Pariz je u decembru 1797. trijumfalno dočekao heroja – 28-godišnjeg generala koji je, na čelu svoje vojske, zapravo sam doneo pobedu Francuskoj u ratu protiv čitave koalicije neprijatelja, a pre svega – Austrijanaca. Prvi put posle nekoliko godina, mlada i nestabilna republika mogla bi, bar na kratko, da se oseća sigurno i napravi optimistične planove za budućnost. I sve više Francuza je počelo da povezuje veru u bolju budućnost sa ovim mladim generalom, čija su odlučnost i liderski kvaliteti zaista bili za divljenje. Zvao se Napoleon Bonaparta.
Ostatak priиe je poznat. Napoleon je vodio Francusku, prvo kao prvi konzul, a kasnije kao car. Uspostavio je diktaturu jednog čoveka i postao izvanredan ne samo vojni čovek, već i državnik. Napoleonski kodeks, koji je postavio temelje modernog pravnog sistema Francuske, modernizaciju njenih ekonomskih institucija i mnoga druga dostignuća državnosti – za to je, i ne samo za vojne pobede, da mnogi ljudi i dalje poštuju Napoleona.
Uprkos tome, njegovo nasleđe je i dan-danas kontroverzno. Jedan od važnih elemenata ovih diskusija je da li su gore navedena dostignuća bila vredna mnogih smrtnih slučajeva u Napoleonovim ratovima. A da li je vredno toga da vojska, čak i najtalentovanija, postane šef države?
Rat, posebno rat protiv spoljnog agresora, uvek je povećanje uticaja vojske. Pogotovo ako ovaj rat pobedi. Istorija zna mnoge primere kako su, posle pobeda (a ponekad i poraza), komandanti postali uticajni državnici, a često su vodili države pravnim ili nasilnim metodama.
Realnost današnje Ukrajine u kontekstu potpune ruske invazije je takva da Ukrajinci veruju sopstvenoj vojsci kao niko drugi. Uspešna konfrontacija sa neprijateljem učinila je oružane snage Ukrajine razlogom za ponos. I to je učinilo poznate vojne vođe, a pre svega vrhovnim komandantom Oružanih snaga Ukrajine Valerijom Zalužnijem, izuzetno popularnim u društvu. Iako sam Zalužnji nije ni nagovestio sopstvene ambicije u politici rečju ili delima, za mnoge Ukrajince je u poslednjih godinu i po dana postao nesumnjiv autoritet i poželjan kandidat za ulogu onoga ko bi konačno trebalo da „vrati red“ u državi na kraju rata.
U ovom trenutku, takav razvoj događaja izgleda malo verovatan. Ali, ako istorija treba nešto da nas nauči, to je ono „nikad ne reci nikad“ – naročito posle 24. februara 2022. Društvena realnost je takva da Valerij Zalužnji ili još jedan poznati komandant Oružanih snaga Ukrajine potencijalno može da ima veoma dobre šanse u slučaju da uđe u politiku. To će biti rezultat velikog poverenja u Oružane snage Ukrajine, još jednog talasa razočaranja „tradicionalnim“ političarima (Volodymyr Zelensky se već pouzdano pridružio kohorti), i opštim poteškoćama koje će neminovno zadesiti posleratnu Ukrajinu.
Godina 2014. već je pokazala deo potencijala takvog toka događaja. Iako je ruska aneksija Krima i njena invazija na istočnu Ukrajinu u smislu razmera i (budimo iskreni) uticaja na ukrajinsko društvo značajno uzdrmala društvo manje od događaja iz 2022. godine, na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima, gotovo sve političke stranke nastojale su da privuku ATO vojnike, uključujući komandante dobrovoljačkih bataljona, u prvi plan. Rezultati prve zapažene kampanje pojedinog vojnog osoblja u politiku ispostavili su se kao veoma kontroverzni. Neko je radio nesebično, a ispostavilo se da su neko Semen Semenčenko i Nađa Savčenko.
Drugi važan faktor koji bi potencijalno mogao da doprinese pojavljivanju vojske u politici (ili čak na vrhu) jeste tradicionalna bol ukrajinske političke kulture – uverenje značajnog broja građana da državu treba voditi „jakom rukom“ koja će prevazići ekonomske teškoće, korupciju, a sve ostalo radikalnim metodama. To uverenje je jedan od hranljivih izvora ukrajinskog populizma, koji više puta daje moć onima koji obećavaju da će „stvari doveći u red“ ovde i odjednom. Najnoviji (ali daleko od prvog) i najupečatljiviji primer je Volodymyr Zelensky. Na kraju svega, nije bilo uzalud što je do 2020. godine Aleksandar Lukašenko bio možda i najpopularniji strani lider među Ukrajincima.
Neki Ukrajinci dopunjuju tu želju za „jakom rukom“ sa idejom da će se „momci vratiti sa fronta i vratiti red u državi“. Očigledno, i ovde je istorija ponovo dobar učitelj, da će posle dugog rata, većina njenih učesnika iskreno želeti i trebati odmor i pomoć, a ne nove, ovog puta političke, bitke. Ali ako neko i dalje želi da se oproba u politici, takva osećanja će mu ići u prilog.
Mnogi od onih koji ozbiljno ili ne razgovaraju o hipotetičkom dolasku na vlast vojske, iz nekog razloga, zamišljaju takav razvoj događaja prema scenariju vojnog udara i uspostavljanju onoga što je postalo mimikija, a ne ozbiljna reč u našoj zemlji – hunta.
Nepotrebno je reći da su bilo kakvi pučevi, uključujući i vojne, nepoželjan put. Zato što to definitivno neće odobriti naši saveznicinalazimo se na Zapadu, gde je za političke krugove, a posebno za javno mnjenje, legitimitet ključan. Jer, „jaka ruka“ sa moćima diktatora je nešto što se lako može „započeti“ i onda se veoma teško „povući“. Zato što jaka jednoslojada vlada, u principu, nije istorijski karakteristična za ukrajinsku političku kulturu. Ukrajina nije Singapur ili Južna Koreja, gde društva decenijama stavljaju diktaturu (u slučaju Južne Koreje, uključujući i vojnu diktaturu) zarad ekonomskog rasta.
Postoji drugi scenario. Nije neophodno, kao Napoleon, organizovati državni udar, posebno u evropskoj državi 21. Demokratski sistem nije savršen, ali je sposoban da dovede sposobne ljude na vrh, posebno u kriznim vremenima. I vojsku. Iako istorija dvadesetog veka pruža daleko manje primera vojnih političara nego u prethodnim epohama, može se navesti jedan upečatljiv primer. Dvajt D. Ajzenhauer, koji je komandovao kombinovanim američkim i britanskim snagama u Evropi od iskrcavanja u Normandiji tokom Drugog svetskog rata, postao je demokratski izabran za predsednika SAD 1953. Kao što će pokazati narednih osam godina i dva predsednička mandata, jedan od najuspešnijih u novijoj američkoj istoriji.
Povećanje uloge vojske u ukrajinskoj politici posle rata nije zagarantovan scenario, ali je vrlo verovatno. Puka pojava vojnih političara nije ni dobra ni loša. I svakako nije gore od „testiranja jake predsedničke republike“ Volodymyra Zelenskog i njegove pratnje. General, kao politički lider, može postati ili istaknuta ličnost poput Napoleona ili Ajzenhauera ili nemilosrdni tiranin koga će prokleti buduće generacije.
U ukrajinskoj realnosti ne postoji efikasna alternativa razvoju efikasnih demokratskih mehanizama i institucija. Ako, u okviru takvog sistema, osoba koja kombinuje vojne pobede i iskustvo sa jasnom vizijom demokratskog i uspešnog razvoja države i u stanju da ih sprovede može biti na čelu vlasti, to će biti samo najbolje.
