Posle neuspeha blickriga u februaru-martu 2022. godine, ruski okupatori su počeli da traže odgovorne za ovaj grandiozni neuspeh. Naravno, i među našim ljudima, ali pre svega spolja. Tako se fraza da „nismo u ratu sa Ukrajinom, već sa NATO-om“ pojavila u aktivnoj ruskoj političkoj upotrebi. Neki od najradikalnijih (kao što je ukrajinski zamenik narodnog izdajnika Ilija Kiva) čak su počeli da izjavljuju da se, navodno, poljski jezik već čuje svuda na frontu…
Međutim, tema rata protiv NATO-a nije se naširoko koristila – barem u formatu „Poljaci, crnci i ko god se već bori protiv nas na frontu“. A wolens-nolens, ruski propagandisti su morali da izmisle neke razloge za uspeh ukrajinske vojske, iako zasićeni zapadnim, NATO oružjem.
I tako, u jednom od prenosa na ruskoj propagandnoj TV (to jest na televiziji, u principu, tamo više nema drugog – ovde se ispostavilo da je uranjanje u sovjetsku stvarnost bilo vrlo tačno) došli su do retoričkog, gotovo dramatičnog, u suzama i šmarkama, pitanja – pa, kako to da ukrajinski vojnici demonstriraju stotine, hiljade puta više herojstva od „naših momaka“ ?..
Naravno, ti „politički eksperti“ ne mogu da priznaju da se Odbrambene snage Ukrajine bore za sopstvenu zemlju, a okupacioni kontingent se bori za tuđu zemlju (bez obzira šta Putinovi lakejci pišu u ruskom Ustavu). Zarathustra Vladimirovich to ne dozvoljava. A ovo bi bio najlakši izlaz iz situacije. Međutim, takav odgovor bi odmah izazvao još jedno, mnogo teže i neprijatnije pitanje: zašto se dođavola borimo za te strane teritorije, zašto gubimo narod tamo, zašto uništavamo našu ekonomiju (o problemima sa dizel gorivom, tačnije, o njenom potpunom odsustvu u brojnim regionima Ruske Federacije – i mogućoj poljoprivrednoj katastrofi u toj agresoru, koju čak i Patrušev stavio tata na agrarni front – svi su već čuli)? A to već može dovesti do „diskreditacije“ i zatvorske kazne. Što niko od pro-kremljskih eteričnih pajaca ne želi da dobije na kraju. Zato se trude da izađu najbolje što mogu.
A problem je što su sami Rusi krivi za ovaj ćorsokok. Zato što su to bili oni – ili Ukrajinci koje su oni kontrolisali, kao Mikola Gogol-Janovski („upravo je postao Gogolj“ posle poljskog ustanka 1830-1831, napuštajući svoje otvoreno poljsko prezime zarad carstva) – koji je stvorio taj mit o Ukrajincima kao lenj, divlji, lukav, ali uskogrud i uskogrud Koji samo znaju da se poklone Potemkinu i caricu Ketrin nazovu „majkom“. Ista carica koja je uništila poslednji centar ukrajinske državnosti do 1917.
I on je, taj mit, nastavio da živi i množi se pod svim carevima i generalnim sekretarima. Bukvalno na svakom koraku i okretu. Sećate se sovjetskog filma „Kraljica benzinske pumpe“ iz 1962. godine, koji je pre nekoliko godina nekim čudom uvršten na listu stotinu najboljih filmova u istoriji ukrajinske kinematografije nacionalnog centra Oleksandr Dovženko. U ovom filmu gotovo da nema ničeg ukrajinskog – počev od činjenice da početkom šezdesetih u Pirijatinu (gde je film snimljen, ova benzinska pumpa i dalje radi, uzgred) nije bilo nijednog Ukrajinca, svi okolo su govorili gotovo prefinjen ruski. Ali režiseri jesu ubacili dva minorna lika sa jasno artikulisanom ukrajinom u svoj film. To su bili zvaničnici na okružnom nivou sa karakterističnim prezimenima Boršč i Lopata, koji su pokušali da odagnaju popravku mosta preko reke Vertopraške.
Uzgred, kako ti se sviрa ime? Zar nema niиega ukrajinskog u njemu? Tako je, jer prava reka Vertoprašikha teče teritorijom okruga Lenjinski u Jevrejskoj autonomnoj oblasti. To jest, što se tiče ruskog Dalekog istoka. Dakle, u ovom temeljnom ruskom filmu (baš kao i u četvrtoj, krimi sezoni „Tašte“, gde je bilo čak nekoliko ukrajinskih natpisa na državnim institucijama, koje iz nekog razloga nisu uklonjene iz serije), imena iskreno negativnih likova su iz nekog razloga bila ukrajinska. A direktor iste benzinske pumpe, lenjog i neiniciranog karaktera – iz nekog razloga, to je bio Panas (Petrovič), a ne Atanasije. A smešni vozač auta sa „filmskom vožnjom“ je Taras. Ali glavni junaci imaju prilično ruska imena – Žudmila, Slava…
Tako je formiran stav običnih i ne tako običnih Rusa prema Ukrajincima. Stav koji sada izlazi na stranu za njih. I, uzgred, davno, u devetnaestom veku, rekli su nešto potpuno drugačije. Sećate li se kako je u petom delu legendarnog „Enejda“ Kotljarevskog:
Ljubav prema oиanoj zemlji gde si heroj,
Tamo moć udaranja neće stajati,
Eto, grudi su jače od topova,
Eto, život je altin, a smrt je peni,
Tamo je vitez, svaki mladić,
Kozak tamo nije prokleti brat.
Ponovo proиitaj ovaj stih. Ili Ovde se ne radi o aktuelnom rusko-ukrajinskom ratu, zar ne? I „ljubav prema domovini“, i „upadljiva sila neće stajati“, i „smrt je peni“. I, naravno, иinjenica da рavo nikako nije brat Kozaku, bez obzira koliko su se trudili da nas ubede u suprotno u proteklim vekovima.
A ovo je, uzgred, objavljeno 1842. Pre 181 godinu. Izgleda da je mnogo jasnije, zar ne? A ako nisu znali ili nisu želeli da znaju za Kotljarevskog, onda su verovatno čuli za Ševčenka i herojske motive u njegovom radu. Ali nisu želeli da razumeju, jer sve za šta su bili sposobni je da zamere, kažu, i taj vaš pesnik nije loš pesnik, ali bi bilo bolje pisati na „Velikom ruskom jeziku“ nego na tom neshvatljivom „dijalektu“.
… Međutim, problemi Rusa su problemi Rusa. Neka se sami nose sa njima. I važno nam je da ne ponavljamo njihove greške. Jer, posle prvih uspeha, počelo je kod nas: da, tamo imaju vojsku – to su naj mobilisaniji „šmokljenci“… A onda, kada ovaj zli, snažni i okrutni neprijatelj uspe u nekim uspešnim akcijama na frontu, mnogi Ukrajinci ne samo da su šokirani, već i iznenađeni. Kako se to dogodilo, kažu, mi (prema teletonu) treba da pobedimo za 2-3 nedelje.
Potcenjivanje neprijatelja je ozbiljna greљka koja se moћe pretvoriti u smrt. Potcenjivanje zasnovano na samostvorenim mitovima je čisto samoubistvo. Da ne ponavljamo ove ruske greške, da ne bismo morali da sležemo ramenima i raskrinkamo priče o „Mon armiji“, za koju se odjednom ispostavilo da je sposobna za ozbiljne stvari.
