U poslednje vreme Jerevan sve više kritikuje politiku Moskve prema Jermeniji. Jermeni očekuju veću podršku u sukobu sa Azerbejdžanom. Da li je preokret Jermenije ka Zapadu neizbežan, ili je to samo tehnička igra? Na ovo pitanje odgovara Wojciech Górecki, stručnjak Centra za istočne studije (OSW) i autor knjiga o regionu.
– Međunarodne vežbe počele su u ponedeljak Orlov partner 2023, u kojoj Jermeni treniraju sa američkom vojskom. Zar ovo nije iznenađujući razvoj događaja za zemlju koja je članica Organizacije sporazuma o kolektivnoj bezbednosti (CSTO) pod kontrolom Moskve?
„Ove vežbe se redovno odvijaju dugi niz godina. Ukljuиuju mali broj vojnika, i nisu bitni. To je samo rutinski dogaрaj koji se deљava jednom godiљnje. Međutim, ono što je važno, Jerevan je posvetio veliku pažnju njima ove godine, u vreme kada je Jermenija povukla svog predstavnika iz CSTO, organizacije pompezno i preterano nazvane „postsovjetski NATO“.
– Što se tiče CSTO i vojne saradnje sa Rusijom, nedavno smo imali intervju sa premijerom Nikolom Pašinanom za jedan od italijanskih listova, gde je rekao da bi bila greška oslanjati se samo na Rusiju po bezbednosnim pitanjima. Zašto je ova izjava odjednom?
– Da, to je bila veoma glasna izjava za La Repubblica. Premijer je rekao da je to bila greška, a sada nadležni počinju da ispravljaju posledice ove greške. On je takođe rekao da se do sada Jermenija oslanjala 99,99 odsto na Rusiju zbog svoje bezbednosti. Kada postoji jedan partner, zemlja ima ograničene mogućnosti, pa samim tim i potrebu za diversifikacijom. Zašto ove reči zvuče sada? Rekao bih da su ti odnosi počeli da se pogoršavaju od drugog Karabah rata 2020. godine, a možda i ranije, to jest od 2018. godine, kada je Nikol Pašinjan postao premijer kao rezultat revolucije boja. Tada je smenio tim koji je vladao Jermenijom 20 godina, bio je povezan sa takozvanim karabah klanom i predstavljao je Republikansku partiju Jermenije. To su bili političari relativno bliski Moskvi. Pašinjan je prethodno pripadao drugoj grupi koja je osporavala prisustvo Jermenije u postsovjetskim strukturama integracije uopšte. Rusi ga nisu voleli i nisu mu verovali od poиetka. Tome se dodaje i činjenica da je na vlast došao kao rezultat revolucije u boji, koja nije metod dolaska na vlast koji je popularan i dobrodošao od strane Ruske Federacije.
Zatim, u jesen 2020. imali smo takozvani Drugi Karabah rat, u kojem Jermenija nije dobila rusku podršku. Jerevan pripada svim postsovjetskim formatima integracije, ali je takođe povezan sa Moskvom bilateralnim sporazumima o alijansi. Zbog toga su Jermeni očekivali pomoć. Rusija je objasnila da su se borbe odigrale u Nagorno-Karabahu, koji je međunarodno priznata azerbejdžansku teritoriju, tako da takva pomoć nije bila u pitanju. Na kraju je, u nekom trenutku, Rusija intervenisala i spasila Jermene od potpunog poraza. Kao rezultat toga, Baku je preuzeo kontrolu nad 1/3 Karabaha, a 2/3 (sa izuzetkom susednih teritorija) još uvek kontrolišu Jermeni. Ovo je zahvaljujuжi Rusiji.
S druge strane, onda, u poslednje tri godine, imali smo situaciju da Rusija ne podržava Jermeniju, kada je došlo do eskalacije tenzija direktno na granici između Jermenije i Azerbejdžana. Veliki sukobi koji su trajali nekoliko dana dogodili su se u septembru prošle godine. Oni su doveli do smrti oko stotinu vojnika sa obe strane. Napadnuti su objekti na jermenskoj teritoriji. Tada ni Rusija ni sam CSTO nisu zauzeli stav niti su intervenisali.
Najnovije pitanje je blokada koridora Lačin, jedinog puta koji povezuje deo Nagorno-Karabaha pod kontrolom Jermenije, koji postoji već mesecima. Rusija, prema sporazumu iz 2020. o okončanju rata, treba da kontroliše saobraćaj na tom putu, ali to ne čini, to jest ne obnavlja svoju pasivnost.
Istovremeno, Rusija je prestala da deluje kao glavni posrednik u mirovnom procesu između Jermenije i Azerbejdžana. Tu ulogu sve više preuzima Zapad: Brisel, kao i Sjedinjene Države, gde se održavaju sastanci šefova diplomatije Jermenije i Azerbejdžana.
Tako da možemo reći da je Jermenija zaista počela da se distancira od Rusije. Kulminacija je do sada bio Pašinjanov intervju za novine La Repubblica, ali bilo je i niz drugih gestova, izjava i postupaka koje je Ruska Federacija doživljavala kao usmerene protiv sebe.
– Te akcije uključuju činjenicu da će Jermenija ratifikovati status Rima. Iako je Jerevan zabrinut zbog progona Azerbejdžana koji su počinili ratne zločine, Moskva smatra da je ovo neprijateljski korak za sebe, jer bi na osnovu toga moglaVladimir Putin je priveden. Imali smo posetu premijerove supruge Kijevu uz humanitarnu pomoć. Takođe u Jermeniji, privedena su dva novinara za koje se veruje da šire rusku propagandu, uključujući i jednog zaposlenog u novinskoj agenciji Sputnjik. Kakvu reakciju ovo izaziva u Moskvi?
– Ovim koracima bih dodao nepristupacnost predsedavajućeg Društva prijateljstva Rusije i Jermenije u Jermeniju. Zaista, ako ga sastavite, očigledno je da postoji mnogo takvih antiruskih gestova i akcija, što izaziva nervoznu reakciju Rusije.
Povodom prebacivanja Rimskog statuta u parlament, Ministarstvo spoljnih poslova Moskve je preko portparolke Marije Zaharove zatražilo objašnjenje. U petak, 8. septembra, ambasador Jermenije u Ruskoj Federaciji pozvan je u Ministarstvo spoljnih poslova Rusije. Tamo je protestovao protiv izjava predsednika parlamenta Alena Simonjana, koji je takođe kritikovao CSTO. Pažnju je privukla i poseta premijerove supruge Ane Hakobijan Kijevu. U kominikeu Ministarstva spoljnih poslova naglašava se da Rusija to doživljava kao neprijateljske, neprijateljske gestove i čini se da nagoveštava da i njeno strpljenje ističe i da ih više neće tolerisati. U saopštenju se takođe navodi da ona ne zamišlja da će se negde tamo Jermenija odručiti ili distancirati od Ruske Federacije.
– Čuli smo i odluku Savezne veterinarske i fitosanitarne službe Rusije (Rosselkhoznadzor) o zabrani uvoza semenki šargarepe iz Jermenije. Zvuči pomalo psujući, ali da li je to neka vrsta najave novih sankcija? Jer se ovako obično koristi Rosselkhoznadzor.
Ovo je, na jeziku sportskih komentatora, fiksni deo igre. Ako se odnosi između Rusije i jedne zemlje pogoršaju, neke bakterije ili štetne materija nalaze se u proizvodima koji se uvoze iz te zemlje u Rusiju. To je bio slučaj sa gruzijskom vinom ili mineralnom vodom. Ruske fitosanitarne službe zaustavile su uvoz. To bi trebalo tumačiti samo politički, kao znak nezadovoljstva jermensko-ruskim odnosima. Nije veliki deo jermenskog izvoza, ali je pretnja. U kombinaciji sa pozivanjem jermenskog ambasadora u rusko ministarstvo inostranih poslova, ovo je prava pretnja prstima.
– Pomenuli ste da je Zapad preuzeo štafetu u pregovorima sa Karabahom. Još u proleće se činilo da je moguće približiti se nekoj vrsti dogovora. Sada, čini se, stvari idu u potpuno drugom smeru: Jerevan kaže da se Azerbejdžan priprema za treći rat. Šta je razlog za to, ili je to takođe uticaj Moskve, koja pokušava da torpeduje dogovor?
– Naravno, nije u interesu Rusije da reši ovaj konflikt. Možda je u interesu Rusije da ima delimičan sporazum, ali da sukob tinja, jer onda Moskva ima razlog da tamo zadrži svoje mirovne snage. Ideja je da stalno pregovarate, jer onda imate sredstva da izvršite pritisak na obe strane. Dakle, moguće je da će Rusija sabotirati ili već sabotirati budući jermensko-azerbejdžanski sporazum.
Međutim, Rusija takođe ima sve manje uticaja na situaciju na Kavkau. Međutim, sva energija Moskve, odnosno veći deo njene energije, usmerena je ka Ukrajini, i ona jednostavno nema snage ni resursa da se nosi sa drugim delovima sveta. Naravno, Rusija i dalje ima dovoljno resursa da stvori neke prepreke, neku destabilizaciju, ali svakako Moskva ne bi želela da se ovaj sukob potpuno okonča. Onda će jednostavno izgubiti alat uticaja na Baku i Jerevan.
Zašto je izgledalo kao da je dogovor blizu? S obzirom da je već postignut konsenzus o brojnim tehničkim pitanjima, na primer, na železničkoj ruti, ali ne nužno i na autoputu između Azerbejdžana i uzvika Nakhičeva.
Mislim da je ovde glavni problem potpuni nedostatak poverenja između stranaka: Jermenije i Azerbejdžana. Ovo poverenje ne postoji čak ni na elementarom nivou. U mirovnom procesu, veoma je važno da neko započne, napravi prvi korak. Ovde se svaka strana ne usuđuje da napravi korak, plašeći se da će je druga iskoristiti.
Vojna superiornost je na strani Azerbejdžana. Tu je i Turska, koja to podržava. Ali, naravno, rat nije u interesu Bakua: sa jedne strane, Azerbejdžan će morati da se suprotstavi ruskim mirovnim snagama na ovaj ili onaj način. Razgovarali smo o slabljenju Rusije, ali u slučaju većeg azerbejdžanskih napada, ove mirovne snage će biti primorane da reaguju ili postanu njen objekat. To bi značilo sukob između Azerbejdžana i Rusije, a Baku je prilično asertivan prema Moskvi. Ali, mislim, ne toliko da mogu sebi da priušte konflikt.
Drugo, Pašinjan je političar koji je, sve dok je na vlasti, spreman da potpiše sporazum sa Azerbejdžanom. Mislim da je Ilham Aliyev svestan toga. Ako Pašinjan bude smenjen sa vlasti, vrlo je verovatno da će svaki sledeći jermenski lider biti manje spreman da napravi dogovor. Ako Pašinjana sklone sa vlasti, to će učiniti sile koje ga optužuju za nacionalnu izdaju, za odustajanje od Nagorno-Karabaha. Bilo koji-Koji će sledeći lider, a u jermenskom političkom sistemu najvažnija osoba premijer, pokušati da odgurne dogovor.
Iz tih razloga mislim da se Azerbejdžanu ne žuri da započne rat, mada pored pregovora vidimo i periodične eskalacije. Ja bih ih video jednostavno kao način da se izvrši pritisak na strukture u Jerevanu i Stepanakertu da naprave ustupke i omoguće im da preuzmu kontrolu nad Karabahom, kao i da motivišu Jermeniju da potpiše mirovni sporazum, posebno da pristanu na put između Azerbejdžana i Nakhičevana, okončanje sukoba, međusobno priznanje i uspostavljanje diplomatskih odnosa.
– U kojoj meri obični Jermeni podržavaju ovu odluku? Šta pokazuju ankete i da li Pašinjan zaista može da računa na podršku ovde ulice ako takav sporazum bude potpisan?
– Pre svega, Jermeni su veoma umorni od celog ovog pitanja. Neki Karabah doživljavaju kao teret, omču koja ne dozvoljava da se zemlja normalno razvija, zbog čega su dve najduže granice zatvorene, a Jermenija iščupana iz regionalnog ekonomskog lanca. Nijedan važan autoput ne prolazi kroz Jermeniju. Ona je pobedila u ratu početkom devedesetih godina, ali nije imala koristi od regionalnih projekata. Na primer, kaspijski gas teče iz Azerbejdžana kroz Gruziju, mada bi mogao da prođe kroz Jermeniju. Zato su ljudi umorni. Mada je Nagorno-Karabah i dalje deo jermenskog identiteta.
Vredi napomenuti da se 2021. godine, posle poraza u ratu, Pašinjan držao na mestu premijera, a njegova stranka je pobedila na parlamentarnim izborima. Jermenska Republikanska partija, koja je predstavljala prethodnu elitu koja je vladala od 1998. do 2018. godine, nije prošla u parlament.
Pored toga, značajan deo Jermena, prema anketama, smatra da Ruska Federacija nije saveznik Jermenije. To se poslednjih godina mnogo promenilo. Priznajem, postoje proruske simpatije na kulturnom nivou. Ali mislim da postoji javni konsenzus o Pašinjanovi gestovi, koji se tumače kao antiruski. Mislim da bi, da je potpisao sporazum sa Azerbejdžanom, to na neki način bilo prihvaćeno, mada, naravno, ostaje veliko pitanje šta će biti sa Jermenima u Karabahu, kakva će biti njihova sudbina. Ovo je ogromna tema.
Dodao bih da Pašinjan potiče iz antiruskog porekla, ali ima i dobar osećaj za javno raspoloženje.
– Da li ono što premijer kaže ukazuje na trajnu promenu, ili je to neka vrsta pregovaračke strategije prema Moskvi? To jest, Jerevan preti da će se distancirati od Rusije jer se nada da će od nje dobiti nešto više?
– Ovo je takođe velika nepoznanica. Naravno, vođen je nekim strateškim i taktičkim ciljevima. Ovo poslednje treba da ohrabri, motiviše i podstakne Zapad da više pažnje posveti Jermeniji. I ovde ovi proračuni nisu neosnovani. Imamo dvogodišnju misiju EU u Jermeniji, što dovodi do određene stabilizacije, iako to osporava Azerbejdžan, koji smatra da to dovodi do održavanja sukoba. Međutim, nije bilo, na primer, nijednog ozbiljnog napada na objekte u Jermeniji, situacija na granici se smirila, što ukazuje na to da postoji zahtev za prisustvo Zapada, Evropske unije u Jermeniji.
Naravno, poznato je da je Zapad sada definitivno više fokusiran na Ukrajinu, Jermenija je na periferiji evropskog interesa. Gruzija je sledeća na redu, a ovde se postavlja i pitanje šta će biti sa njenim statusom kandidata za pristupanje Evropskoj uniji. Ali taktički, Pašinjan računa na veće prisustvo Zapada.
Strateški, on možda sanja o nekoj vrsti preokretanja saveza i preorijentacije na Zapad da zameni Rusiju kao strateškog partnera. Međutim, nema mnogo razloga da verujemo da takav zaokret može da bude uspešan. Rusija ima mnogo sredstava u Jermeniji koja joj omogućavaju da utiče na situaciju u zemlji: u ekonomiji, energetici (gas dolazi iz Rusije), železničkim mrežama, postoji vojna baza u Đumriju, koja će tamo ostati još nekoliko godina, a troškove njenog održavanja snosi Jermenija. Tu su i kulturni i politički alati. Jermenija je takođe članica Evroazijske ekonomske unije, CSTO, Carinske unije…
Ima dosta takvih alata, i teško je zamisliti bilo kakvu promenu bez pristojnog guranja, kao što su poraz Rusije u Ukrajini i njeno povlačenje sa Kavkaa. Ako se ništa slično ne desi, onda su strateški šanse za sprovođenje tako mogućih planova Pašinjana svedene na nulu. Ako, s druge strane, računa na evoluciju, onda može da se preračuna, jer Rusija, iako slabija, i dalje može nekako da deluje na Kavkau.
Čak bih išao toliko daleko da bih rekao da svaki scenario u Ukrajini osim potpunog poraza Moskve, ili čak poraza, čini Rusiju jačom na Kavkau, odomaćenom rukom i toliko resursa da je u stanju da utiče na situaciju. Stoga ne deluje realno očekivati da se ti savezi mogu promeniti.
Pašinjan nije spalio sve mostove sa Rusijom, ali ne mogu da zamislim da će se jermensko-ruski odnosi značajno poboljšati ako ostane na vlasti ili ako, po analogiji, sadašnji tim u Moskvi će biti očuvan. Rusija ne veruje Pašinjanu. Mislim da su se njegovi postupci i izjave precrtali kao pouzdan partner Moskve, tako da ovde, možda, zaista ima prostora da Zapad bude aktivniji.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektno ogledalo: Ukrajina – EU: Vruća završnica pregovora, Ukrajina – Bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, u iskrivljenom ogledalu, prezreno od Lukašenke ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica Moj Lviv, Putin u galijama, Poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće Da popričamo o istoriji, zastoju u Minsku
Originalni naslov članka: Antyrosyjskie gesty Armenii spotykają się z nerwową reakcją Moskwy
