mnogi ljudi drže Putina. On nije ni institucija, ni osoba, ni lider, ni predstavnik interesne grupe. Sada je to simbol oko koga se vrte rat, propaganda i represija. Zapravo, ovde rastu taoci današnjeg pogleda na Rusiju, koji govore o haosu. U stvari, kaћu da жe to biti nekontrolisana sila. To ih gura na „jedini pravi izlaz“ – da ostave sve u rukama istih ljudi koji će se oko nečega složiti i nekako će biti tu.“
Sokolov: „Ovo je folklor. Ali mi ћivimo u folkloru. Folklor se završava u rovovima. Nažalost.“
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između Nas i poljski časopis Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članci projekta: Ukrajina-EU: Vruć završetak pregovora, Ukrajina – Bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, Prezirao, Lukašenka zaratio sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin u galijama, Poluostrvo straha, Ukrajina je izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće, I trebalo je da bude tako lepo, Novogodišnji poklon za Rusiju, Ili da diskutujemo o istoriji, Zastoj u Minsku
Originalni naslov članka: Rosja nadal karmi Zachód strachem
