Istorija papstva je puna padova i padova. Periodi uspona Svete Stolice i moći i snage naizmenično su se menjali periodima šokantnog pada uticaja, težine i moralnog autoriteta. Postoji svaki razlog da se potvrdi da sada proživljavamo novu eru krize papstva. A papa Franja personifikuje dolazak ovog doba.
Potpuna agresija Rusije na Ukrajinu izazvala je ozbiljna geopolitička previranja. Došlo je do podele sveta na one koji oštro osuđuju Rusiju za rat agresije, i na one koji je tretiraju blago i „sa razumevanjem“, pokušavajući da opravdaju agresora. Postoje i države koje direktno ili indirektno pomažu Kremlju. To je paradoks, ali činjenica: u 21. veku svet ne može da se ujedini oko ideje osude imperijalističkog rata agresije i privođenja agresora pravdi. Posebno mesto na ovoj čudnoj i ciničnoj geopolitičkoj šahovskoj tabli zauzima položaj Vatikana.
Od samog početka ruske invazije, položaj Svete Stolice bio je pun protivrečnosti i protivrečnosti. Reči podrške Ukrajini i osuda rata agresije tesno su isprepletene optužbama protiv NATO-a, koji je svojim lavežom isprovocirao Moskvu. Bilo je pritužbi da se ukrajinske izbeglice bolje tretiraju u Evropi od migranata iz Afrike i Azije. Fransisova opsesivna želja da pronađe „dobre Ruse“ i zajedničke verske povorke u organizaciji Svete stolice sa ukrajinskim i ruskim građanima zamaglila je liniju između žrtve i agresora. Papini mirovni napori izgledali su neukusno i doveli su u pitanje njegovu sposobnost da sagleda stvarnost kakva jeste. Periodična razmišljanja o „velikoj ruskoj kulturi, nasleđu i istoriji“ bila su slična pokušajima da se ispere reputacija agresora u očima civilizovanog sveta. Apeli Bogu kao što su „rasvetliti Ruse“ i „braći, vlastima Ruske Federacije“ sa zahtevom da se obnovi dogovor o žitu doživljeni su pre kao apel mračnim silama i spoznaja sa zlom.
Fransisov govor učesnicima X Sveruske dane katoličke omladine u Sankt Peterburgu 25. avgusta napravio je poseban odjek. Izgleda da je pontifik postavio cilj da podigne moral agresora, koji je donekle pao posle godinu i po dana velikog rata protiv Ukrajine. Papa je odlučio da apeluje na imperijalističku istoriju Moskve, veličajući pobede i dostignuća ruskog imperijalizma. On je apelovao da se ne zaboravi da su „oni potomci velike Rusije“. Fransis je takođe pomenuo Pitera I i Ketrin II, osnivače i tvorce Ruske imperije. I apelovao je na Ruse sa zahtevom „da se nikada ne odrekne ovog nasleđa velike majke Rusije“. Zapravo, papa je zvanično blagoslovio ruski imperijalizam demonstrirajući duboko neznanje istorije i pljujući u lice krvareće ukrajinske nacije koja vodi rat protiv sadašnjih potomaka Petra I i Ketrin Druge.
Zarad pravde mora se reći da je Vatikan više puta izrazio reči podrške ukrajinskom narodu i osudio rusku agresiju. Иak i jednom uporeрujuжi ga sa nacistom. U govorima pontifikata bilo je i pominjanja onih „koji proždiru svoje komšije“. Ali to nije dovoljno da se ne vidi objektivna realnost: Vatikanu nedostaje holistička vizija sveta, razumevanje istine, granica između dobra i zla, žrtva i agresor.
Savremeni Vatikan vidi svet kroz levičarske postmoderne naočare, gde je sve relativno. Ne postoji istina. Koncepti dobra i zla su zamagljeni. U ovom sistemu pogleda na svet postoji i predrasuda prema zapadnoj civilizaciji i njenim dostignućima. Neverica u vrednosti i ideje koje su nekada postale temelj evropske moći. Pokušaji da se odbaci klasično istorijsko nasleđe. Otuda pontifikove reči o manifestacijama rasizma u odnosu na Ukrajince protiv pozadine odnosa Evropljana prema ilegalnim migrantima iz Azije i Afrike. U toj koncepciji pogleda na svet, Rusija takođe podsvesno delimično doživljava Vatikan kao žrtvu „lošeg Zapada“.
U jednom trenutku, pape su bile organizatori krstaških ratova protiv nevernika. Vojne operacije Krstaša na Bliskom istoku odavno nisu doživljavane kao nešto izuzetno samo, herojsko i hrabro. Ali iz nekog razloga, moderni Vatikan demonstrira svoje divljenje spoljnim silama koje su nekada pretile hrišćanskoj civilizaciji i donele strašno uništenje i ubistvo miliona ljudi. 2. septembra, papa Franja je pozvao na „mongolski mir“ na Zemlji. Tokom sastanka sa mongolskim predsednikom Ukhnaagiinom Khurelsukhom u Ulanbaataru, Fransis je pohvalio tradiciju zemlje koja datira iz Mongolskog carstva. „Činjenica da je carstvo bilo u stanju da drži tako daleke i raznovrsne zemlje vekovima svedoči o neverovatnoj sposobnosti vaših predaka da vide izuzetne kvalitete naroda koji su živeli na ovoj ogromnoj teritoriji, i da te kvalitete stave u službu zajedničkog razvoja. Ovaj model treba ceniti i“Da bi se sprečila upotreba ovog dana i starosti“, rekao je pontifik.
Teško je reći šta je šef Svete stolice podrazumevao uvođenjem „mongolskog modela“. Mongolska vojska je tokom svojih agresivnih kampanja u 13. veku osvojila stotine gradova i sela i ubila milione ljudi. Istoričari procenjuju da je oko 11 odsto svetske populacije zbrisano tokom ili neposredno posle mongolske invazije. Ukupan broj žrtava mongolskog upada procenjuje se na oko 38 do 60 miliona ljudi u Evroaziji.
Zločini koje su počinili Mongoli užasnuli su svedoke tog vremena, naviknute na ratove i okrutnost. Teror i masovno istrebljenje svakoga ko im se suprotstavio bila je uobičajena mongolska taktika. Ako je neprijatelj odbio da se podvrgne, Mongoli su koristili strategiju totalnog rata. Uspeh mongolskih invazija zavisio je u velikoj meri od sposobnosti sejanja straha. Osnivač Mongolskog carstva, Džingis Kan, vežbao je masovno ubistvo muškaraca i dečaka osvojene zemlje, bez obzira da li su bili ratnici ili civili.
Mongolska kampanja u severnoj Kini, centralnoj Aziji, istočnoj Evropi i na Bliskom istoku izazvala je značajno uništenje. Gradovi koji su cvetali bili su razoreni. Civilizacije i dobro utvrđeni sistemi za navodnjavanje su opali. Uništen je veliki broj kulturnih vrednosti, zgrada i biblioteka. Osvajanja Mongola izazvala su glad i vratila pokorne narode mnogo vekova unazad u civilizacijski razvoj.
Pored toga, vredi pomenuti negativan uticaj koji je mongolska invazija imala na zemlje moderne Ukrajine-Rusa. U prvoj polovini 13. veka na teritoriji Ukrajine postojala je tendencija da se postepeno prevaziđe feudalna fragmentacija i formira jedinstvena centralizovana država. Vodeća uloga u ovom procesu pripadala je kneževini Galicija-Volin. Uoči kampanje Batu Kana, princ Danylo od Galicije anektirao je Kijev na svoju imovinu. Međutim, njegovi planovi za izgradnju države nisu bili predodređeni da se ostvare. U decembru 1240, glavni grad Rusije je osvojen i razoren od strane mongolskih osvajača. Tada je, prema raznim procenama, u Kijevu živelo od 30 do 50 hiljada ljudi. Osoba. Međutim, posle masakra koji su počinile mongolsko-tatar horde, ostalo je još samo nekoliko hiljada ljudi da živi u prestonici. Kijev je uspeo da obnovi pre-Mongolsku populaciju samo u XVIII veku. Država Galicija-Volejn takođe je pretrpela značajan udarac. Moћda je to bio razlog gubitka nezavisnosti 100 godina kasnije.
Zanimljivo je da pape tog vremena nisu smatrale Mongolsko carstvo uzorom i primerom saradnje osvojenog naroda i planirale su da organizuju krstaški rat protiv Mongola. U okviru ovih diplomatskih inicijativa Vatikan je aktivno pregovarao sa Danilo Galitski. Nažalost, drugi evropski monarsi nisu pokazali odgovarajuću želju da se suprotstave Mongol-Tatarima. Svako je imao svoje interese. Danijelovi pokušaji da deluje nezavisno protiv brojnog neprijatelja završili su neuspehom.
Čini se da je savremeni Vatikan spreman da opravda ili ignoriše zločine, pod uslovom da ih nisu počinili imigranti iz klasične Evrope. U svojoj opsesivnoj želji da stigmatizuje kolonijalno nasleđe i beli rasizam, Sveta Stolica je izgubila moralni kompas, svoje principe i istorijsku istinu. Nije iznenađujuće da se krvave, brutalne imperije poput Mongolske ili Ruske imperije najavljuju kao zadivljujući modeli razvoja.
