Već duže vreme, jedan od nastavnika istorije za Ruse je njihov predsednik. Teško je sa sigurnošem reći kako oni to doživljavaju, ali spolja, jedan i drugi u njegovom nastupu izgledaju patetično. I što dalje ide, to više. Čini se da Rusija polako ali sigurno sprovodi principijelnu politiku vožnje sama sebe, prema nivou razvoja i svesti, u praistorijska vremena. Naravno, ovaj kurs vodi politička elita.
Oni su beznačajniji u instrumentalizaciji tema koje ne razumeju. Posebno u već pomenutim pitanjima istorijske prošlosti. S obzirom na to da se ova emisija igra za domaćeg potrošača, ne vredi ni reagovati. Štaviše, odgovor ruskim propagandistima je već dat! Pre više od 100 godina…
Lviv, septembar 1903, svojom rukom
Sasvim je žalosno kada se istorija našeg regiona dodatno sagledava kroz prizmu carskog ili sovjetskog narativa. Nažalost, danas se još uvek nalazi u Ukrajini, inostranstvu i inostranstvu. A onda među predstavnicima različitih sredina. Čak ni profesionalni istraživači ili analitičari često ne prave problem identifikacije Rusije i Ruske imperije, Rusije i Sovjetskog Saveza. Ni mi nismo sveci. Mnogi Ukrajinci veruju da je naša nezavisna zemlja oduvek postojala. Kao da je, tiho krijući se negde u uglu Habzburškog i Romanovskog carstva, čekala šansu da proglasi nezavisnost. Oиigledno, nije sve tako jednostavno i nedvosmisleno. To su dugi i složeni procesi, čiji je shvatanje posvećeno više monografija.
Nećemo ulaziti u tako duboke vode, ali ćemo se zadržavati na osnovnim stvarima. Štaviše, oni ne gube svoju relevantnost. Iako ih s vremena na vreme treba izvući na površinu i dati im novi dah. Jedan od njih je članak Mihaila Hruševskog „Uobičajena šema ‘ruske’ istorije i pitanje racionalne strukture istorije istočnih Slovena.“ Ovaj tekst je napisan u septembru 1903, u Lvivu. Objavljen je nekoliko meseci kasnije.
Argumenti protiv milenijalskog kraljevstva
Pomenuto delo Mihaila Hruševskog, kao i njegovo naučno nasleđe uopšte, nudi holističku šemu ukrajinske istorije. Delo ovog naučnika sadrži i smislen i razuman pristup rasturanju drevne carske šeme istorije. Danas vas ovo neće iznenaditi. Mnogi stanovnici moderne Ukrajine izneti su na odjeke i tumačenja stavova ovog istoričara. Tokom autorskog života, čovek je morao da ima hrabrosti da izgovori takve ideje. Na primer, kajanski period Rusa nije prešao u period Vladimir-Muscovite, već u galicijski-volejski period. Još oštrija je teza o neiskustvu i neutemeljenosti „šivenja“ države Kijev u državni i kulturni život Rusa. Hruševski je verovao da će budući Muscovy izrasti ne iz Kyivan Rusa, već iz sopstvenog jezgra.
Naučnik je kritikovao „običnu“, ili carsku šemu istorije zbog otvorenog ignorisanja sudbine i doprinosa Ukrajinaca i Belorusa. Istorija ukrajinskog naroda (Hruševska „ukrajinsko-rutenska nacionalnost“) u ovoj šemi lišena je početka, raskomadanog. Još je gore sa „beloruskoj nacionalnosti“. Ona „nestaje“ u carskoj šemi istorije, ne vidi se – ni u Kijevu, ni u vladimir-moskovskoj državi, ni u Velikoj Duhiji Litvanije. U carskoj šemi istorije, Belorusi nisu smatrani kreativnim elementom u razvoju projekta „Veliki Rus“. Istorijski put i nasleđe Ukrajinaca i Belorusa jednostavno je ignorisano u carskoj istoriji.
Refleksije Mihaila Hruševskog o istoriji Rusije zaslužuju posebnu pažnju – on ima „veliki ruski narod“. Kao što je već pomenuto, naučnik je skeptičan u pogledu prisvajanja istorije Rusa od strane Rusa i smatra da je neosnovano zaključiti početke Muscovy/Velike Rusije odatle. Druga njegova važna teza je da veze „velike ruske nacionalnosti“ sa „ukrajinsko-rusinskim“ i „beloruski“ nisu istorijski intenzivne. Generalno, počeli su kasno da se vežeju. Međutim, vremenom je ova tema postala predmet manipulacije. Dajte pod istoričaru: „Izuzetan značaj koji istorija velike ruske države ima u modernoj šemi ‘ruske’ istorije je, zapravo, rezultat zamene koncepta istorije ‘ruskog naroda’ (u smislu rutenske, istočnoslovenske nacionalnosti) konceptom istorije velikog ruskog naroda.“
Stoga Mihailo Hruševski brani ideju da je „sveruska“ istorija izmišljotina. To nema nikakve veze sa realnošću i nametnuto je iz ideoloških razloga kasnije. Naučnik tvrdi da o tome ne možemo ni da govorimo – na kraju, nije bilo „sveruske“ nacionalnosti. Istraživač navodi mnoge slične primere iskrivljavanja istorije. Jedna od njih je „Velika ruska istorija“ sa „ukrajinsko-rusinskim (kijevski) početkom“ „ušivena za njega“. Autor smatra da je „ovo samo osakaćena, neprirodna kombinacija“. Stvarno je teљko ne sloћiti se sa njim oko ovoga.
Za razliku od više tomova „Istorija Ukrajine-Rusa“, „Uobičajena šema…“ Mikhailo Hruševski je kratak i kratak tekst. Ako bi autor pisao u naše vreme, to bi bio blog, novinarski tekst. Istovremeno, nakon ponovnog čitanja ovih izraženih u radu, čovek savršeno dobro razume zašto je bilo perioda kada je Hruševski bio zabranjen. Njegova dela su udarac samim stubovima carskog i sovjetskog mita-konstrukcije istorije. To su prirodna i dobro rezonovana poricanja fikcije o hiljadugodišnjeg istoriji države u Rusiji. To jest, izmišljotinama i glupostima kojima se krvavi predsednik Ruske Federacije i dalje „hrani“ (aluzija na priču Mihaila Pogodina) i „karamzina“ (aluzija na priču Nikolaja Karamžina) na svest savremenih Rusa.
„Epoha“ i „Revolucija“ protiv izmišljotina i neznanja
Šema ukrajinske istorije Mihaila Hruševskog još uvek je dominantno konceptualno razumevanje događaja koji su se u prošlosti dešavali na teritoriji moderne Ukrajine. Ovo je najbolje priznanje koje bi ovaj eminentni istoričar i političar mogao da dobije. Značajno je da su njegove zasluge bile cenjene tokom njegovog života. Na primer, dvadesetih godina prošlog veka, Matvij Javorski, ukrajinski istoričar sa složenom i kontroverznom biografijom koji je pokušao da konstruiše sopstvenu sintezu ukrajinske istorije, nazvao je ideje Mihaila Hruševskog pomalo idealističkim, ali je verovao da je to „era“ u ukrajinskoj istoriografiji i „revolucija“ u ruskoj istoriografiji.
Mihailo Hruševski i njegov rad već su ocenjeni istorijom. Zauzeo je dostojno i časno mesto u ukrajinskom naučnom panteonu. Prihvatanje njegovog razvoja situacije, neslaganje sa njima, kritičko i neis ocenjivanje je naš izbor. Međutim, njegova dela i ideje definitivno ne treba zanemariti. Mikhailo Hruševski je bio jedan od prvih koji je podigao imperijalni pogled na prošlost našeg regiona, ukrajinsku istoriju. On je takođe ubedljivo dokazao da su Ukrajinci originalan narod koji ima pravo i osnove za svoju nacionalnu istoriografiju i istoriju.
O mnogim te stvarima Mihajla Hruševskog može se raspravljati, ali vredi setiti se vremena i okolnosti u kojima su rođeni. Govori i o činjenici da su te ideje bile usmerene na uspostavljanje ukrajinskog nacionalnog projekta. Kao rezultat toga, uvek su bili za vratom carske propagande. Ništa se nije promenilo tokom godina. Danas je izjava naučnika takođe efikasna vakcinacija protiv istorijskih otkrića Kremlja Košeja.
