24. februara 2022. napisao sam prilično naivan post na Fejsbuku, gde sam izrazio nadu da invazija u punom obimu neće moći dugo da traje – „dve ili tri nedelje“. Na kraju svemu, sa jedne strane, mobilisane ruske snage nisu dovoljne da izvrše potpunu okupaciju. S druge strane, kako Rusi to zamišljaju? Da napadaju našu teritoriju, zarobljavaju neki ukrajinski grad ili selo, i šta dalje? Voziće smešne automobile sa razglasom i sa jednako smešnim akcentom će pozvati: „Svi stanovnici sela dolaze da se prijave u kancelariju komandanta.“ Barem su takve mejkap slike nacrtane mojom maštom, upijajući kadrove iz sovjetskih filmova o Drugom svetskom ratu. Pa, ovo je potpuna besmislica u 21. Postojalo je uverenje da će rusko društvo i tamo, u Kremlju, brzo shvatiti apsurdnost onoga što se dešava. To jest, apsurd njihove odluke i postupaka, pa će uključiti obrnutu brzinu.
Međutim, brzo je postalo jasno da realnost do koje ružne ruke Kremlja dosežu postaje mnogo makabrenija od izmišljene „kinematografije i Nemaca“. Zato što je bilo lako imati uslovnu „komandantovu kancelariju“ na okupiranim teritorijama, to je tako, okupacione administracije, izdajnike-saradnike, i pljačku od strane okupatora, i mnogo brutalnije nego što su režiseri sovjetskih filmova mogli da zamisle. Saznali smo za „liste pogubljenja“, o stvaranju pravih odaja za mučenje od strane ruskih okupatora, o streljanju Ukrajinaca od strane čitavih porodica, uključujući i decu. Nema šanse, samo na ulici, pred komšijama. Bilo je brutalnog pljaиkanja, maltretiranja, silovanja, itd.
Postojao je utisak da ruski okupatori ne samo da su tog kinematografskog Nemca uzeli kao primer, već su odlučili da ga značajno nadmaše u okrutnosti. A reč „Bucha“ postala je jedna negativna konotacija sa rečima „Katyn“, „Gulag“, „Aušvic“, „Srebrenica“…
Sve to je šokiralo ceo svet, a istovremeno ga primoralo da na rusko-ukrajinski rat gleda potpuno drugačijim očima ili, kako je sada u modi da kaže, koristeći potpuno drugačiji objektiv. Pre svega, zapadni političari (slažem se, ne svi, već oni koji su sposobni za bar minimalno kritičko razmišljanje) ne sumnjaju u to ko je „zao“ i ko je „dobar“ u ovom sukobu. Osnove za relativizaciju krivice Rusa, bar za hipotetičko opravdanje njihove agresije, su nestale. Ponavljam, ne govorimo o korisnim idiotima i plaćenim agentima.
Argument da je u redu ako se ukrajinska vojska malo povuče i preda neke pozicije je nestao. Rusi će ih, kažu, privremeno zapleniti, a kasnije će, uz pomoć oštrih sankcija i diplomatije, moći da ih vrate. I na taj način, izbegavajući žestoke bitke, kažu, biće moguće spasiti živote Ukrajinaca. Sada svi razumeju apsurdnost takvih izjava, dolazak ruskih vojnika, okupaciju teritorija, čak i bez krvi, doneli su ljudima smrt, maltretiranje i mučenje.
Iz izjava Putina i drugih ideologa Kremlja još pre potpune invazije, a još više posle početka rata punih razmera, svima je trebalo da postane jasno da aktuelna ruska država ne želi da prizna postojanje ukrajinske nacije, legitimitet ukrajinske kulture ili ukrajinskog jezika. I ne okleva da tu neuku politiku stavi u praksu, metodično eliminišući sve ukrajinsko, uključujući i fizičko istrebljenje maternjih govornika jezika i kulture.
„Vladimir Putin je naredio specijalnu operaciju u Ukrajini jer smatra da Rusija ima božansko pravo da vlada Ukrajinom, izbriše nacionalni identitet ove zemlje i integriše svoj narod u Veliku Rusiju“, rekla je Fiona Hil, doktor nauka, ekspert za Rusiju u Brukings instituciji, razumno zabeleženom u članku objavljenom u časopisu Spoljni poslovi. Ona smatra da po njihovim delima i rečima aktuelni ruski lideri liče na ruske vladare yesteryear-a, posebno u smislu nacionalnih i verskih ideja. Stoga opasnost od ekspanzije visi ne samo nad Ukrajinom.
Džordž Kenan, američki diplomata, politikolog i istoričar, pristalica politike suzbijanja sovjetske ekspanzije tokom Hladnog rata, napisao je da je želja Rusije za statusom velike svetske sile uslovljena njenim istorijskim kontekstom. „Nacije, kao i pojedinci, u velikoj meri su proizvod životne sredine“, tvrdi on. Posle propasti Sovjetskog Saveza, u Rusiji se pojavila situacija koja je bila „nepodnošljiva“ za zemlju koja je bila u najvišim ešalonima svetske politike. Rusija sada zauzima najmanju teritoriju od vremena koje je prethodilo vladavini Ketrin II. Zemlja je izgubila većinu svojih teritorija u centralnoj Aziji, Belorusiji, baltičkim državama i kavkaskim zemljama. A najbolniji gubitak je, naravno, bila Ukrajina, bez koje imperija nije imperija.
Oni koji pomno prate nove poruke iz Kremlja treba da napomete da se smešne teze o „denacionalizaciji“ i „dezauzivanju“ praktično više ne čuju. Zamenili su ih novi – o „restauraciji iistorijsku pravdu“ i „novi svetski poredak“ u kojem bi Rusija igrala ključnu ulogu.
Kremlj, na sledeći način iz aktuelnih izjava, nije odustao od ideje kontrole nad celom Ukrajinom, zarobljavanja Kijeva i uspostavljanja „lojalnog režima“ ovde. Ovo podseća na situaciju u Trećem rajhu uoči njenog kolapsa, kada su se, uprkos beznađu situacije, čule izjave iz kancelarije Rajha o brzoj pobedi nad neprijateljima.
Naravno, stvari nisu toliko optimistične za Ukrajinu koliko bismo želeli. Ratni zamor Zapada postaće sve očigledniji. Čak i uprkos činjenici da su Berlin, Pariz, Brisel, Vašington i London sve svesniji svih katastrofalnih posledica ne samo poraza Ukrajine, već čak i nenasilju. Na kraju sve, onda će cela globalna bezbednosna arhitektura ći naopako. Gubici za Zapad i svet biće još blizu neuporedivih sa onima koji se trenutno troše na vojnu i ekonomsku pomoć Ukrajini. Čak i kada Rusija uspe da zadrži bar deo ukrajinske zemlje.
Da, postoji veoma realna opasnost da će druge političke snage doći na vlast u ključnim zapadnim zemljama, koje imaju svoje, potpuno drugačije viđenje rusko-ukrajinskog sukoba. Da li će to biti katastrofa prvo za Ukrajinu, a onda i za demokratski svet? Verovatnije je ne nego da.
Uzmimo, na primer, mogući povratak Donalda Trampa na mesto predsednika. Trenutno se izborni rejting bivšeg predsednika izjednačio sa džo Bajdenom i možda će biti ispred njega za godinu dana. Da, njegov dolazak u Belu kuću povezan je sa određenim rizicima za Ukrajinu. Ali setimo se da je Tramp bio taj koji je u jednom trenutku počeo da obezbeđuje Ukrajini smrtonosno oružje. I njegov prethodnik, „naš prijatelj“ Barak Obama, tvrdoglavo se opirao ovome. A sve zato što Sjedinjene Države imaju svoje interese, što, posebno, uključuje snažnu Ukrajinu koja će se odupreti Rusiji (setite se „Velike šahovske table“ Zbignjevog Brzezinskog). U SJEDINJENIM Državama „duboka država“ funkcioniše sasvim dobro, što neće dozvoliti nijednoj jedinoj nakazi da pokvari američku globalnu igru.
Isto je i sa Francuskom uprkos popularnosti Marine Le Pen, sa Nemačkom uprkos izbornom uspehu Alternative za Nemačku, sa Poljskom uprkos sporu sa Ukrajinom oko žita. I bez obzira kako se situacija bude razvijala, Letonija, Litvanija i Estonija će uvek podržavati Ukrajinu u sukobu sa Rusijom, pod bilo kojom vladom, jer znaju da će u slučaju našeg poraza postati sledeće žrtve ruske agresije. Iz istog razloga, Poljska će to podržati. Rumunija takođe ne bi volela da ruski ekspanzionisti prilaze njenim granicama (kopnu, posebno moru).
U svakom slučaju, ograničavanje podrške Zapada Ukrajini neće nas naterati da položimo oružje, kako to zamišljaju zapadni „pacifisti“, sa njihovim zahtevima da prestanemo da obezbeđujemo oružje Ukrajini kako bi navodno stavili tačku na krvoproliće. Nijedna zapadna zemlja se ne bori direktno u Ukrajini. I uprkos ključnoj ulozi zapadnog oružja i novca, ukrajinski sukob od samog početka do danas je bio i vodi ga sama Ukrajina. Ukrajinci su bili ti koji su pokazali elastičnost u njemu i pretrpeli ogromne žrtve. Sa ili bez partnerstva Zapada.
Ponekad, kada mi srce glođe sumnje, kada mi pesimistične misli dođu glave, kažu, možda zaista nećemo moći da pobedimo, neprijatelj je prejak, gledam prošlogodišnji video sa oslobođene Balaklije.
Naši borci ruše ruski bilbord sa „akvafrešom“ i smešnim natpisom „Mi smo jedan narod sa Rusijom!“. A pod njim se pojavljuje besmrtni Ševčenko: „Bori se – savladaćeš! Neka ti je Bog u pomoжi!“ Bez obzira koliko izgledam, svaki put kad me premese do suza. I u isto vreme, siguran sam da ćemo prevazići, bez opcija
