Čim je skandal sa komemoracijom vojniku 14. waffen-SS Grenadier divizije „Galicija“ Jaroslava Hunke u saveznom parlamentu Kanade malo splasnuo, poljski političari su odmah dolili ulje na vatru.
Mnogo toga se može rekao o činjenici da nirnberška suđenja nisu priznala pripadnike Divizije Galicija kao ratne zločince. Da niko od vojnika divizije nije osuđen u Nirnbergu, gde su se bavili zločini nacista. Da je u samoj Kanadi, Komisija Dešênesa 1986-1987, proučavajući arhivske materijale i saslušavala svedoke, prepoznala da nema osnova ne samo za progon članova 14. Sada je situacija u svetu takva da se pravosudni sistem postepeno zamenjuje „kulturom otkazivanja“, kada umesto dokaza, glasnost i masovna priroda određene pozicije igraju glavnu ulogu. Međutim, situacija sa veteranom iz Drugog svetskog rata ima drugačiju boju.
Tako je ministar obrazovanja i nauke Republike Poljske Przemysław Czarnek (isti onaj koji se prethodno izvinio zbog hteo da kaže da LGBT osobe nisu jednake „normalnim“) rekao da ne samo da zahteva, već je preduzeo korake za izručenje 98-godišnjeg Jarosław Hunke Poljskoj. Ovo, uzgred, nije prvi Carnekov antiukrajinski trik. Godine 2018, dok je još radio kao voivod u Lublinu, bio je ogorčen komemoracijom ukrajinskim stanovnicima sela Sagryn, koje su ubili poljski podzemni borci 1944.
Moglo bi se reći da je ova izjava, iako od strane celog ministra, poseban slučaj radikalne osobe. Međutim, nedavni događaji u Poljskoj dovode do drugačijeg zaključka. O skandalu sa žitom (u kojem su se obe strane istakle, ali su Poljaci pristali na tačku preispitivanja vojne pomoći Ukrajini – nakon čega su se suočili sa oštrom reakcijom Sjedinjenih Država) razgovarano je i pregovarano. Međutim, u septembru je usledila i izjava Jaroslava Kačinjskog, najuticajnijeg političara današnje Poljske, da Nemačka duguje novac Poljacima za Drugi svetski rat. I ne samo novac – već oko 1,3 triliona dolara.
Dakle, generalno, slika naših zapadnih suseda je prilično histerična. Što su dalje išli, više su počeli da liče na druge ukrajinske komšije, istočne. Jer, Rusija je donela i „istorijsku“ bazu za rat protiv Ukrajine, kako 2014. tako i 2022. godine. Naravno, u izjavama Kremlja nema ni jedne jedine reči istine, kao ni u zahtevima i izjavama varšavskog političara. Ali ako zvezde zasvetle, onda je nekome još uvek potrebna. A ovde vredi pogledati najnoviju poljsku sociologiju koju je objavila publikacija Rzeczpospolita.
A ova sociologija sugeriše da sadašnja vladajuća stranka Pravo i pravda može da proleti pored parlamentarne većine na oktobarskim izborima. Prema poslednjim podacima, PiS, čak i zajedno sa krajnje desničarskom Konfederacijom, dobija 229 mesta u Sejmu (donjem domu poljskog parlamenta). od 460. A glavni protivnik Kačinjske stranke Građanska koalicija – zajedno sa Levicom i Trećim putem – ima 230. (Još jedno glasanje dolazi od političke snage koja zastupa interese nemačke manjine koja živi u Opoleu i Silesijanskim voivodeštima na jugozapadu Poljske, glasanje na koje njegova stranka teško može da računa posle antinemačke izjave Kačinjskog.)
U sadašnjem sastavu Sejma, treba podsetiti, desničarska koalicija na čelu sa Pravom i pravdom ima 235 glasova. (A to je čak i bez Konfederacije.) A u prethodnom kadentu, posle izbora 2015. godine, kada su se Pravo i Pravda vratili na vlast, takođe ih je bilo 235. Pad je navodno mali, ali fundamentalan. Pad koji bi mogao da rezultira gubitkom energije. Tako vladajuća stranka u poslednjem trenutku pokušava da otkine one dragocene procente koji će joj omogućiti da nastavi da vlada Poljskom još četiri godine.
A kako da se ne setimo da se slična situacija razvila u ukrajinskom parlamentu još 2007. godine. Tada je „narandžasta“ koalicija, koja je izgubila vlast 2006. 227 mandata od 450. I ukupno 226 poslanika glasalo je za kandidaturu lidera pobedničke stranke Julije Timošenko za mesto premijera – a onda samo iz drugog pokušaja i bez korišćenja elektronskog sistema „Rada“, ali rukama, kao u dobra stara vremena.
Naravno, Poljska nije Ukrajina. A protivnik hipotetičke desničarske koalicije nije organizovana kriminalna grupa „Partija regiona“, već civilizovana „Građanska koalicija“ Donalda Tuska. Zbog toga, srećom, Poljaci neće morati da prolaze kroz sve što je Ukrajina doživela u 2007-2010. Međutim, biće teško nazvati naredni politički period smirenim (pod uslovom da izborni rezultati budu isti kao ova sociologija).
I sve to zato što su Pravo i Pravda, u pokušaju da zadrže vlast, prešli određenu granicu, koju je nepoželjno preći. Za stabilnost u supre svega zajednice. Nekada davno, njihovi zapadni susedi bili su toliko radikalizovani da su u prva tri mesta na nacionalnim izborima dva mesta zauzeli desničarski i levičarski radikali – Hitlerov NSDAP i Telmanov KPD. Kako se sve završilo dobro je poznato ne samo u Nemačkoj, već širom sveta. Pre svega, u Poljskoj.
Zanimljivo je da se posle Drugog svetskog rata situacija u nemačkoj politici drastično promenila. To je nekoliko puta dovelo do stvaranja takozvane „široke koalicije“, kada su dve glavne stranke u zemlji – CDU/CSU i SPD – imale dovoljno obaveštajne i političke odgovornosti da dođu do međusobnog sporazuma, čak i na štetu nekih sopstvenih političkih ambicija. Čak i sada, kada je, prema posredničkoj sociologiji, krajnje desničarska Alternativa za Nemačku (AfD) na visokom drugom mestu sa više od 20 procenata podrške birača, veća je verovatno da će se desnog centra i levog centra složiti jedni sa drugima nego pokušati da formiraju koalicije sa AfD ili ultraleva Umreti Poveži.
Međutim, u Poljskoj nije toliko nemoguće zamisliti široku koaliciju (ona je i dalje postojala nekoliko godina, pre tragične smrti Leha Kačinjskog), ali je to i dalje malo verovatno. I zbog te radikalizacije predizborne kampanje posebno. Kazinski se, u pokušaju da zadrži vlast u svojim rukama, igrao vatrom. I kao da posle izbora nije izmakao širom Poljske. 2021. godine, takođe, niko nije mislio da će Kapitol biti jurišao u SAD, svetskom uporištu demokratije…
