Neefikasnost Ujedinjenih nacija, o kojoj se dugo i često govori, postala je posebno očigledna tokom rusko-ukrajinskog rata. Stoga je ideja o reformi ili cele UN, ili bar Saveta bezbednosti ove organizacije, izražena sa različitih strana. Tako se predsednik Sjedinjenih Američkih Država Džo Bajden izdvojio svojim predlogom. Zanimljiv predlog, ali u kojoj meri će moći da utiče na rad glavne političke strukture sveta?
Bajden je predložio da se poveća broj stalnih članica Saveta bezbednosti UN. (Stalne članice su one zemlje koje imaju pravo veta na bilo kakve odluke.) Povećanje za čak pet zemalja. Štaviše, lista zemalja koje američki predsednik predlaže da uvrsti u prošireni Savet bezbednosti uključuje ne samo zemlje G7 (Nemačku i Japan), već i predstavnike uslovno antizapadne asocijacije BRICS – zapravo, sve tri koje trenutno nisu deo stalnih članica Saveta bezbednosti UN (Brazil, Indija, pa čak i Južna Afrika).
Sama ideja je već revolucionarna, jer na Bajdenovom spisku vidimo obe zemlje koje su inicirale Drugi svetski rat. Već duže vreme, sama ideja o davanju nekih dodatnih prava Japanu a naročito Nemačkoj (američke vojne baze se još uvek nalaze na teritoriji obe ove zemlje, a to je, za razliku od Poljske ili baltičkih zemalja, nasleđe tog velikog rata), izgledala je kao taloženje. Međutim, skoro jedan vek je prošao od Drugog svetskog rata, situacija u tim zemljama se drastično promenila, a uticaj i Nemačke i Japana na svetsku ekonomiju i politiku je prilično ozbiljan (zato su deo Velike sedmorice, a Nemačka je zapravo glavna zemlja Evropske unije). Stoga takav korak deluje sasvim logično.
Ali hajde da se udaljimo od konkretnih imena i pričamo o Bajdenovom samom pojmu. Zašto je predložio proširenje Saveta bezbednosti UN? Odgovor je prilično očigledan: povećanje broja zemalja narušava težinu dve autoritarne države prisutne u Belorusiji – Rusiji i Kini. Zapravo, ova ideja nije nova, uspešno je ili ne koriste veoma uspešno razni svetski vladari. Na primer, Josif Staljin.
Na 19. Kongresu CPSU, Boljševičke partije Sovjetskog Saveza (tada preimenovana u CPSU), Staljin je predložio povećanje broja članova Politbiroa Centralnog komiteta stranke, istovremeno ga preimenujući u Prezidijum Centralnog komiteta. Tada se lider SSSR-a rukovodio jednostavnom logikom – sve više pripadnika Politbiroa je u to vreme postepeno prešlo u latentno protivljenje lideru, stvarajući ozbiljnu opasnost za njegovo potpuno legitimno uklanjanje. (Uzgred, upravo ovako su pokušali da uklone tadašnjeg predsednika Komunističke partije Sovjetskog Saveza i de fakto gospodara SSSR-a Nikite Hruščova, 1957. i 1964. godine taj „državni udar“, koji je zapravo bio obična proceduralna borba za vlast, i prilično demokratska, doduše zatvorena iz očiglednih razloga, jeste uspela).
Povećanjem broja članova kolektivnog upravnog tela Komunističke partije Sovjetskog Saveza i SSSR-a, Staljin je preuzeo inicijativu za sebe – jer svi ti mladi karijeristi koji su se uzdigli na nebo (među njima, posebno, rodom iz Ukrajine Leonid Brežnjev) duguju svoj neočekivani uspeh lideru. I jedva da su bili spremni da se pobune protiv njega. Jednostavno nisu imali razloga za to, za razliku od „stare garde“.
Uzgred, čak i pre Staljinove formalne smrti, početkom marta 1953, ova „stara garda“ je podelila vlast i odmah vratila broj članova Prezidijuma Centralnog komiteta na ono što je bila pre 19. To jest, Malenkov, Berija i Co. su se zaštitili od mogućeg rata sa mladim staljinističkim kandidatima. Onda su se, naravno, Staljinovi pobednici brzo posvađali, ali to je druga priča.
U tom kontekstu, zanima nas činjenica da je Džo Bajden sledio isti put. Uključivanje brojnih zemalja u Savet bezbednosti UN povećava njihovu globalnu težinu – i to duguju njemu, predsedniku SAD. Pretpostavlja se da je to ono čime se Bajden rukodao kada je predlagao da se Brazil i Indija dodaju Savetu bezbednosti UN. To su zemlje na Globalnom jugu koje imaju bliske odnose sa Kinom. Stoga je takav „mito“ od strane SJEDINJENIH Država donekle pokušaj da se te svetske demokratije naginju Globalnom zapadu, svetskoj demokratskoj zajednici, otrgnuvši ih od autoritarne Rusije i Kine.
I u tome je logika američkog predsednika potencijalno povoljna. Ali postoji jedna nijansa koja kvari svu lepotu igre Džozefa Bajdena juniora. Ovo je pravo veta koje je već pomenuto u članku.
Pošto smo već pomenuli istoriju SSSR-a, nastavićemo da crtamo analogije. Politbiro (Prezidijum) Centralnog komiteta CPSU nije imao pravo veta. Čak i njen glavni član, generalni sekretar Centralnog komiteta. Na primer, postoje informacije da odluka o slanju „ograničenog kontingenta sovjetskih trupa“ u Avganistan nije doneta jednoglasno, već diskusijama. Štaviše, kako su se kasnije prisetili ljudi koji su učestvovali u donošenju tadašnje vlade, Leonid Brežnjev je i sam sumnjao u ovu odluku – i to veomaOro ga je sažaljevao. Stoga se može pretpostaviti da pod uslovom da većina u Politbirou bude protiv početka avganistanskog rata, čak i generalni sekretar teško da bi mogao da preokrene plimu u korist uvođenja trupa. (Ovaj pasus nije napisan da bi pokazao demokratsku prirodu komunističke vlade, zapravo nije postojao, već da bi objasnio mehanizme koji su vladali Sovjetskim Savezom.)
A Rusija ili Kina mogu da blokiraju svaku odluku – o Ukrajini ili Autonomnoj oblasti Sinđijang Ujgur – čak i ako je podržavaju sve stalne i stalne članice Saveta bezbednosti. Stoga, u aktuelnom formatu rada Saveta bezbednosti UN, mehaničko povećanje broja stalnih članica ove organizacije ne rešava glavni problem – neefikasnost i lakoću blokiranja njenog rada.
Uzgred, fraza o „trenutnom formatu rada“ u tekstu nije slučajna. Jer, može se ispostaviti da se Bajdenova ideja o reformi Saveta bezbednosti neće završiti „staljinističkom“ ekspanzijom – a on i dalje ima ideje koje će smanjiti težinu dve azijske diktature u Savetu bezbednosti UN, u Ujedinjenim nacijama i u svetu u celini. Dakle, možda smo još uvek u istoj situaciji gde „ne pokazuju pola posla budali“. Ali, nažalost, ne možemo to da znamo.
Međutim, sa sigurnošću znamo da je efikasnost Saveta bezbednosti UN tokom rusko-ukrajinskog rata iskreno nezadovoljavajuća. I to se podrazumeva ne samo od nas, već i od strane predsednika SAD – sudeći po činjenici da se zauzeo za temu reforme Republike Belorusije.
Zato pripazimo na Bajdena i UN. Izgleda da жe biti interesantno. I vruжe je. Jer pravo veta je jedini pravni međunarodni mehanizam koji ostaje u rukama Vladimira Putina. I Ksi Đinping, naravno, takođe.
