Selo Stanislav nalazi se na liticama istog imena na obali Ušća Dnjeper, na 40 km od Kersona. Pre 10 godina, Olena i Valentyn Belozorenko, koje su želele da „žive u slobodi“, doselile su se ovde iz grada. Zasadili su baštu sa povrćem i kupili dve koze za mleko. Vremenom se domaćinstvo pretvorilo u eko-farmu „Lyman Goat“, gde je Olena pravila kozji sir, a Valentyn je upoznavao goste sa životinjama.
Govorimo vam kako je „Limanska koza“ na „mestu srećnih ljudi“ preživela 8,5 meseci okupacije i nastavlja da radi pod neprijateljskom vatrom.
Olena i Valentyn Belozorenko, osnivači eko-farme „Lymanska Koza“
„Izabrali smo Jarčeve“
Elena Belozorenko radila je 20 godina u Regionalnom muzičko-dramskom pozorištu u Kersonu. Deset godina je bila administrator turneje – vozila je trupu po Ukrajini i inostranstvu. Istovremeno, žena je sanjala da živi u selu.
„Život je išao između pozorišta i kuće, a suprug i ja smo želeli da budemo slobodni. Deca su već bila odrasla. Podržavali su nas moralno i finansijski. Tako da, kada sam imala 45 godina, započeli smo novi život u selu“, kaže Olena.
Par je odmah zasadio biljnu baštu – želeli su da uzgajaju sve. Bilo je teško, nije išlo, ali su nastavili. Htela sam domaće mleko i sir za baštu.
„Čak sam razmišljao i o kravi, ali komšije su mi rekli da vam je samo za ishranu zimi potrebno 10.000 UAH. To je u to vreme bila nepodnošljiva količina, tako da, hvala Bogu, nismo dobili kravu“, smeje se Olena Belozorenko.
Par je kupio dvoje obične dece u selu za po 100 UAH. Elena i Valentin uopšte nisu razumeli kako da se brinu o njima, šta da hrane, kako da pasu. Međutim, oni su „negovali, negovali i gajili dobre koze“, koje su se kasnije porodile i počele da daju mleko.
Elena Belozorenko sa detetom
„Čak smo se plašili da probamo prvu čašu, jer smo čuli mitove o kozjem mleku, da je neukusno, sa mirisom, sa ukusom. I probali smo – i ispostavilo se da je ukusan kao sladoled, sladak“, priseća se seljak.
Istovremeno, Olena je počela da pravi sir od kozjeg mleka. Imala je razonodu gledajući video snimke o pravljenjem sira. Jednom sam videla video gde hostesa ima elegantnu kuhinju, predivan tiganj i činije – ovako je vizuelno odabrala recept za svoj prvi pokušaj. U selu se, kaže žena, ne ceni kozji sir – „pa, to je to“. Tako je svoje prijatelje i kolege počastila pozorištem, gde je nastavila da radi još pet godina nakon što se preselila u Stanislav. Vremenom su haloumi sir sa mentom, fetom u marinadi i drugim vrstama sira dodati u sir.
„Uzbudio sam se! Kada shvatite da ste vi, gradski stanovnik, stvorili pravi proizvod sopstvenim rukama, osećate se kao boginja. Oh moj! Mogu da isečem parče sira, stavim ga na hleb – i biće pravi sendvič! Bila sam oduševljena. U 45-oj godini, naљao sam svoj posao. I dalje mi nije dosadno – razmatram da pravljenje sira bude meditacija“, kaže Olena Belozorenko.
Dnevni put do Kersona – 40 km tamo i nazad – nije dodao zdravlje i snagu. Jednom je Olena bila hospitalizovana љest meseci. Doktorka je rekla da sa njenom dijagnozom treba da izaberete ili pozorište i život u gradu, ili selo i koze. U tom periodu, Belozorenkosi su kupili prve tri temeljne koze, koje su pronašli preko oglasa. Rodili su prvu temeljnu decu, bilo je mnogo više mleka.
„Nisam hteo da napustim Stanislava. I izabrali smo koze. Tako smo počeli da se razvijamo“, priseća se žena.
Poravnate zvezde
To još nije bila farma , kaže Olena Belozorenko. Po izlasku iz pozorišta tražila je honorarni posao – planirala je da radi po dva dana svaki drugi i da naizmenično živi u gradu i na selu kako bi imala bar mala primanja dok je njen suprug bio angažovan u domaćinstvu. Ali nije bilo posla. Ћena je bila uznemirena.
„Iznenada, primila sam poziv od pokojne Olene Mikitas iz Kersonove nevladine organizacije „Uspešna žena“. Sprovodili su obuke za žene koje su želele da budu preduzetnice. I rado sam otišao,“Elena kaћe.
Istovremeno, par je pripremao poklon sa sirom za reditelja dramskog pozorišta Aleksandra Knjeca. Pozorišni dizajneri nacrtali su logo za ambalažu – kozu. I na jednom od treninga, Olena je dobila zadatak da smisli ime za svoj biznis, svoj proizvod.
„To ja kažem – ‘Lyman goat’. Odagnali su me – ne, ne uklapa se, treba mi „Mlečna farma“ ili nešto tako jasno. A ja sam bila tvrdoglava. Tako smo pisali na poklonu, tako se pojavilo ovo ime“, priseća se Olena Belozorenko.
Nakon obuke u Kersonu, žena je prošla još jednu obuku za buduće preduzetnike, registrovala samostalno preduzeće i počela ozbiljno da se bavi kozama, od kojih ih je već bilo 13 u porodici. Pratila je iskusne sireve, tražila recepte i informacije o svojim ljubimcima na profesionalnim forumima.
„Nažalost, nikada nisam imao finansijsku priliku da studiram pravljenje sira u Italiji ili Francuskoj. Ali zanatski sir je proizvod koji se ne može pokvariti. Kao poslednje sredstvo, umesto začetog, dobićete samo još jedan sir. Imala sam ovo nekoliko puta, ispalo je veoma ukusno. Obično pratim recept i tehnologiju, ali postoje male nijanse“, kaže Olena.
Takođe, učesnici foruma su nekako pomogli paru koji nije imao iskustva da spasi par novorođene temeljne dece.
„Bila je zima, niko nije hteo da ode – sve je bilo prekriveno snegom. Plakala sam i nisam znala šta da radim jer su bili tako krhki. Odneo sam ga kući na podlogu za grejanje. Učesnici u vidu uzgajivača koza pomogli su im da izađu, objasnili su da nije tako lako sa čistokrvnim kozama kao sa običnim. Teško je veterinarima u selu, pogotovo što smo mi ovde stranci. Jednom kada sam tražila veterinare za mačke, gledali su me kao da sam ekscentrik“, podelila je žena svoje poljoprivredno iskustvo.
Elena Belozorenko sa detetom
Prvi turisti „Liman koze“
Jednog dana, Oleksandr Knyha je pozvao Olenu i rekao da će joj poslati grupu mladih ljudi iz Odese na ekskurziju, kojoj je pokazao region Kerson.
„Rekao je: ‘Skuvaj boršč, iseci sir, i uzećeš ga.’ Uplašila sam se – ne znam kako. Ali za nekoliko sati, moj muž i ja smo imali sve spremno, čak i prefarbavanje starog nameštaja. A sledećeg dana upoznali smo našu prvu grupu turista“, priseća se Olena Belozorenko.
Prvi posetioci farme ležali su na travi, pili kozje mleko direktno iz flaše, grlili decu i inspirisali par. Nakon odlaska gostiju, odlučili su da se razvijaju u turističkom pravcu. Kao i uvek, prijatelji su pomagali: neko se oglašavao, neko je donosio baštenski nameštaj, neko je donosio slamu. Olena je pravila sir – već 20 vrsta u to vreme, izvodila degustacije, pričala o poreklu i prednostima svakog od njih. Valentyn, koji voli životinje pre svega i zna mnogo o njima, vodio je goste na koze.
Valentyn Belozorenko sa jednim od učenika
„Blizu koza, svi odrasli su se pretvorili u malu decu. Deca su generalno bila veoma zainteresovana. Možda je ovo najvažnija stvar koja se desila u našem poslu – da vidimo srećna lica ljudi, kako se opuštaju, otvaraju, zaboravljaju sve loše stvari. Terapija kozama je odlična stvar“, priseća se Olena srećnih vremena na farmi.
„Našu kozu je ubila školjka“
Ruska vojska okupirala je Stanislava 25. februara 2022. godine. Većina stanovnika je otišla. Belozorenkovi nisu mogli da napuste svoje koze, bez obzira koliko su ih deca molila da napuste selo dok je to bilo moguće.
„Tek kasnije sam saznao kroz šta naša ćerka prolazi, kakav je to bio strašan stres za nju. Ali za mene bi bilo strašnije da uđem u tuđa četiri zida i pomislim da moje koze umiru od žeđi i gladi ili da ih okupatori jednostavno streljaju. Bilo je nestvarno. Bolje je na udaru“, deli Olena.
Tokom okupacije dešavale su se strašne stvari u selu, bilo je maltretiranja, kaže žena. Stalno se molila da ruski okupatori ne uđu u dvorište i ubiju koze.
Tokom jednog od napada, priseća se Olena Bilozorenko, ona i njen suprug videli su da nešto leti u dvorište. Onda je Jelena pokrila Svetu JelenuI čovek ga je prekrio svojim telom.
„I to je bila golubica. Toliko smo se smejali! Napravila je gnezdo u naљoj smreиi. Jednog dana, školjka je posekla tu smreku, ali ptica i mali golubovi su preživeli. Tada smo mislili da je to dobar znak da ćemo biti oslobođeni, jer smo samo odustajali tokom okupacije“, kaže žena.
Međutim, par nije spasao svoju temeljnu kozu – školjka je uletela pravo u njega. Olena i Valentyn su pronašli napuštenu kozu u selu i sklonili je. Takođe su sklonili sve napuštene mačke i pse.
Ljudi koji su boravili u selu pomagali su jedni drugima koliko su mogli – Bajelozorenksi su za praznike delili kozje mleko, kuvali sir, neki donosili jaja, neki pekli lepinje i delili ih sa komšijama. Preko svojih prijatelja koji su pozorišni ljudi, Olena je takođe dobila lekove za svoje sugrađane.
Dan kada je ukrajinska vojska oslobodila Stanislava od osvajača i kada su prvi vojnici u uniformi Oružanih snaga Ukrajine ušli u selo bio je kao pobeda, kaže žena.
„Nismo više verovali ni u šta, ali desilo se čudo. Već smo jednom iskusili tu sreću i zaista verujem u našu zajedničku pobedu“, kaže Olena Belozorenko.
Tokom okupacije, gad se znatno povećao, bilo je teško nahraniti ga. Ako su ranije Belozorenkosi prodavali mlade životinje (pod uslovom da nisu zaklane), onda su ovog leta odlučili da jednostavno podele kozu i kozu za leglo.
„Mi ne ubijamo životinje i čak držimo kokoške samo zbog jaja. Naљe koze su temeljne, i podelili smo ih u dobre ruke iskljuиivo za leglo. Par je dobio seljak iz Muzykivke – imao je manje sreće od nas, okupatori su mu poklali celo gado. U jesen, on i dalje želi da uzme zgodnu kozu od nas – moramo da povratimo stoku. Podeljeno je ukupno više od 20 glava“, kaže Olena Bilozorenko.
„Ne znam kako ćemo preživeti sada“
Posle de-okupacije, Limanska koza je počela da leči vojsku i dobrovoljce koji dolaze u selo, a oni, zauzvrat, pričaju svojim rođacima i prijateljima o farmi. Ponekad ćerka Elene i Valentine daje objave o setovima sira na svojim stranicama na društvenim mrežama. Ovako par prima narudžbine za sireve, Olena ih šalje „Nova Poshta“ iz Kersona ili Mikolaiva, a sve što zaradi ulaže u koze ulaže u koze i u otklonjenje posledica neprijateljskih štrajkova.
Valentyn Belozorenko sa jednim od učenika
4. avgusta, školjka je ponovo uletela u dvorište para – u zgradu u kojoj žive koze. Bio je dan, tako da životinje nisu povređene. Međutim, izbio je požar – seno i komunalne prostorije su izgorele, Valentyn mu je slomio rebra – cigle su pale na njega iz uništene sobe. Njegov asistent Ruslan je bio slomljen ostacima garaže. Dok je hitna pomoć vozila, nekoliko komšija je pomoglo da se ugasi požar – voda je odneta iz potoka na teritoriji.
„Pre toga sam radila u letnjoj kuhinji. Mislila sam da ću sada ići na letnji tuš, da pustim samo asistenta. Da sam otišla na taj tuš, ne bih izašla – štrajk je bio u blizini, sve je bilo izrešetano krhotinama“, kaže Olena.
Ovaj dolazak ostavio je za sobom pustoš, koju par nije mogao da stavi u red mesec dana. Valentyn nije mogla da radi zbog povrede, Olena je pokušala da mu pomogne, ali je ipak morala da vodi računa i da muze 37 koza koje sada žive na farmi, kuvaju sir.
„Ruke su nam pale, bili smo očajni. Za novac su se dogovorili sa tipom koji je jedva pronađen da isprazni dvorište. Moja ćerka se oglasila i zamolila nas da kupimo sir od nas kako bismo sakupili novac za restauraciju. Ponovo su došli prijatelji i volonteri – neki su donosili daske, neki su donosili druge materijale. Sada koze imaju bar krov nad glavom, ostaje da naprave pod, ali mi nemamo ni materijala ni resursa za ovo. Ponestalo nam je pare“, umorno kaže Olena Belozorenko.
Ali, dodaje ona, sirevi će se kuvati dok ne bude mleka, a koze ne odu na porodiljsko odsustvo. Olena svakog dana ima više od 40 litara mleka – od njih se dobija nekoliko kilograma sira, to zavisi od vrste sira, rase koze, ishrane životinje. Ako nema narudžbina, seljak pravi tvrdi sir – ispada upola manje od iste količine mleka, jer sazreva i suši. Tvrdi kozji sir – kaćiota ili kanistrata – može se čuvati nekoliko godina.
„Naše koze imaju potpunu ishranu – dajemo žito, kukuruz, ječam i povrće koje dobijamo. Čovek ih mnogo kvari. Ponekad nas pitaju da li su trudni. Ne. Samo su prelepe. A uradili smo i eksperiment – ukrstili smo koze različitih rasa, od kojih jedna daje više mleka, druga – gušće mleko, od koga je najbolji prinos sira,“ Olena govori o ћivotu farme izmeрu neprijateljskog granatiranja.
Deca su ponovo ponudila Oleni i Valentynu da se presele. Rekli su da жe se sloћiti ako mogu da ponesu koze sa sobom. Za sada ne postoje takve opcije.
Uprkos umoru i stalnoj pretnji, Lajmanska koza će raditi, kaže Olena Belozorenko.
„Preživeli smo i rat i zatvor. Farma je naše životno delo, i nastavićemo je. Jedva čekamo da vidimo sve sa pobedom“, kaže Olena.
***
Kozje sireve možete naručiti i podržati eko-farmu Lyman Goat iz regiona Kerson u Telegramu na broj (050) 829 0931.
