Medijskim izveštajima iz Ukrajine dominiraju teme vezane za vojsku, njeni uspesi na frontu, odlaganje saveznika u snabdevanju oružjem ili izgledi za poziv u NATO. Umesto toga, o problemima ukrajinskog obrazovnog sistema govori se mnogo ređe, a to pitanje ide daleko izvan unutrašnjeg konteksta.
Školsku godinu, koju je rat prekinuo u februaru 2022. godine, započelo je 4,2 miliona učenika u Ukrajini. Već u prvom mesecu posle ruske potpune agresije, u Poljsku je ušlo 1,8 miliona ukrajinskih državljana, od kojih su polovina bili školarci. Zbog toga je značajan deo studenata napustio zemlju, ali je većina ostala u zemlji i nastavila studije u sistemu koji funkcioniše u ratnim uslovima, često na prvoj liniji fronta, a ponekad čak i na okupiranim teritorijama. S obzirom na kraj školske godine, koja je počela usred rata punih razmera, vredi se raspititi o stanju obrazovnog sistema u Ukrajini, imajući u vidu da je, zajedno sa konvencionalnim i informativnim ratom, to jedan od ključnih frontova rusko-ukrajinskog rata.
Početkom 2023. godine, to jest tri meseca nakon što je general Sergej Surovikin preuzeo komandu nad grupom ruskih trupa u Ukrajini i pokrenuo velike napade na kritičnu infrastrukturu, predsednik Volodymyr Zelenskyy uporedio je nastavnike sa oklopnim vozilima jer su jednako važni u borbi protiv okupacionih snaga. To je snažno poređenje, jer odražava suštinu uloge obrazovnog sistema u tekućem ratu: njegovi civilni učesnici su objekti ne samo oružane agresije, već i humanitarne agresije Ruske Federacije.
U slučaju oružane agresije, obrazovna infrastruktura postala je jedna od prvih meta masovnog granatiranja ruske artiljerije. To je svakako posledica taktike ratovanja koja koristi školske zgrade za udomivanja vojnika ili skladištenje municije. U prvih deset meseci invazije skoro 1300 školskih zgrada je teško oštećeno, što čini 11 odsto obrazovne infrastrukture Ukrajine. Od tog broja, 223 škole su potpuno uništene, od kojih polovina u regionima Karkiv, Luhansk i Donetsk. Samo u Karkivu, akademskom centru Ukrajine, oštećeno je više od polovine školskih zgrada. Da bi se ilustrovale razmere gubitaka, dovoljno je podsetiti da je u komunističkoj Poljskoj, u okviru programa obeležavanja milenijuma poljske države 1966. godine, izgrađeno 1400 takozvanih milenijalskih škola, koje i dan-danas čine infrastrukturnu osnovu našeg obrazovnog sistema. Skoro isto toliko škola koliko su Poljaci gradili Stakanovim tempom tokom decenije po Gomulkinom naređenju, Rusi su uništili u Ukrajini za manje od godinu dana.
Pod ruševinama zgrada u prvim regionima takođe su objavljeni rezultati prve sveobuhvatne reforme obrazovanja od nezavisnosti Ukrajine. Tako je posle Revolucije dostojanstva i promene političkog vektora u evropsku vladu, pripremila reformski program pod nazivom „Nova ukrajinska škola“ (NUS). Uvedene promene transformisale su nastavnu filozofiju iz postsovjetskog, autoritarnog prenosa u model zasnovan na evropskim demokratskim vrednostima, kao što su tolerancija, poštovanje individualnih i ljudskih prava, dijalog, sa snažnim naglaskom na patriotske vrednosti i odbranu domovine.
Reformom Nove ukrajinske škole takođe je predviđena transformacija školske mreže, koju karakteriše značajna teritorijalna neravnopravnost. U Ukrajini se veći broj obrazovnih institucija nalazi u ruralnim oblastima, ali mali procenat svih studenata studira u toj zemlji. To je godinama dovelo do nižeg nivoa obrazovanja u takvim institucijama i, štaviše (sa stanovišta državnih organa, pre svega), one su bile značajno opterećenje za državni budžet. Zbog toga je Nova ukrajinska škola uvela takav tip institucija kao što su ključne škole. Ovo je neka vrsta školskog čvorišta, nastalog na osnovu najboljih lokalnih škola, koje dovodi decu iz manjih naselja, gde su smanjene neefikasne školske jedinice. Škole čvorišta dobile su dodatna sredstva za popravke i kupovinu opreme, što je značajno poboljšalo uslove učenja.
U oblastima koje su prošle napred ili su se našle pod okupacijom, efekat višegodišnjeg ulaganja u savremenu obrazovnu opremu bukvalno je ispario. To je, naravno, povezano sa ratnim pljačkama, koje je postalo obeležje ruskih vojnika. Broj ukradene elektronske opreme, interaktivnih belih tabli, televizora, projektora ili laboratorijske opreme je u hiljadama. Slična je situacija i sa autobusima za prevoz školaraca, koje je vojska zahtinjala stotinama.
Sve to zajedno uništava materijalnu bazu obrazovnog sistema na teritorijama odmah pored neprijateljstava, a istovremeno naglašava razmere potreba sa kojima se suočavaju ukrajinske vlasti.
Pozitivni aspekti pandemije koronavirusa
U ovoj kriznoj situaciji, učite da pomognete ukrajinskomLLAMs i studenti su došli na COVID-19, tačnije iskustvo učenja na daljinu tokom zaključavanja. Mnogi nastavnici na naučkuju da zahvaljujući znanom pandemiju, posle 24. februara 2022. godine, učesnici obrazovnog procesa nisu morali da prolaze kroz šok. Moje iskustvo susreta sa ukrajinskim nastavnicima iz Karkiva pokazalo je da su veoma upoznati sa virtuelnim nastavnim alatima. Angažovanje globalnih komunikacionih platformi kao što su Zumiranje, koja je odmah posle ruske invazije obezbedila besplatne dozvole za obrazovne institucije u Ukrajini, što im je omogućilo da nastavu na daljinu. Paradoksalno, prolazak pandemije koronavirusa ojačao je ne samo imuni sistem ukrajinskog stanovništva, već je i ojačao elastičnost obrazovnog sistema, koji je bio u stanju da nastavi da radi u izuzetno teškim materijalnim uslovima, pošto je već bio u stanju da radi virtuelno.
Međutim, odgovor ukrajinskih učitelja nije samo dirljiva priča o borbi protiv okupacione sile, kao u holivudskom filmu. Sa tehničke strane, učenje na daljinu je isprekidano zbog očigledne činjenice napada na kritičnu infrastrukturu, to jest zbog nestašice struje. Pored toga, postoji i štetan efekat socijalne stratifikacije, kada većina dece iz siromašnih porodica koristi telefon za obrazovanje na daljinu. Razni podaci ukazuju na to da možda samo jedan od četiri studenta koristi laptop u svojim studijama. Zbog toga neke lokalne vlasti, uz podršku međunarodnih institucija, organizuju nešto poput centara za sajber intervencije, ali ovo je samo kap u moru potreba.
I ovde dolazimo do još jednog ključnog problema vezanog za rusku humanitarnu agresiju. Mislim na psihološke posledice koje su pretrpeli učesnici sistema kao rezultat rata koji je doživeo. Ovo je manje kvantitativno merljivo područje, ali posledice koje će proganjati ukrajinsko društvo mnogo duže od uništenih puteva i mostova.
Zašto su socijalno-psihološki troškovi tako visoki? Pre svega zato što nemaju geografsku korelaciju. Traumatski stres izazvao je, na primer, čekanje bombardovanja uglavnom pogađa celu zemlju, a ne samo oblasti fronta. Nastavak nastave u ratnim uslovima više nije samo prenos znanja, već neka vrsta misije, vid društvenog otpora i istovremeno grupna psihoterapija za svoje učesnike. Ovo ima svoje posledice.
Nastavnici su postali mnogo preopterećeniji poslom, što dovodi do snažnog porasta profesionalnog pregorevanja. S druge strane, među studentima, mnoge studije pokazuju tipične simptome PTSP – anksioznost, apatiju i tugu, usamljenost, bes. To znači da je otprilike nekoliko stotina hiljada ljudi u susednoj zemlji potrebno za neki vid psihološke podrške. Ako ovaj problem sagledamo kroz prizmu Poljske, to jest miroljubivo, iskustvo urušavanja sistema psihološke podrške deci i adolescentima i agonalnog stanja psihijatrije, svesni smo razmera izazova sa kojim se suočava ukrajinsko društvo. U ovom slučaju, naše komšije verovatno neće moći da računaju na poljsku pomoć, s obzirom da se mi sami ne nosimo sa ovim problemom.
Obrazovanje kao rusko oružje
Ključnu ulogu koju je odigralo obrazovanje u procesu uspostavljanja kontrole nad društvom na određenoj teritoriji podrazumeva i okupaciona moć.
Humanitarna agresija na Ukrajinu bila je pažljivo isplanirana. Ruska ofanziva u medijima, u ispovednoj sferi (uz upotrebu funkcionera pravoslavne crkve) i upravo u sferi obrazovanja u širokom smislu promovisana je mnogo efikasnije od vojne. Cilj je bio da se obrazovni sistem na okupiranim teritorijama što pre prebaci na ruske standarde kako bi mogli organski da se integrišu u strukture federacije kao takozvane nove teritorije. U tu svrhu, isprobana i testirana šema korišćena je za imenovanje kustosa ili pokrovitelja među ruskim institucijama koje nolens volens treba da sprovodi starateljstvo nad „partnerima Novorosije“. Ova praksa varljivo podseća na gangsterski poredak devedesetih godina, kada je kriminalna elita imenovala „supervizore“ da nadgledaju red u određenoj oblasti u ime mafijaških bosova. U ovom slučaju, „posmatrači“ su imenovani sa ruskih univerziteta, kvareći ih i čineći ih de fakto saučesnicima u međunarodnim zločinima.
O značaju ovih aktivnosti za donosioce odluka u Kremlju dokaz je prestiž univerziteta za koje su odlučili da doniraju i tempo integracije. Tačno tri meseca od početka invazije, predstavnici Visoke ekonomske škole, Ruskog ekonomskog univerziteta. Plekhanov ili Moskovski državni univerzitet. Lomonosov, to jest najbolji univerziteti cele Ruske Federacije. U roku od desetak dana potpisani su sporazumi o saradnji, zajedno sasastanci akademskih saveta, detalji o izostajanju duplih diploma počeli su da se dosuđuju. S obzirom na nespretnost ruske birokratije, to se desilo supersoničnim brzinama.
Odlučnost sa kojom su okupacione vlasti pristupili integraciji obrazovnog sistema sa ruskim standardima nije samo pragmatična, već i ideološki motivisana. Vojna agresija na Ukrajinu počela je 2014. godine, ali se humanitarna ofanziva nastavila neprekidno od propasti SSSR-a. Iskustvo ovih decenija sugeriše da je kontrolisanje nastavnika, odnosno različitih, često neformalnih načina nastave ili edukacije, izuzetno važno. Pored medijskih poruka, najvažnije je obrazovanje, to jest školski program, njegova forma i, na kraju, jezik na kojem se on sprovodi. Sve to je godinama zajedno garantovalo pobedu ruskih proksija na izborima u istočnim regionima Ukrajine i Krima, a onda je postalo osnova za invaziju.
Međutim, rame uz rame sa pragmatičnim aspektom je ideološka nadgradnja rukovodstva Kremlja, oličena u konceptu „ruskog sveta“. I u njemu istorija, ili bolje rečeno njeno moskovsko-centrično tumačenje, zauzima centralno mesto. U avionu tumačenja prošlosti svi fenomeni odgovorni za agresivnu poziciju Rusije su u potpunosti koncentrisani: imperijalizam i osećaj ekskluzivnosti, ogorčenosti, sklonosti ka autoritarizmu ili nekromanstvu. Drugim rečima, „ruski svet“ se inficira prerazmišljavanjem istorije. Zato su 25. maja 2022. otvorene filijale Ruskog istorijskog društva, prvo u Luhansku, a odmah nakon toga u takozvanom DPR-u. Ime organizacije može sugerisati da se radi o udruženju prašnjavih arhivara koji ponovo čitaju beskorisne tomove. Zapravo, to je prestižna institucija ukorenjena u devetnaestom veku i koja okuplja važne ljude na polju istorije i vojnih poslova. Trenutni predsedavajući Društva je Sergej Nariškin, šef Spoljnoslobadske službe Ruske Federacije.
Deca su morala biti kidnapovana
Iz perspektive višemesečne otvorene agresije jasno je da je Rusija poražena na obrazovnom frontu, a to se dogodilo zahvaljujući otporu ukrajinskih prosvetnih radnika. To je jasno dokazano, na primer, situacijom u regionu Kerson, gde su okupatori morali da dovedu nastavnike iz Rusije ili sa Krima da započnu školsku godinu.
Okretna strana ove nepovoljne situacije za okupatore je neefikasnost sistema prerašćavanja, to jest asimilacije na rusko biće na privremeno okupiranim teritorijama.
Može se pretpostaviti da iz tog razloga, između ostalog, ruske vlasti sprovode deportacije ukrajinske dece u Rusiju, koje su često uzrujavanje, ucena ili jednostavna otmica ukrajinskih porodica. Ispostavilo se da u razumevanju Rusa samo radikalno iskorenjivanje i raseljavanje dece može da garantuje očekivani efekat asimilacije. Ovo je tužan pokazatelj da za razumevanje ovog rata, obrazovanje, briga i vaspitanje nije ništa manje važno od vojske. Na kraju svega, vrlo je verovatno da će Ukrajina vojno pobediti u ovom ratu, i to će biti trijumf njene vojske. Međutim, međunarodno suđenje ratnom zločincu Vladimiru Putinu počeće čitanjem optužbi za ilegalnu deportaciju ukrajinske dece.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektivno ogledalo: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina je izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće Ili diskutuj o istoriji, minskom ćorsokaku
Originalni naslov članka: Rosjanie zrobili z edukacji bro
