Ukrajinske izbeglice koje su s vremena na vreme otišle u Evropu od užasa rata Vladimira Putina postaju žrtve raznih provokacija ruskih građana, ili čak otvorenih kriminalnih priča. Priče u kojima se naši sugrađani ponašaju kao žrtve. Prošle nedelje u Nemačkoj, koja je glavni centar takvih priča, održana je manifestacija visokog profila.
U saveznoj državi Donja Saksonija, nepoznata osoba je prišla deci koja su se igrala na ulici. Kada je čuo da govore ukrajinski, postao je ogorčen i počeo je da zahteva da maloletnici Ukrajinci pređu na ruski (što je on zahtevao). A onda je, budimo realni, napao ukrajinsku decu. Prvo je devojčicu povukao za kosu, a onda bacio dečaka sa mosta. Bacio ga je toliko jako da je udario glavom o metalne delove građevine.
Ima još toga da se uradi. Napadač je takođe bacio staklenu flašu na dečaka, koji je ležao ispod mosta. A onda, kada su druga deca otrčala kod roditelja da prijave agresora, on je predvidljivo klimnuo glavom. Srećom, nije bilo ozbiljnijih posledica, a tužilaštvo je otvorilo krivični slučaj, navodeći političke prizvuke incidenta – i traži napadača.
Napadač, koji najverovatnije pripada veoma zanimljivoj i indikativnoj društvenoj grupi nemačkih državljana. Ovu grupu čine potomci Nemaca Ruske Imperije/Sovjetskog Saveza koji su uglavnom deportovani u centralnu Aziju i Sibir (npr. posle izbijanja nemačko-sovjetskog rata u junu 1941). Berlin je odlučio da repatrijaciju ovih etničkih Nemaca, ili bolje rečeno, uglavnom njihovih potomaka, koji su vrlo često mešanac u čisto etničkom smislu, nakon što se SSSR srušio i otvorile granice nekadašnjeg Zlog carstva.
Ovo je navodno dobro i korisno delo – nacija-država vraća kući potomke onih koji su nekada davno otišli na istok radi boljeg života, ali su doživeli veliku patnju. Međutim, kako Englezi kažu, put do pakla je popločan dobrim namerama (Put do pakla je popločan dobrim namerama.)
Represivna mašina za rusifikaciju u SSSR-u je radila toliko dobro da su narodi bez državljanstva koji nisu imali čak ni formalnu „državu“ poput Ukrajinaca ili Gruzina zapravo izgubili svoju etničku komponentu, svoje genetsko pamćenje – i ispostavilo se da je to najobičnije „stanovništvo koje govori ruski“, upravo sa prezimenima koja su bila pomalo neobična za slovensko uvo. Dakle, zapravo, u procesu repatrijacije, Nemačka se nije vratila kući svojoj braći i sestrama – već je zapravo dovela strance.
Stranci u svakom smislu – kulturni, informativni, pa čak i jezički. Mada su neki još uvek nekako znali jezik babe i dede. Kultura i jezik su, naravno, zanimljiva tema (na primer, možemo govoriti o tome kako su repatrijacije iz Ukrajine naučile ne nemački, već ruski kako bi komunicirali sa onima koji su odvedeni iz Kazahstana ili sa teritorije Krasnojarsk), ali u kontekstu priče sa ukrajinskim dečakom, pre svega nas zanima informativni prostor. I veliki broj tih „Nemaca“, uprkos tome što su se preselili u domovinu svojih predaka, ostao je „u Rusiji“. I sve je urađeno za to – u početku su bili u prilici da povežu ruske TV kanale, onda su, već za vreme Putinove diktature, takvi kanali posebno stvoreni za njih. Jednom rečju, ti ljudi su samo fizički živeli negde blizu Hanovera ili u Frankfurtu am Main, a zapravo su ostali deo „ruskog sveta“. Vrlo je lako i jednostavno ući u redove pristalica radikalnih stranaka – pre svega, nacionalista i desničarskih populista iz Alternative za Nemačku (Alternativa für Deutschland – AfD).
Do određene tačke to nije izgledalo kao ozbiljan problem, posebno na panevropski nivo. Međutim, posle početka rata u Ukrajini, posebno njene pune faze, u kojoj su sve zemlje EU bile uključene na ovaj ili onaj način, Alternativa za Nemačku počela je da dobija na popularnosti. I sada je više od 20% Nemaca spremno da glasa za to. Jedan od pet. Koji procenat navijača AfD među repatrijacijama iz SSSR-a – može se samo nagađati, ali je očigledno da je mnogo veći.
A onda su ukrajinske izbeglice došle u Nemačku. I ti „repatrijati“, izvađeni iz nekadašnjeg sovjetskog pakla, počeli su da pretvaraju živote naših sugrađana u nemački pakao. Susret sa njima ne kao Nemci, već kao tipične ruske „rusko-kragne“. Samo sa prezimenima koja su donekle neuobičajena za slovensko uho. Međutim, kako pokazuju primeri karijera ljudi sa prezimenima Rotenberg, Matvijenko ili Šojgu, njihovo etničko poreklo nije važno za veliku imperijalnu ideju.
Dakle, nema ničeg iznenađujućeg u činjenici da su „Nemci“ zapravo ispostavili da su „Rusi“. Slične stvari smo već doživeli u Ukrajini – kada su oni koji su do 2014. živeli tiho sa ukrajinskim pasošem, navijali za fudbalski tim Ukrajine i čak imaliNa primer, u slučaju političke ili političke karijere u ukrajinskim strukturama, odjednom se ispostavilo da su oni pristalice aneksije Krima, zaplene Donbasa i drugih krvavih ideja Vladimira Putina.
Ali, nažalost, i dalje ćemo morati da prolazimo kroz ovo – nakon što teritorije koje su zarobili Rusi budu dezaivno okupirane, posebno one koje su pod kontrolom agresorove zemlje više od devet godina. Činjenica da građani Ruske Federacije koji su tamo došli posle okupacije treba da budu deportovani verovatno neće ozbiljno izazvati sumnje i proteste kod bilo koga. Ali tu će biti naši sugrađani, naša etnička braća i sestre, koje „repatrijacija“ zajedno sa teritorijama. A ko su, budimo iskreni, već nosioci „ruskog sveta“. I biće neophodno da se nešto uradi po tom pitanju, da se kreiraju i sprovode programi kako bi se oni vratili normalnom životu.
U suprotnom, videćemo dečaka kako leti sa mosta na povike „Govori ruski“, ne više u Donjoj Saksoniji, već na našoj, ukrajinskoj teritoriji.
